05.01.09
Nesputana stvaralačka sloboda
Branko Anđić
Današnji pisci u Latinskoj Americi nemaju kompleks od veličina kakve su Garsija Markes, Vargas Ljosa, Kortasar, Borhes, Fuentes, Donoso
Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda, u ediciji „Svet proze”, objavila je veoma zanimljivu knjigu – „Otkačene priče Latinske Amerike”. Priče su izabrali i preveli sa španskog i portugalskog Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić. Priređivači su birali neobične, ekscentrične, pomalo uvrnute priče.
– Istina je da smo birali egzotične, uvrnute priče, sasvim različite od onih na koje su čitaoci navikli i koje očekuju od poznatih latinoameričkih autora. To je delom zato što smo želeli ne samo da zabavimo čitaoce, nego i da pokažemo da je danas vrlo teško reći šta je to „glavna” struja ove dinamične proze. Stil nemanja (jednog) stila i dalje je zaštitni znak ovdašnje kulture, kao što je to bio pre više od pola veka za arhitekturu Havane kad je o njoj pisao Aleho Karpentjer. Prosto rečeno, danas niko ko piše u Latinskoj Americi nema kompleks od svojih i tuđih „svetih krava”, nije uslovljen onim što su pisali Garsija Markes, Vargas Ljosa, Kortasar, Borhes, Fuentes, Donoso.
Kao što se od dobrog srpskog filma u inostranstvu uglavnom očekuje da bude o Ciganima i sitnim prevarantima, o nasilju na mizanscenu blata, taraba i rođačke krvi, tako u svetu i dalje postoji neko predubeđenje da bi današnji pisci Latinske Amerike trebalo da budu neki novi ili reciklirani predstavnici magijskog realizma i socijalne kritike.
U izabranim pričama smo pokazali da nije tako i da je bogatstvo tema, književnih diskursa veoma veliko. Pisci ovog kontinenta su se izborili za umetničku slobodu u kojoj trenutno uživaju i dišu punim plućima, poštujući je ali ne izbegavajući da polemišu sa sopstvenom literarnom tradicijom. Za Latinsku Ameriku je još rano da postane „drvena pidžama”, njena književna stvarnost još nije okoštala kao evropska i to je kvalitet koji svakako treba uzeti u obzir kad se o njoj danas sudi – objašnjava Branko Anđić.
U knjizi su zastupljeni pisci različitih generacija: najviše je mladih, ali ima i onih rođenih na kraju Prvog svetskog rata. Pitamo našeg sagovornika šta ih spaja?
Ono što spaja trideset i četiri pisca iz deset zemalja upravo je osobina o kojoj smo govorili – različitost i svest o nesputanoj stvaralačkoj slobodi. Izbrisan je generacijski jaz između slavnih preteča, kakvi su bili Areola, Pinjera i Monteroso, i mladih lavova i lavica poput Žuno Dijasa, Andreje Maturane, Leonarda Valensije i Samante Shveblin. To je bio jedan od glavnih kriterijuma kojim smo se rukovodili u izboru, naravno uz književni kvalitet priča.
Ovim piscima ništa nije sveto, rugaju se svemu, neke priče su na granici pornografije?
Ikonoklastici, kaže naš sagovornik, ne priznaju nikakve bogove. Oni koji pišu „otkačeno” u odnosu na glavnu struju – ako je danas uopšte ima – ne prezaju da karikiraju kanone i sve ono što se prihvata zdravo za gotovo kao neprikosnovena vrednost i kao neprikosnovena istina. Zanimljivo je da su autori koji ponekad idu do krajnosti danas veoma poznata i ugledna imena, kao na primer Kubanac Gutjeres ili Kolumbijac Medina Rejes, da ni ne pominjemo jednog od najvećih živih pisaca Brazila, Rubema Fonseku. „Prljavi realizam” Gutjeresa, na primer, tek je jedna od književnih struja koje u Latinskoj Americi poprimaju specifičan lik, mada su njega odavno marketinški nazivali kubanskim Bukovskim i karipskim Henrijem Milerom. Po spoju žestokog erotskog diskursa i podloge socijalne kritike, on je ipak bliži Bukovskom. Karikiranje stand-up komedije u priči Medine Rejesa takođe je krajnje originalno.
Ima i vrlo kratkih priča, neke su od samo jedne rečenice?
Najčuvenija od svih odabranih priča, naglašava Anđić, pripada Augustu Monterosu i ima samo jedan red: „Kad se probudio, dinosaur je još uvek bio tamo”. Nezvanični latinoamerički šampion duhovitosti, Monteroso je najbolji primer koliko je dobro shvaćena epoha formalnog i diskursivnog eksperimentisanja u Latinskoj Americi.
Anđić tvrdi da su latinoamerički pisci znatno maštovitiji od evropskih.
