Od vetra i od dima

11.10.04

Iv Bonfoa (1923), francuski pesnik i esejista, celog života je bežao od medija koji su pokušavali da ga promovišu u gurua i instant davaoca recepata za razumevanje poezije i slikarstva. I danas, u 81-oj godini je takav.
Rodonačelnik postmoderne, na čijim su se predavanjima na Kolež de Frans, Prinstonu, Jejlu i na ženevskom univerzitetu, tiskali studenti i intelektualci, prevodilac Šekspira, veliki poznavalac filozofije i slikarstva, ne voli da govori za novine. Čini mu se da će u brzini reći nešto što nije dovoljno promišljeno i što neće odgovarati istini koju želi da saopšti. Radije će zastati, promisliti i na pitanja odgovoriti pismeno.
Prilikom nedavne posete Beogradu i Smederevu, gde je primio pesničku nagradu „Zlatni ključ”, bio je iznenađen koliko ljudi ovde vole poeziju. Dve njegove zbirke su se tih dana pojavile i kod nas, jedna u izdanju „Paideje”, druga dvojezično u Smederevu. On je, međutim, najveći deo vremena utrošio na obilazak naših manastira, što je za takvog ljubitelja fresaka i zidnog slikarstva bilo impresivno.
Ovaj, kako ga zovu, živi spomenik kreativnosti, jedan od najvećih erudita našeg doba, prijatelj Starobinskog, Oktavija Paza, Bretona, Kartije-Bresona i drugih stvaralaca koji su obeležili našu epohu, bio je predložen i za Nobelovu nagradu.

Celokupno Vaše delo može se definisati kao traženje umeća življenja u konačnosti. Događaj u njemu ne zauzima važno mesto?

- Mada događaju i istorijskim činjenicama ne dajem nikakvo mesto u svojoj poeziji, to nikako ne znači da se ne bavim stanjem u svetu koje me, kao i druge, zabrinjava, uznemirava, šokira. Više sam sklon razmišljanju, refleksiji, nego reagovanju na dnevne događaje. Ako poezija može da bude put ka onome što bih nazvao „manje zla”, tada to može jedino ako oživljava sopstveni izvor, ako ka njemu ide i na njemu ostaje. Sama realnost u svom materijalnom obliku, manje me zanima od načina na koji je ljudi žele, odbacuju, gube ili ponovo pronalaze.

Poezija je plug

Starobinski je taj Vaš odnos prema stvarnosti nazvao bdenjem smisla nad životom?

- Poezija je traženje kontakta sa onim što je život neposredno, kroz odnose sa drugim bićima kroz koje oni postaju apsolutno. Ona nije neprijatelj mišljenja. Naprotiv, ona očekuje od zadivljujućeg razuma kojim duh raspolaže da organizuje ovaj svet koji bi mogao da bude tako lep kada bismo mogli da prihvatimo nagoveštaje njegove prave punoće. Poezija nije neprijatelj ni najutopističkijih snova, jer poznaje vrednost snova kada oni ne kriju svoju pravu prirodu. Ali ona poseduje tačku gledišta koja joj omogućava da misao radikalno kritikuje da bi u njoj raskrinkala duh sistema.

Vaša ideja poezije privileguje u filozofiji egzistencijalističku misao. Kakva je bila Vaša reakcija na egzistencijalizam i na Sartrovo viđenje književnosti?

- Voleo sam Kjerkegorove bolne kontradiktornosti i upravo zbog toga nisam nimalo voleo Sartrov diskurs koji se zatvarao u konceptualističkoj dedukciji i najnepristojnijem uživanju u intelektualističkom. Ničeg egzistencijalnog nije ostalo u toj misli bez teskoba, i video sam u njoj odsustvo svake inteligencije u pogledu poezije, u zaziranju od nje, od neprijateljstva prema poeziji koje se pod njegovim uticajem proširilo i bilo dugo prisutno u intelektualnim i književnim krugovima u Francuskoj. Poezija se ne može identifikovati sa istinom koju je moguće izraziti. Ona je samo plug kojim će se prevrtati tlo gde će misao biti seme samo za one istine koje mogu da se odnose na društvene, životne situacije.

U nadrealizmu ste pronašli odgovore na odnose između poezije i društva i demokratije, smatrajući da je demokratija sve ugroženija u savremenom svetu?

