Oči uragana

17.11.09

Potraga za mestom pod suncem univerzalna je ljudska potraga i na tom putu najteže je istrajati, kaže Berta Sera Mansanares, španska spisateljica koja danas stiže u Beograd

Španska spisateljica Berta Sera Mansanares, autorka romana „Oči uragana” koji je upravo preveden na srpski jezik u izdanju „Mono i Manjana” od danas je gost ove izdavačke kuće i Beograda. Profesorka španskog jezika i književnosti i dobitnica nagrade Adonais za poeziju, jednostavnog ali specifičnog stila pripovedanja koji, prema ocenama kritike, žanrovski povezuje romantiku, istoriju i avanturu, godinama je prisutna na savremenoj španskoj književnoj sceni.
Iako je radnja romana „Oči uragana”, koji je na srpski jezik prevela Danijela Pejčić, smeštena u 19. vek i turbulentno vreme trgovine robljem na Kubi, univerzalna borba glavnih junaka da se izbore sa neskladom između svojih snova i realnosti koja ih sputava delo čini vrlo aktuelnim. Svaki od brojnih likova knjige „Oči uragana” došao je na, uvek kontroverznu, Kubu sa željom da se obogati i svaki od njih sreo se sa teškoćama u ostvarenju pomenutog sna. Svakog od njih vodila je strast...
Intervju za naš list sa Bertom Sera Mansanares vođen je elektronskim putem, pred dolazak u Srbiju.
Kažete da ste čitavog života bili veliki čitač i da, kada pišete, mislite kao čitač a ne kao pisac.
Prvi zadatak književnosti jeste da šarmira i zabavi čitaoca pa tek onda da ga nečemu nauči i u nekom pravcu usmeri. Stoga pokušavam da u svojim knjigama sagradim pravi mali univerzum posvećujući veliku pažnju detaljima – klimi, gradovima, objektima. Tako tkam svet zanimljiv za čitaoca u kojem će glavnu, ozbiljnu pa i poučnu poruku nositi likovi upleteni u radnju romana. Ovoga puta izabrala sam Kubu jer je reč o poslednjoj španskoj koloniji čija je sudbina neraskidivo u vezi sa Španijom, zemljom u kojoj sam rođena a u kojoj je robovlasništvo bilo veoma izraženo. U takvom sistemu, razlika između želja i mogućnosti biva još izraženija. A da bi preživeo, i tada a i sada, čovek mora da se prilagodi ili da umre. Realan život menja čoveka; neki u tom procesu odustanu od borbe a neki istraju i pronađu sredinu između naizgled nepomirljivih krajnosti. To je magija življenja.
Na čoveka utiče želja za sticanjem materijalnog bogatstva. U 19. veku u pojedinim delovima sveta ekonomski prosperitet donosio je „prljav” posao trgovine ljudima. Danas postoje drugi načini ostvarenja beskrupuloznih ciljeva. Čini se da oni ponekad nemaju granice?
Da, na žalost, nemaju. Samo je pitanje vremena, njegovih karakteristika i mogućnosti, u kojem se oni ostvaruju. I danas ljudi iz Afrike svakodnevno pokušavaju da se domognu Evrope, putujući u malim brodovima u nepoznato. Neki umru na putu, neki stignu tamo gde su naumili ali mali broj ostvari bolji život kojem teži. Svet u koji dolaze ne nudi im jednakost. Naprotiv. Eksploatišu ih bogatiji, ignorišu srećniji i omalovažavaju starosedeoci. A većinu tih koji eksploatišu, ignorišu i omalovažavaju druge motiviše upravo želja za bogatstvom. Jer, ne zaboravite, mnogi bi sve dali za bogatstvo. Oduvek je tako bilo. Svet se tu ne menja.
Ima li onda nade?
Ima, naravno. Tu nadu pokušavam da pružim u svojim knjigama. Da otvorim oči onima koji ne razumeju da je ono oko čega se bore prolazno. Jer, i robovlasnici i robovi, i bogati i siromašni, i beli i crni žele isto – da pronađu svoje mesto po suncem. U toj potrazi najvažnije je ostati čovek. A to je najteže. Nekima o kojima pričamo i neizvodljivo. Na kraju se, međutim, samo to računa.
Mnogi Vas svrstavaju u jednog od najkarakterističnijih pisaca savremene španske proze. Koje su po Vama njene najvažnije karakteristike?
Španska književnost je u trenutnom zamahu. I razvija se u dobrom pravcu. Čitalačka publika je globalna pa se i pisci bave globalnim temama. Možete pisati o bilo kojoj temi na bilo kojem mestu na svetu i bićete svuda prihvaćeni. Moderni španski roman je veoma heterogen, ima elitističkih i intelektualnih pisaca ali i onih koji se trude da budu popularni. Ja lično ne pratim nijedan literarni pravac. Ne znam da li predstavljam savremenu špansku scenu. To ne bih rekla. Rekla bih da predstavljam sebe.
Posle objavljivanja romana „Oči uragana” čitaoci su od Vas tražili da napišete nastavak. Da li ćete to i učiniti?
Često mislim o toj mogućnosti. Ali, nisam još sigurna da ću krenuti tim putem. Svakako ću početi rad na novoj knjizi, takođe romanu. Neka, za sada, ostane tajna da li će taj roman biti nastavak priče o Kubi koju sam ponudila čitaocima.
Milica Dimitrijević