Nigdina

01.01.00

Politika
26.12.2000.
NOVE KNJIGE "STUBOVA KULTURE"
Nigdina i neznanje
Roman Svetlane Velmar Jankovic govori o prošlogodišnjem bombardovanju Jugoslavije, ali je u vezi i sa "Lagumom", "Bezdnom" i "Ožiljkom". - Roman Milana Kundere drugo je svetsko izdanje, a u Francuskoj ce se pojaviti tek iduce godine
Pod naslovom "Nigdina" beogradska izdavacka kuca objavila je najnoviji roman poznate književnice Svetlane Velmar Jankovic u kojem, kako izdavac najavljuje, autorka sa pripovedanja istorijskih izdanja prelazi na pripovedanje istorijskih dogadaja naše svakodnevice. "Nigdina" Svetlane Velmar Jankovic je, prema recima Gojka Božovica, glavnog urednika "Stubova kulture", prvi savremeni roman ove spisateljice i govori o bombardovanju Jugoslavije prošle godine, ali i o ciklusu ratova za jugoslovensko naslede devedesetih i o velikoj društvenoj agoniji koja je tih godina zavladala Srbijom.
"Nigdina", koju proteklih dana decembra i narednih dana u novoj godini "Stubovi kulture" promovišu na velikoj turneji kroz Srbiju da bi glavno predstavljanje bilo zakazano za Beograd krajem januara, istovremeno je i roman u koji se kroz prisecanja glavnih junaka uvode dogadaji od prvih dana propasti gradanske klase 1945. godine naovamo. Tako se u ovom najnovijem delu Svetlane Velmar Jankovic javlja junakinja iz "Laguma" Marija Pavlovic Jankovic, koja za vreme bombardovanja piše pisma bratu Velji Pavlovicu, takode liku iz ranijeg romana "Lagum". "Nigdina" je preko osnovne teme, bombardovanja, u korelaciji i sa prethodnim delima Svetlane Velmar Jankovic, "Bezdnom" i "Ožiljkom".