- Ukoliko dospe do punoće svoje zrelosti i iskustva, poezija je ono mesto gde se demokratija javlja duhu, razjašnjava i ukazuje nephodnom i imperativnom. Zašto? Zato što je zadatak poezije da relativizuje sisteme čitanja koje je nametnula konceptualna misao. Razdirući taj veo, ona ukazuje na puno prisustvo drugih bića tako da se oni više ne mogu svesti na apstraktne pojave kao nekad. Drugi ima pravo da postoji, on stoji uspravno u dostojanstvu svog bitisanja. Poezija mu daje pravo na lice, na misao, na sopstvenu želju, a to je upravo polazište svakog demokratskog režima. Poezija je time politička.

U tome se slažete sa Andre Bretonom?

- Breton je takođe smatrao da je poezija mesto gde društvena misao treba da se hrani. On je umeo da zadrži svoje gledište pesnika u analizi istorijskih događaja i, ne prestajem to da naglašavam, bio jedini koji je uspevao, sa mnogo snage i nikad se ne prepuštajući očaju, da raskrinka dva velika totalitarizma tog vremena, što je utoliko hrabrije ukoliko znamo koliko je iskušenje da se greške i zločini socijalizma pravdaju borbom protiv nacizma.

Ipak, Vi ste se razišli sa nadrealistima?

- Nadrealisti su se tvrdoglavo držali automatskog pisanja, a to je, po mom mišljenju, bilo opasno prenebegavanje uloge pisca koji treba da ostane jedinstvena ličnost koja razmišlja i radi kao takva, okupljajući u jedinstvo svog gledišta sve probleme koje vreme nameće duhu. To mu omogućava da doda vežbi pisanja, koja je u poeziji otvorena ka neslućenim dubinama, moć jednog intelekta sposobnog da gleda oko sebe. Takav je pisac bio Pol Valeri. Mada je nekada nedovoljno bio pesnik, upravo to me je navodilo da još jasnije vidim da poetsko stremljenje može da bude plodonosno samo onda kada teškoće s kojima se suočava leže u stvarnom, inače trujumfuju nad snom. Zato sam se u dogledno vreme suprotstavio i Valeriju.

Decenijama ste držali izuzetno posećena predavanja i posvetili više desetina dela istraživačkom radu?

- Sebe nikada nisam video kao istraživača. Osećao sam, međutim, da je potreba da shvatimo šta je poezija, šta su joj namere i kako otkriva ono čemu teži, neophodnost modernog sveta u kome više nema verovanja. Ali, kako shvatiti? Zar ne treba da se plašimo teorije koja može biti ishodište naših snova i ograničenosti sredstava da proučimo, saznamo, shvatimo? Da bi se nešto shvatilo i proverilo, pitajmo pesnike i mislioce drugih epoha šta su videli i doživljavali u poeziji i mogli o tome da kažu. Tu naučno istraživanje poezije dobija svoj puni smisao.

Moć znanja

Mada je Šekspir već vekovima najprevođeniji dramski pisac u Francuskoj, upustili ste se i u prevođenje njegovih dela i u tome, kažu, postali najveći?

- Mislim da Šekspir u Francuskoj nije bio dobro preveden i doživljen pre svega zbog nesposobnosti prevodilaca da u sebi stvore ritam, onaj fundamentalni koji u sebi nosi stih menjajući mu time celokupni pogled na tekst. Da biste se susreli sa nekim autorom, nema boljeg načina nego ga prevoditi. Prevodilac je primoran da se zaustavi na smislu i funkciji svake reči, misli, slike, a to je ono što čitalac ne čini.

I šta je Vaša poruka svima koji se danas bave poezijom?

- Da biste se bavili Vergilijem, Danteom ili Šekspirom, treba imperativno pokušati da razumete najpre kako se sve ono što su hteli da iskažu skvrčilo, skrilo, iskrivilo kroz jezik njihove zemlje ili reference istorijskog trenutka. Drugim rečima, treba proučiti radove mnogih naučnika, istoričara reči, ideja, religija, umetnosti. Bez tog velikog znanja kao posrednika sve je besmisleno. Kakva katastrofa to opšte mesto koje su nametnuli loši pesnici na marginama romantizma da su školovanost i znanje štetni za poeziju, koja treba da sačuva svoju spontanost, svoju iskonsku snagu. Ta navodna sloboda znači predati se slepo pojednostavljenom mišljenju koje više ne možemo da oteramo iz svojih predrasuda, ogovaranjima koja više ne umemo da kritikujemo. To je praznina u glavi na radost svih neprijatelja poezije a takvih je mnogo. Veliki pesnici znaju kakva su zamka neznanje i nepismenost.

Gordana Popović