Ožiljci tišine

28.02.05

S doktorom književnosti koji je ostao bez posla: o prevodima na grčki, knjizi priča i romanu koje završava, kulturi u tranziciji, pisanju za novine, prevođenju...

Početkom januara ugledna atinska izdavačka kuća „Kedros” objavila je u prevodu Gage Rosić romane „Ožiljci tišine” Milisava Savića i „Ukleta zemlja” Svetislava Basare. List „Katimerini” piše da su obe knjige dobra prilika da se upozna moderna istorija Srbije, a „Elefterotipija” da se radi o romanima složene strukture, koji tragaju za modelom demokratije u postkomunističkom periodu. Ugledni kritičar Dimostenis Kurtovik u listu „Ta Nea” objavio je opširan prikaz oba romana, ističući da i Savić i Basara „jednu postojeću dramu velikih razmera na volšeban način transponuju u književno delo”, te da je „sadržina oba romana našla izuzetnu formu”.

„U Grčkoj strane knjige privlače pažnju obično kad su praćene preporukama velikih zapadnih kuturnih centara”, piše kritičar „Ta Nea”, dodajući da Savićev i Basarin roman ne ispunjavaju zapadne kriterijume o standardu književnosti koja se očekuje od Balkana. Srpska književnost ubedljivo, na nov način, povezuje univerzalno i lokalno i „pronalazi novu inspiraciju, novi dinamizam i novu energiju iz bola prouzrokovanog gubitkom”.

Kako objašnjavate uspeh Vaše knjige i knjiga drugih srpskih pisaca u Grčkoj?

- Pa verovatno zato što su i Grci Balkanci, i zato što postoje balkanske teme, pa i, uslovno rečeno, balkanska literatura. Mnogo šta nam je ovde na Balkanu zajedničko, uprkos svim razlikama i netrpeljivostima. Lepu recepciju srpske knjige imaju u Grčkoj zahvaljujući trudu i ugledu prevodioca Gage Rosić. Ona je neumorni promoter srpske literature u Grčkoj.

Roman „Ožiljci tišine” je Vaša poslednja knjiga, objavljena još 1997. godine. Zašto tolika pauza?

- Na žalost, od pisanja su me odvojili drugi poslovi. Spisateljsku krv zamenio sam uredničkom i davao je drugima. Dosta vremena posvetio sam „Prosveti”, pokušavajući da tu staru i uglednu kuću dignem na noge. Možda bih u tome i uspeo da nije neko bacio oko na „Prosvetine” zgrade. Za razne nameštaljke oko „Prosvete” nisam imao više snage. Drago mi je ipak što je sa mojim uredničkim potpisom izašlo oko šezdesetak knjiga biblioteke „Naj”, nekoliko najvažnijih knjiga Danila Kiša, „Istorija srpske književnosti” Jovana Deretića, kapitalni „Medecinski latinsko-srpski rečnik” prof. Odavića.

Šta trenutno radite?

- Završavam dve knjige. Prva je knjiga priča, uglavnom sa raškim, autobiografskim temama. Sve se priče tiču ključnih problema poetike pripovedanja.
Završavam i roman, odavno započet: o Stefanu Zanoviću i Dositeju Obradoviću. U mnogo čemu sasvim različite ličnosti, ali i slične.

Odnedavno imate kolumnu u našem listu?

