Nikad nije kasno za pravi debakl

13.12.10 e-novine.com

Isticanje važnih stvari guranjem na ontološku marginu, pomaže Miljenoviću da jače progovori o licemerju u stvarnom svetu oko nas. I to je verovatno i najsnažniji utisak koji ovaj roman ostavlja. Njegova borba protiv licemerja i hipokrizije, u svakom smislu, počevši od jezičkog pa zaključno sa onim oličenim u zakonima države i crkve, unapred je osuđena na propast, ali o njoj vredi pisati i za nju se vredi zalagati. Pokušaj da se život proživi na autentičan način, mimo svih okvira koje nam moć kao lice sa milion maski nameće, završiće onako kako jedino može da završi. Kratku utehu moguće je naći u ljubavi
Nije čudo što reperima i hiphoperima često nije dovoljna publika s kojom zajedno skaču i „slemuju“ na koncertima - tekstovi njihovih pesama često imaju klasičnu narativnu strukturu, te se smatra da taj dar prerasta okvire muzičko-scenskih hepeninga. Imajući na neki način već ispečen pripovedački zanat, oni okušavaju svoje umeće u dužim formama poput kolumni, pripovedaka ili romana. Tako je, posle Marka Šelića Marčela, i Đorđe Miljenović, poznatiji kao Sky Wikluh iz trija Bad Copy - vanredno uticajnog statusa među mlađom populacijom - postao pisac, i za beogradski ogranak Profila objavio svoj debi Nikad nije kasno za pravi debakl.
I, da odmah to kažem, definitivno nije doživeo pravi debakl. Roman je zanimljiv, provokativan, ali bi mogao da bude mnogo bolji. Čini se kao da je pisan iz tri-četiri puta, a svaki put kad bi seo da piše, Miljenović bi to činio u jednom dahu. Drugim rečima, iako postoji jedinstveni protagonist, stiče se utisak kao da se radi o različitom liku, odnosno kao da se njegov profil psihološki značajno menja tokom romana. To umnogome umanjuje uverljivost narativa. To, takođe, znači da tok priče nema jedinstvenu logiku, što može da bude namera, ali može da bude i posledica pisanja u blokovima (yo!, etapama). Pored toga, zamerio bih Miljenoviću na jezičkoj aljkavosti i lenjosti. Dok na pojedinim mestima njegov jezik deluje sveže, sočno i „bezobrazno“, hiphoperski snažno - vidljivi su pasaži umora, odsustva ideje i jezičkog pada. A kad padne, onda deluje prilično izlizano i dosadno. Verovatno su ove slabosti romana posledica početničkih grešaka, delimične „nadobudnosti“, odnosno taštine i samouverenosti čoveka uspešnog u drugom poslu i očiglednog nedostatka duboke i kritičke zagledanosti u sopstveno delo, što je veština koja nedostaje i mnogo starijim i iskusnijim spisateljima i spisateljicama u zemlji Srbiji. Nije sve što se napiše u samoći radne sobe vredno objavljivanja, naprotiv, tek svaka deseta reč je na svom mestu, zato tek ona treba da ide u štampu i da se pojavi schwarz auf weiss. Malo toga će zaista ostati za budućnost, a da bi se to postiglo, za to se mora krvavo raditi.

No, da se vratim dobrim stranama romana Nikada nije kasno za pravi debakl. Tekst opisuje neslavan kraj jednog celebrity pisca kome se sve u životu raspalo, ali u tom truljenju i rasapu ima lepote i poezije. Roman se oslanja na tradiciju koju je započeo još De Kvinsi svojim Ispovestima uživaoca opijuma, a koja je u različitim vidovima stigla i do ove naše književe baruštine - kao i mnoge, iskrivljena i distorzirana - preko američkih autora, koji su svojim slobodnim pisanjem bili veoma primamljivo štivo generacijama odraslim uz rokenrol. S obzirom da je Miljenović svojim primarnim zanimanjem muzičar-reper, oslonjen na mitologeme huda, genga, ganova, buksni, bičerki i tome slično, očigledno je da je do književnosti stigao krenuvši na neki način od nazad, od Bukovskog ili, u slučaju srbijanske književnosti, od Vidojkovića. Ipak, on je učinio i korak napred – napravio je od čitave priče vrhunsku grotesku i farsu, parodirajući u romanu i porodičnu hroniku i dobre domaćinske običaje u ovoj zemlji i Farmu, uništavajući poput veselog i pripitog Angela exterminadora (pominjanje Bunjuelovog filma nije slučajno) sve oko sebe, a naposletku i samog sebe.
Uspeo je Miljenović da nađe odlične simbole u svom romanu i da ih pravilno upotrebi. Tu pre svega mislim na Jelenka, svinju koja nimalo slučajno nosi ime oca glavnog lika. Ljubav prema svinji i briga za nju, kao i alkoholizam, udaljavaju protagonistu od stvarnog sveta, čime svaki simbol dobija na značaju jer, pored toga što funkcioniše u okviru književnog dela koje je samo po sebi neka vrsta odraza, on unutar sistema stvorenog sveta postoji i kao sekundarni proizvod obolelog uma glavnog lika. Drugim rečima, isticanje važnih stvari guranjem na ontološku marginu, pomaže Miljenoviću da jače progovori o licemerju u stvarnom svetu oko nas. I to je verovatno i najsnažniji utisak koji ovaj roman ostavlja. Njegova borba protiv licemerja i hipokrizije, u svakom smislu, počevši od jezičkog pa zaključno sa onim oličenim u zakonima države i crkve, unapred je osuđena na propast, ali o njoj vredi pisati i za nju se vredi zalagati. Pokušaj da se život proživi na autentičan način, mimo svih okvira koje nam moć kao lice sa milion maski nameće, završiće onako kako jedino može da završi - onako kako je završio Dragutin Milinković. Kratku utehu moguće je naći u ljubavi, za kojom se traga potpuno u skladu sa taoističkom maksimom o važnosti puta u odnosu na cilj.
Iskoračivši hrabro iz uobičajenih žanrovskih i tematskih okvira koji se nude u preuskim okvirima srbijanske književnosti, Vikler Skaj je pokazao da je moguće stvarnost doživljavati instinktivno i to uverljivo transponovati u književnost. Problem je što umetnost, posebno u dvadeset prvom veku, podrazumeva i nešto drugo, ali to se stiče. Čini mi se da se Đorđe Miljenović kreće u dobrom pravcu i da, ukoliko nastavi sa svakodnevnim vežbanjem, njegov cilj nije daleko. Samo neka ne zaboravi koliko je važan put.

Vladimir Arsenić