01.01.04
Jovan Rajs, Kristina Hjarten von Gedda, Opunomoćenik ućutkanih
GLAGOL MORATI
Makar koliko da nas razantnost naslova upućuje na čvrstu narativnu nit, pred nama je, zapravo, memoarski triptih pisan u dve ruke, ali nemojte pomisliti da je to jedina likovnost ovog dela. Potezi su kadikad gusti, a boje jarke. Triptih, jer govori o ranom detinjstvu jevrejskog dečaka, o gaženju žabe, prodaji ratluka i cepanju cipela, potom o naglom i dubokom skoku u morbidiju Drugog svetskog rata, o danima u Beogradu, Petrovgradu i Segedinu, i na kraju o životu patologa, o životu smrti. Pišu te ruke o krvavoj istorijskoj žmurci u kojoj su nađapina čitanja Hagade, bakine maces knedle za supu te "Politikin zabavnik" kao udžbenik par excellence bili tek kratkotrajni predah od nezasite krvoločnosti rečene žmurke. Guste su i jarkih boja stranice o dunavskim leševima, ili onima bačenim u Tisu, naduvenim, blatnjavim i neprepoznatljivim, ali ipak nalik ljudima, leševima što ih banatska deca prepoznaju prema etnografskim šarama na čarapama.
Guste su i one o oštrini ivice života u logoru, o žutom prašku koji jednako ubija i leči a uzeti se mora, o logorskoj kletvi nakon uskraćivanja gutljaja vode svom nekadašnjem profesoru, potom i one o klizavim daskama što vode u plamteće jame Aušvica. Pišu te dve ruke i o Beogradu kao posebnoj tački bola, jer Sajmište, Jajinci i Topovske šupe jesu upravo bol, bol koji će Jovana Rajsa naterati da u poratnim danima, obilazeći Jajince, u jarak uskoči – kako bi bio nikad bliži svojima. Pišu te dve ruke i o životu nakon Bergen-Belzena i Terezina, ukoliko života nakog logora uopšte može biti, a biti ga mora.
Guste su i teško prohodne i stranice posvećene pipcima pakla koji daleko sežu, a kojih se Jovan Rajs donekle oslobađa tek 1955. godine gotovo Ahasferskim hodom kroz šume i planine Jugoslavije. I taman kada pomislimo da je čitav buljuk demona konačno ostavio Jovana Rajsa na miru, jer slede pasusi o ljubavi sa Dinom Weiss, odlasku u London i učenju Tore i kadiša, o beogradskim studentskim i naučnim danima i napose o životu u Švedskoj, taj život sudskog lekara i profesora na Karolinskom institutu neumitno se susreće sa otvorenim ljudskim zlom – sa mutilacijom ne žrtve već mutilacijom istine. Time se obdukcija kao pouzdani način punog posvećenja ljudskoj sudbini i pokušaj spoznanja te iste sudbine, ili rečima samog autora kao konačni rezultat i mesto s kojeg nema povratka, umnogome sabotira.
Gledano iskosa, naslov dela ne samo da bi se mogao odnositi, već se delom i odnosi, na inventar građanskih obzira, obzira na kojima autor, rekao bih s razlogom, svojeglavo insistira. Suprotno očekivanom, Jovan Rajs poštuje naloge više svesti i kao takav kloni se resantimana. Učiniti sve i više od toga, ali nipošto se ne poistovetiti sa zlotvorima. Ta pristojnost, uprkos klici sopstvene propasti, ili baš zahvaljujući njoj, jedina može prevladati ništavilo istorije.
Neizostavno, za Jovana Rajsa život jeste pokušaj razumevanja ne smrti kao takve, već onog dela koji se odnosi na cikličnost njenog bludničenja, na famozni danse macabre. Nimalo lagan zadatak ima li se u vidu da je apoteoza smrti, to beskrajno podilaženje nesreći, na Balkanu inače omiljena veština, a svaki pokušaj otklanjanja viška smrti, moramo priznati, ipak pripada pitanjima neba, pitanjima čije odgonetanje zahteva najviše uzlete ljudskog uma i, nažalost, njegove najveće padove.
Da se razumemo, nije Jovan Rajs ništa drugo ni mogao postati do vrhunski patolog, onaj kome maladija, smrt i putrefakcija stižu kao posunovraćeno iskustvo detinjstva, particije jedne te iste parabole, Rajsove svakodnevne porcije na sopstvenoj trpezi. Istine koje ga jednako uspavljuju, kao što ga bude. Kojih je u svim njegovim džepovima. Pri telu su mu, kao i kojekuda drugde. Njegov su veš, njegove košulje i odela. Cipele i staze istodobno. Nepoderive, kao i život sâm.
