21.02.08 Vreme
Halim među Svensonima
Jonas Hasen Kemiri - Oko crveno
Izvanredan roman mladog švedskog pisca bavi se zanimljivim fenomenom "otuđenosti" druge generacije imigranata iz islamskog sveta
U Kopenhagenu i drugim gradovima Danske mladi imigranti poreklom iz islamskih zemalja noćima već vilene ulicama i pale šta stignu. Policija kaže da ne zna šta je povod njihovog destruktivnog revolta: "možda im je dosadno". Možda. Ili je u njih ušao neki šejtančić, pa nikako ne ume da izađe. Ali, možda sve to ipak ima neke tajne veze i sa ponovnim objavljivanjem karikatura proroka Muhameda, to jest sa jednim dubokim sukobom različitih vrednosti i shvatanja između postreligijske prosvećenosti Zapada "kojem ništa više nije sveto" još otkad je ono Fridrih Niče proglasio pobedu u dvoboju sa Svevišnjim, i represivne (neo)religioznosti dela islamskog Istoka... Koja je, naime ta – odveć histerična da bi bila verodostojna – retromanska neoreligioznost, da stvar bude beznadežno (za)komplikovana, zapravo jedna reaktivna nuspojava modernizacije i sekularizacije...
Kako se književnost nosi sa ovim, bez sumnje sve traumatičnijim poglavljem zapadno-istočnog diwana? Evo jednog – kad smo već kod Skandinavije – relaksiranog, nepretencioznog i ležerno-mudrog pogleda sa Severa, iz Švedske. Jonas Hasen Kemiri (Jonas Hassen Khemiri), mlađani švedski romanopisac arapskog porekla, u svom se prvencu Oko crveno (prevela Slavica Agatonović; Odiseja, Beograd 2006) odlučno, a odmereno uhvatio u koštac sa jednom turobno ozbiljnom temom "savladavši" je tako da izbegne zamke i "integracijskog" oportunizma i "komunitarne" zaslepljenosti. Moglo bi se reći da je "tvrdo jezgro" (hard core) njegovog romana kockasto, uglasto, svo od Težine, ali da mu je on besprekorno vešto zaoblio rubove inteligentnim humorom i subverzivnom ironijom kojom njegov pripovedač boji ceo svet oko sebe, ali i sam pisac ništa slabijom ironijom permanentno "podriva" samog nadobudnog pripovedača... A ovaj je za to dušu dao, kao i svaki zbunjeni i smotani petnaestogodišnjak, onako naprasno sam u Velikom Svetu, među odraslima i njihovim problemima, kojima još zapravo punopravno ne pripada, koliko god se upinjao, baš kao što više neopozivo ne pripada ni svetu detinjstva.
Halim je, dakle, sin marokanskih emigranata u Švedskoj, pubertetlija koji je – sa jedne strane – tipični švedski momak odrastao na asfaltu, betonu i pop-kulturi, opsednut devojčicama (i besomučnim, da prostite, drkanjem), no s druge strane i mladac koji se "loži" na priče o Poreklu, o Rasi, o Veri, i svim onim nostalgičnim mitovima autentičnosti kakvima su emigranti celog sveta tako bolećivo podložni. Niko nije poput emigranata sklon toliko da idealizuje Ono Iz Čega Je Došao – on ili njegovi roditelji, jelte – neverovatnom slalomskom veštinom izbegavajući da se ozbiljno zapita zašto su uopšte došli tu gde jesu, kad je u Starom Kraju tako divno i krasno... Pokušavajući da nasluti svoje, osebujno mesto u poretku stvari, da pronađe ono što ga čini izuzetnim i drugačijim od većine, Halim se – kao i toliki drugi – hvata za opojnu naraciju Porekla i Vere, zasnivajući legitimacijski osnov svoje egzistencije na jednom kolektivnom superegu koji poništava, štaviše, transcendira u imanentne prednosti, sve stvarne i pretpostavljene osujećenosti jednog "emigrantskog" klinca. Jer, biti imigrant, naročito ako si vizuelno i na druge načine lako prepoznatljiv, već znači biti hodajuća Drugost: kakav izazov da se taj socijalni hendikep samobildujućim manevrom obrne u prednost, da se uobražena "starosedelačka" kultura (Halim "izvorne" Šveđane posprdno zove Svensoni) interpretira kao nešto "čudno", što je samo jedan, možda i dugi, ali ponekad lako prelazivi korak do toga da bude "(po)grešno"...