- Naslov rubrike je „Kultura u tranziciji”. Dugo sam u kulturnom životu, doživeo sam svašta, i normalno je da i ja kažem nešto o onome što se zbiva u kulturi. Kultura je bolna tačka svakog društva u tranziciji. U kulturi najlakše dolaze do izražaja retrogradne tendecije. Mnogo toga što se dešava u kulturi sada nije onako kako smo zamišljali, ali u svakom slučaju dešavaju se kapitalni procesi koju tu kulturu dovode na pravo mesto u jednom demokratskom sistemu. Mi smo narod kratkog pamćenja, i zaboravljamo da je i kultura uonim godinama sveopšteg prpadanja i te kako stradala, i da je danas sve bolje nego što je bilo pre 5. oktobra 2000. godine.
Ja sam bio glavni urednik „Književne reči”, „Književnih novina”, predsednik Srpske književne zadruge, glavni urednik i direktor „Prosvete”, lektor i predavač srpskog jezika i književnosti u inostranstvu, na svim tim poslovima imao sam mnogo problema, ali nijedan ministar kulture nije hteo ni da odgovori na moja pisma ni da me primi, osim Dragana Kojadinovića! E, to je, bar za mene, jedan lep pomak, i to treba pozdraviti, pogotovo što čujem da je ovo Ministarstvo kulture vrlo otvoreno za sve vrste informacija, sugestija, kritika.
Da li treba da budemo otvoreni prema kulturi Evrope i sveta, moj odgovor je - da! Da li treba da prihvatimo sve što je moderno, progresivno, mladalačko, neopterećeno tragičnim bilansom krvave balkanske istorije - da! Da li treba da na moderan način negujemo tradiciju i branimo opšte nacionalne kulturne interese - da! Da li mladim stvaraocima treba da pružimo šansu - da! Da li i u kulturi treba da obavimo radikalne reforme - da! Da li se treba žestoko suprotstaviti totalnoj komercijalizaciji kulture - da! Da li se treba opirati lažnim, kič vrednostima - da!

U „Večernjim novostima” ste objavljivali kratke portrete najznačajnijih srpskih pisaca?

- Što se tiče mojih tekstova o srpskim piscima u „Večernjim novostima”, oni će biti objavljeni u posebnoj knjizi. Ti tekstovi će doživeti svojevrsnu premijeru i u Biblioteci grada Beograda. Agilni upravnik Jovan Radulović, i sam pisac, ponudio mi je da održim seriju predavanja o najvećim srpskim pripovedačima. Biće to mala istorija srpske pripovetke, odnosno biće predstavljena desetorica najboljih srpskih pripovedača, desetorica veličanstvenih. Predavanja, koja počinju 3. marta, biće propraćena intrepretacijom priča u izvođenju naših najpoznatijih glumaca: Ljiljane Blagojević, Vladice Milosavljević, Aleksandre Nikolić, Ivana Bekjareva, Slobodana Beštića.
Ko su desetorica veličanstvenih: na prvom mestu autori srednjevekovnih zapisa i natpisa, prvi tvorci najkraće priče kod nas, onda ovim redom: Vuk Stefanović Karadžić, otac dokumentarne i realističke proze, Laza Lazarević, pisac savršene forme, Simo Matavulj, pripovedač Dalmacije, Crnogorskog primorja i Beograda, Bora Stanković, pisac zabranjenog, erotskog, Momčilo Nastasijević, prozni pesnik onostranog, zaumnog, Ivo Andrić, majstor nad majstorima, Miloš Crnjaski, pisac umetničke, lirske memoaristike, Miodrag Bulatović, pripovedač zla i ljudi sa dna, Danilo Kiš, kao poslastica pripovedačkog umeća. Naravno, moja predavanja neće zaobići ni mnoge druge velike pripovedače: Marka Miljanova, Milovana Glišića, Stevana Sremca, Rastka Petrovića, Grigorija Božovića...

Jedno vreme ste prevodili američke i italijanske prozaiste?

- Pošto trenutno imam dosta slobodnog vremena, nameravam da nastavim s tim poslom. Koliko sam video u Frankfurtu, američka proza je i dalje atraktivna, provokativna. A i među Italijanima se pojavilo nekoliko novih i izuzetnih prozaista. I vrlo dobrih pisaca krimi-romana.

Doktor ste književnosti, trenutno bez posla, na birou rada?

- Valjda jedini, kako mi u šali kažu u birou. I to se dešava u kulturama u tranziciji. Nije, naravno, strašno ako je pisac bez posla, jer njegov glavni posao je da piše. Ali nije loše ni da pisac ima posao, ne kao sinekuru, već onaj koji ume i zna da radi. Jer od pisanja se kod nas zaista ne može živeti, pa makar vi bili i pisac bestselera. Honorari su za puko preživljavanje. U bogatijim zemljama većina poznatih pisaca radi: kao univerzitetski profesori, novinari, urednici u izdavačkim kućama... Ja, naravno, ne odbijam da radim, tražim posao. Ne samo iz egzistencijalnih razloga već što nisam od onih pisaca koji žive pod zvonom, i zato što mislim da još uvek mogu da uradim neke korisne stvari za ovu kulturu.

Zoran Radisavljević