Jesu, kaže, maštovitiji su od Evropljana iz više razloga. Pre svega, ne zaboravimo da je reč o ogromnom kontinentu ali relativno kratke, pa stoga burne istorije. Istorija se još nije slegla ovde, kao što je to slučaj u Evropi gde se živi sa nekim osećanjem da je sve već rečeno, iako nikad nije tako. Latinska Amerika još nije stigla da postane duhovno učmala, njena kultura je još u previranju, nije okoštala. Ima još mnogo toga da se kaže i izmisli.
Zoran Radisavljević
29.12.08
Kontinent zakačen za okean
Otkačene priče Latinske Amerike
Latinska Amerika se obično poistovećuje sa hispanskom, što je razumljivo s obzirom na to da tamo samo jedna zemlja pripada portugalskom, tj. nehispanskom jezičkom području. Zato u teoriji književnosti figuriše termi hispanoamerički, a ne latinoamerički roman. Odlike ovog žanra prevashodno su fantastičke, magijskorealistične i neodoljivo asociraju na velikane književnog sveta, poput Markesa, Borhesa, Fuentesa, Kortasar, itd. Brazil je u ovom kontekstu inferioran, za razliku od geografskih razmera koje zauzima.
Kada čitamo gorepomenute pisce, nailazimo na brojne raznolikosti među njima. Svakako, kvalitet je postignut, i priznat, a na čitalačkom ukusu je da li će odabrati fantastiku ili ne. Činjenica je i da u hispano romanu nema prevelikog izbora: ili je taj žanr blizak, ili nije blizak čitaocu.
Geopoetika je ove godine objavila knjigu pripovedaka Otkačene priče Latinske Amerike, koja–prema rečima priređivača Branka Anđića- nije antologijski izbor, već naprosto izbor iz prebogate prozne građe toga podneblja.
Međutim, u predgovoru knjige postavljene su neke diskutabilne, ili nedovoljno ubedljive, teze o prednostima te književnosti. Njeni izuzetni kvaliteti povezani su sa njenom neopterećenošću tradicijom. Prema mišljenju priređivača, latinoamerička proza oslobođena je normi, kodeksa i svega drugog što evropska književnost trpi. ’’Evropa kao da je poodavno prestala da sanja i da mašta’’, tako se navodi u predgovoru, i čini se da je to jedna prenaglašena neistina, sem ukoliko imaginativnost ne vezujemo isključivo za bajkovite postupke, kakvi se posebno od 1960. godine primenjuju u hispano tradiciji. Evropa svakako ume da sanja i misli, na drugačiji način, ali je sasvim besmisleno suprostaviti evropsku kreativnost latinoameričkoj.
Pokušavajući da otkrijem gde je tajna posebnosti ove zbirke pripovedaka, jedino što je bilo očigledno bila je jasnoća kazivanja, običnost tema i pripovedanje u isečcima. Priče variraju po dužini, od najkraće moguće pod nazivom Dinosaur (koja ima svega jednu rečenicu, što je pretenciozno svrstava u najkraću pripovetku iako može biti bilo šta) do petnaest stranica.
Ako pogledamo unazad, romani Terra nostra i Cambio de piel Karlosa Fuentesa izuzetni je po svome spoju indijanske baštine i evropske istorije. Indijanska kultura nudi veliki potencijal, riznicu motiva, za razgrađivanje i razvijanje u nove, još ne viđene i ne čitane celine. Postoji podatak da je Karpentijer 1943. na Haitima video da je magija (lo maravilloso, tj. magijski pravac u pisanju) jednaka stvarnosti, a kasnije je i sam pisao da je Latinska Amerika neistrošeni izvor mitologije.
Roman je krunisan kao potpuna književna vrsta verovatno upravo zbog svoje mogućnosti da prikaže praktično paralelnu stvarnost, što pripovetka može ali samo pod nekim naročitim uslovima. Ima pripovedača koji prave čitave mikrokosmose, poput Babelja, Hakslija, Kafke ili Andrića. Vredno je spomenuti u tom kontekstu i zbirku Antologija jevrejskih pripovedaka koju je priredio David Albahari (1998), a u kojoj je zastupljena i jedna argentinska autorka koju nalazimo i u Otkačenim pričama Latinske Amerike. Koliko je pisac vešt da nas uveri u to da je njegova priča zaokružena i primamljiva ne može se zauzdati nekakvim pravilima.
Čitajući Otkačene priče ne nailazi se ni na šta što je do sada toliko nepoznato da bi izazvalo eksploziju (za)čuđenja, ili da bi se reklo da je u pitanju jedna velika knjiga, i velika proza, kao što u istoriji književnosti postoje slučajevi takve ingenioznosti. Neko bi sada ovom komentaru prigovorio da to čuđenje zapravo i nije važno i da je svaki bunt, sve što je suprotno tome ’’manirizmu’’ bolje i spontanije.
Ipak, ukoliko u književnosti tražimo ostranjenije, ukoliko nam je trancedencija ipak potrebna, a ne sivo i zamorno posmatranje niske realnosti (što nije sinonima za realnost), nije izvesno da će ova knjiga zadovoljiti naš ukus. Fantastika koja se vezuje sa hispano stvaralaštvo i koja je odista principijalni kvalitet pisane misli toga sveta ovde nije izašla na videlo: kratko rečeno, pripovetke nisu fantastičke, već ’’objektivističke’’.