Ali, sva ta opčinjenost dalekim i zapravo nedoživljenim, nije li to malko neobično – ta, ipak je Halim rođeni Šveđanin? Šta su, zaboga, njemu vreli Maroko ili dobri Allah Dž. Š.? Paradoks je samo naizgledan. Pod jedan, svaki je dečak veći od sebe, svaki je romantični junak, ili s njim nešto ozbiljno nije u redu... Pod dva, Halimov otac, rođen i odrastao u Maroku, u toj tobožnjoj idili ne-zapadne "autentičnosti", u epicentru romantizovane Drugosti, zna šta je to zapravo, kako to izgleda, i posve je nesklon da na to gleda očima zanesenjaka: njemu je, naime, svakojakih zanesenjaka bilo sasvim dovoljno i kod kuće. Zato je i potegao na daleki sever: da malko proživi na miru i u miru... U zemlje poput Švedske se dolazi u buljucima upravo zato što ih ne vode zanesenjaci! Halim je od stvarnog arapskog i bliskoistočnog sveta, međutim, sasvim dovoljno iskustveno-egzistencijalno odmaknut da bi ovaj za njega iznova postao tek očaravajuća priča iz 1001 noći, a ne trpka stvarnost diktatura, siromaštva, tribalizma, etničkih pokolja, mahnitog verskog fundamentalizma. Ta je samo na prvi pogled čudna pojava, to da su neretko imigranti prve generacije u izvesnom smislu – ne onom "spoljnom", dakako – zapravo integrisaniji od njihove dece (da, naime, više veruju u proklamovane "bazične vrednosti" društva u kojem su izabrali da žive) mnogo se govorilo i pisalo i povodom bombaških napada u Britaniji, iza kojih su neretko stajali klinci sa savršenim ostrvskim akcentom... Za ovaj je (kon)tekst važnije, međutim, da je Halim u tom, i ne samo u tom smislu takoreći rođeni brat dečaka Ahmeda iz Teroriste, romana Džona Apdajka čiji je glavni junak usamljeni, preosetljivi dečarac iz Pensilvanije, koji lek svojoj nesnađenosti pokušava da pronađe u islamskom verskom fundamentalizmu, takođe samoterapijski "eksploatišući" svoje korene na jedan opasan način... No, mada je Apdajkov roman (v. Vreme br. 842) jako dobar, Kemiri ipak ima jedan insajderski uvid koji američkom veteranu izmiče: iz svakog retka Oka crvenog, ispripovedanog u formi Halimovog dnevnika, izbija autorova duboka upućenost u svaku moguću nijansu onoga o čemu piše... Uzgred, drugi mogući recentni link koji treba spomenuti roman je mlade arapske Francuskinje Faize Guen Kif-kif (v. Vreme br. 828), mada je veza s njim više bočna.
Junas Hasen Kemiri istančan je pisac od one ponajbolje sorte – one koja vam svoju "istančanost" ne potura pod nos. Njegov je jezički miš-maš furiozan i briljantan – u tom smislu valja pohvaliti i prevod... – a pripovedački ritam besprekoran. Likovi Halima, njegovog oca, školskog, uličnog i emigrantskog okruženja nisu tek papirnate monade nego toplokrvna bića koja volimo; socijalna opservativnost autora Oka crvenog suptilna je i dragocena. Gotovo da ti dođe da od Halima pozajmiš titulu sultana-mislioca, koju je samome sebi nadenuo, i podariš je njegovome piscu! Koji će se, pisac, uostalom, ionako pojaviti na kraju romana, da poentira jednu priču koju nikako ne valja propustiti.