Uprkos svemu tome, nužnost užasa, jer nemojmo zaboraviti – užas je sve, kao što je i život iznad svega – autor prevazilazi hodom po carstvu smrti, makar koliko da taj hod bio onaj po tuđim kostima. Naravno, autor se ne bavi pukim svojatanjem leševa, niti samom matrikulom smrti, već šamanski neveselim poslom koji rasteruje odurni vonj raspadanja sveta, rasteruje ceđ dvadesetog veka, ceđ koja bi svakako bila drukčije sazdana samo da je to moglo, ali je pepeo naživo spaljene dece nalagao baš takvu mirisnu notu. Pepeo nikao iz distalne pukotine evropske civilizacije, pepeo nesklon bilo kakvom cenkanju i može biti večno nezalečiv. Pred sâm kraj svog prvog romana napisao sam da dugotrajan i čest susret sa zlom – integriše. Ali ne i u slučaju Jovana Rajsa. Uzmemo li sve rečeno u obzir, treba naglasiti da, posve paradoksalno, njegov biofilni karakter i nije ništa drugo nego izdizanje iznad sopstvenog usuda. Karakter prisutan kako u životu tako i u literaturi koju ovaj čovek piše. Cenu tog paradoksa jedino Jovan Rajs zna, a stvari, setimo se načas, vrede jedino onoliko koliko smo spremni da za njih platimo, koliko sebe da damo.
Pozovemo li se u ovom trenutku na dela Prima Levija, Danila Kiša ili Đerđa Konrada, na Teodora Adorna ili Horhea Sempruna, na Džordža Stajnera ili Imrea Kertesa, a nema valjanog razloga zašto to ne bismo učinili, odmah ćemo videti da literaturnim bagažem 20. stoleća vrhuni naročita perverzija zla, pa možda čak i sâm apsolut zla: čoveku oduzeti smrt. Ovo kažem svestan da su u pepelu Treblinke i Aušvica, Mauthauzena i Dahaua nestala jednako i čovekova htenja i njegovo sećanje. Stoga je jedan od važnijih poslova svakog pisca pokušaj vraćanja smrti čoveku. Pokušaj mukotrpan i sa krajnje neizvesnim ishodom. Pa ipak, posao koji se obaviti mora. Pri takvom stanju stvari, a u slučaju Jovana Rajsa, jasno je po sebi da je čeprkanje po leševima zapravo istinsko prizivanje molekula sećanja. Nikakvo gatanje po pepelu ili pak alhemičarska ujdurma, već pabirčenje sećanja ko smo i šta smo, kakvi smo trebali da budemo a to nismo bili. Čist moralni nagon ovaploćen kroz etičku obavezu ozbiljnog pisca. Samim tim ova knjiga u sebi sadrži sve preduslove da postane moćni otpor zaboravu, ili kazano rečima autora – svesno sećanje.
Pod pretpostavkom da je tačna priča o lomu tablica prilikom njihovog preuzimanja na Sinaju, pa bio to trenutak nespremnosti da se božji zapis dobije i usvoji ili možda trenutak nespretnosti samog Mojsija, taj lom je nesumnjivo uzrokovao Jehovinu ljutnju i ne treba da čudi ukoliko su nam nove tablice, pored izmenjenog broja zapovesti, stigle, eto ti vraga, i sa drukčijim sadržajem od onog prvobitnog. Time je punctum saliens – judeo-hrišćanski uporišni nukleus – dospeo pod večiti znak pitanja, a naš? sklonost ka posrnuću izrasla u jedinu ljudsku konstantu. Time je i Jovan Rajs bio primoran da kraj svoje memoarske pripovesti preinači u jedanaestu zapovest: Nemoj da svaljuješ krivicu na druge.
Naravno, treba dosta kuraži da bismo ovu knjigu na sebe obukli, nosili je i razumevali. Da bismo je sami dopisivali. Podigli svoj glas u ime još uvek neprebrojanih batajničkih humki, masakriranih civila s tanetom u potiljku, ljudi drugog jezika, običaja i vere. Dosta kuraži da bismo s Beograda skinuli prsten nečoveštva. No, pitanja morala, od Seneke naovamo, bila su i biće pitanja hrabrosti.
Kako pred sobom trenutno ne vidim mnogo muva u dvorani, jer čovek je čovek a muva je muva, verujem da ću imati vašu punu pažnju za potonje reči. Ovo kažem jer su neke dvorane prepune ljudi imenom Gregor Samsa, dvorane zujne od upravo obavljene metamorfoze čoveka u insekta, dvorane u kojima su poslovi strogo podeljeni i gde svako sledi sopstvenu prirodu: jedni obleću oko stola na bini a oni za stolom šire smrad. E, da bismo to sprečili, moramo bez ikakvog izgovora napustiti fabulu Evrope, odmah je napustiti, neizostavno i jednom zauvek. Svestan je toga patolog i pisac Jovan Rajs, svestan bestijalnosti same povesti i potrebe da se ista ukine ili barem umanji.
Čitano u postmodernom ključu, ova knjiga pripada predistorijskim sagama. A predistorija odveć dugo traje. I trajaće dok je ljudske ravnodušnosti spram patnje drugoga. I ćutnje kao najpouzdanijeg saučesnika zla. Trajaće, izgleda, čitavu večnost još. A vi mi dopustite bezmernu radost greške.
Bgd, 20. oktobar 2004.
Draško Miletić