Ako je u Latinskoj Americi, u tome rasulu zakona i prirode, civilizacije i anticivilizacije, kulture i neobrazovanosti, išta moglo biti dovedeno u visine velike estetske poruke – to je bila fantastika, a Vargas Ljosa je to sasvim opisao rekavši da su sve te vizije koje daje magijski realizam: verzije Latinske Amerike. Kaže se i da je zahvaljujući Markesu, i kroz Markesov roman Sto godina samoće, ovaj kontinent ispripovedao svoju sopstvenu Bibliju. U toj fantastici ima nekog glanca, to može biti prečica ka istini, kako je naslovljen jedan rad o Markesu(Atajos de la verdad). To je jezik metaforike.
Na poleđini Otkačenih priča piše da su dobile takav naziv zbog svoje otklona od pravila, zbog toga što ’’slobodne.’’ Jesu slobodne u smislu tematike, ali to ne mora značiti garanciju književne istine. Slobodno može značiti i lišeno harmonije, ili sklepano, a izbegavanje tradicije sasvim sigurno nosi više ravno ili jednolično značenje, nego upadljivo. Vrlo je simptomatično neprepoznavanje autora; pročitate priču i shvatite da ju je mogao napisati bilo ko, jer nema osobeno obeležje, liči na priču iza i priču posle nje, iako se prividno tematski razlikuju –jer su slobodne (?).
Pitak tok koji ova proza ima može dati utisak prijatnog prelaženja sa priče na priču. Neke od njih su zaista uspele, i to uglavnom one u kojima nalazimo jezičke obrte oko kojih se priča gradi, poput Tarmiti, Privremena uredba za poslednje dane, Pulzija, pa i Muzikalna stvorenja gde je data jedna zanimljiva ironija, ili Osveta u kojoj se oseća unutarnji ambijent junaka. Priča Izdržljivost, autora iz Dominikanske republike, privlači pažnju jer je svojom dužinom uspela da iznese jedan gotovo topički motiv –razgrađivanjem, proširivanjem i na kraju intonira sve to finom sentimentalnošću. Zašto žene pišu bolje od muškaraca je priča autorke Ane Marije Šua, koja je poznata po romanu Knjiga sećanja gde obrađuje istorijat jedne jevrejske porodice u Argentini. Naslov njene priče asocira na feminizam, ali nije tako, što je svakako pozitivno, i čini se da pokušava da objasni problem ženskog pisma, a ne pisanja žena. Kuća gospođe Ortman drži čitaoca svojom poetskom tenzijom, a Božanski sklad najviše podseća na evropejsku tradiciju.
Neke su blede i kao već napisane negde, kao Pogled ispod oka, Ovlaš 3, Fokner, Samo malo u obraz, Savršeno udata žena, a neke pak previše tendenciozne tako da deluje kao da junaci viču i skreću pažnju na sebe psovkama. Bizarni motivi poput toaleta ili seksualnih detalja odslikavaju više jedan ogoljeno formalistički pristup književnosti nego književnu virtuoznost (ali virtuoznost je odlika evropski okovane književnosti, zar ne?). Priča Kopromantija neumorna je u bizarnosti te vrste, sa motivom toaleta, dok je za ovu drugu reprezentativna priča Ništa ljubav. Bugarski pisac Georgi Gospodinov je u Prirodnom romanu, koji je takođe objavila Geopoetika, govorio na bizaran način, ali uz digresije koje su sasvim opravdale to šegačenje sa nekim ustaljenim vrednostima. Priča Stand-up comedy je takođe jedan egzemplar za fenomen vulgarnosti kao vrhunskog književnog doživljaja. Po broju priča koje imaju iskru kvaliteta, ili ih jednostavno krasi umetnička ostvarenost, reklo bi se da je knjiga prevagnula epitet ’loša’ ili ’nepotrebna’, ali to dalje ne uverava u njenu izuzetnost.
Ono što ostaje kao pitanje jeste u čemu je njena latinoamerička prednost spram evropske nazadnosti? Koliko je opravdala famu o posebnoj književnosti Novog Sveta koji se gradira kao svežiji od Starog? Pregršt pitanja ostaje, no uvek možemo biti samo neutralni posmatrači, ili čitaoci, i konstatovati da smo upravo zatvorili korice još jednog zbornika književnosti sveta koji je za nas egzotičan, i samim tim već intrigantan. Kako je to na Haitima magija jednaka stvarnosti, kako se obred toliko živo zadržao, koliko je takva civilizacija neiskvarena ostala spram naše progresivne, koliko tradicija nije ’’uprljala’’ misao tamošnjih ljudi, ali i koliko je to sve zaista važno, ili bolje od onoga što se neguje preko okeana.
Sofija Živković
tekst objavljen u časopisu "Stanje stvari"