A. C.

01.01.00

Nin
21.06.2001.
Ljubav ili rat
NAZIV: Nigdina
AUTOR: Svetlana Velmar Janković
IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd 2001.
Adrijana Marčetić
Poslednji roman Svetlane Velmar Janković Nigdina situiran je u vreme bombardovanja Beograda i Srbije 1999. godine. Ali, kao da traži vezu sa svojim ranijim knjigama, književnica u tu savremenu priču upliće brojne istorijske reminiscencije motivišući ih sećanjima junaka i topografijom Beograda. Osnovnu nit romana čine pisma koja Marija Pavlović, profesorka univerziteta u penziji, posredstvom elektronske pošte šalje svom bratu, psihijatru u dijaspori, opisujući život u Beogradu "pod bombama" i ujedno se sećajući ranijih razaranja svog grada od pre pola veka. Te duge poruke Velimir Pavlović čita u avionu, dok se "kotrlja kroz nigdinu" i vraća ženi i unucima u Ameriku, preporođen zakasnelom ljubavnom romansom s bivšom studentkinjom svoje sestre, Anom.
Roman je zamišljen kao "pripovedanje u prvom licu s dva pripovedača", Marijom i Velimirom kojima se povremeno priključuju i dva sporedna narativna glasa: glas mladog glumca, Velimirovog pacijenta, i glas Marijinog nekadašnjeg i, vrlo verovatno, budućeg ljubavnika Stevana. Sudeći po jednom kratkom autopoetičkom pasažu, cilj ovakve pripovedne tehnike je da se isto zbivanje predoči iz različitih subjektivnih perspektiva i da se tako, zahvaljujući različitosti individualnih viđenja, relativizuje njegovo ukupno značenje.
Ali, da bi bila umetnički opravdana, ova tehnika zahteva od pisca prodornost psihološkog uvida i veštinu da uverljivo predoči svu raznolikost unutrašnjih doživljaja junaka. Tu veštinu S. Velmar Janković nije pokazala. Unutrašnja preživljavanja njenih junaka ne samo što nisu produbljeno i nijansirano predstavljena, već su uglavnom svedena na niz banalnih psiholoških klišea, na šematske formule incestuozne ljubavi, Edipovog kompleksa, rivalstva ćerke prema majci, itd. Čak i u Marijinom liku, čije bi viđenje trebalo da bude jemstvo semantičkog bogatstva pripovesti, teško je uočiti neku osobinu koja izlazi iz okvira sentimentalnog stereotipa "stroge gospođe profesor", uglađene dame u godinama koja "sjajno skriva svoju sklonost ka grehu ispod prividno ohlađene nevinosti". Psihološku neuverljivost i jednoobraznost likova ne može da prikrije mnoštvo heterogenih ideja kojima se motivišu njihovi postupci i preživljavanja (Jungove teorije, svetosavlje, astrologija, itd.). Svi junaci S. Velmar Janković kao da su napravljeni prema istom kalupu, i intelektualno i moralno, pa čak i fizičkim izgledom: svi su odreda pametni, plemeniti, učeni i lepi, kao što svi žive u istorijom oplemenjenim prostorima salonskih stanova ili starih kuća s ružičnjacima.
Nekritičko gomilanje klišea na planu psihologije likova nosi rizik stereotipnog predočavanja spoljnjeg, socijalnog sveta. Stvarnost beogradskih ratnih meseci svedena je u "Nigdini" na niz opštih mesta i banalnih opisa, kakve smo čitali u dnevnoj štampi iz onog vremena avioni (NATO-a "bruje iznad naših glava", "tomahavci" ruše blokove zgrada "kao karte za igranje", u gradu je "saobraćaj sveden na najmanju moguću meru", "naši domišljati elektroinženjeri" uspevaju da za "nepunih dvanaest sati uklone glavne kvarove" na mreži, itd.). U zamornoj faktografiji iz koje čitalac saznaje šta je junakinja doručkovala, a šta ručala, koji kolači se mese u određene dane, kad počinje i kad se završava uzbuna, gde se mogu jesti ukusne pice u Beogradu, gubi se slika autentičnog ljudskog iskustva, a dramatična, neponovljiva zbivanja svode se na niz "neprijatnih" incidenata, kao što su nestanak struje ili nagađanje o zatrovanosti ranog povrća. Na taj način čitaocu ostaju nedokučivi celovit smisao predočenog zbivanja i značenje koje ono ima za junakinju priče: kao da je, u mnoštvu površno uočenih detalja i faktografskih pojedinosti, sam pisac izgubio iz vida dublji, dalekosežniji značaj svoje pripovesti.
Ovom utisku doprinosi i kolebanje pisca u pogledu kompozicije i žanra. Kako roman odmiče, politička tema s istorijskim reminiscencijama sve više ustupa mesto običnoj sentimentalnoj priči. Ravnoteža između ova dva tematska plana potpuno je narušena u trećem delu romana, gde se čini da su piscu, kao i samoj junakinji, "bombardovanja baš dosadila": ona kao da gube svaku važnost, a pripovedanje se u celini usredsređuje na Velimirovu i Aninu sasvim konvencionalnu romansu. Tako se "Nigdina", koja počinje kao roman s većim književnim i intelektualnim ambicijama, na kraju pretvara u sladunjavo-patetični "ljubić" začinjen banalnim opisima koji često, nasuprot očiglednoj piščevoj nameri, deluju komično. (Primer ovakve, nehotične komike predstavlja scena u Topčideru, ispred Miloševog konaka, u kojoj još živahni Velimir diže Anu u naručje, nosi je do platana, "priljubljuje uz ogromno stablo" i strastveno grli. Iz zanosa ga budi duh starog kneza došapnuvši mu da "nije red" da "to" radi na njegovom platanu.)
Najzad, u skladu sa zahtevima sentimentalnog žanra, "Nigdina" se završava nagoveštajem hepienda: Velimir se vraća ženi, u Ameriku, u nadi da će ona, plemenita i mudra kakva jeste, blagosloviti njegovu grešnu ljubav. Tako će mu možda uspeti da zadrži obe žene: "Svaku u njenom svetu, a obe u sebi." Priči ove vrste, izgrađenoj od žanrovskih opštih mesta, nisu neophodne ni psihološka istančanost i uverljivost, ni dublja evokacija i obuhvatnije predočavanje socijalnog sveta: ona će i bez njih uvek imati svoju publiku. Ali, od pisca koga je kritika gotovo jednodušno uzdigla do samih vrhova savremene srpske književnosti, bilo je prirodno očekivati i nešto više.



Glas javnosti
25.01.2001.
Svetlana Velmar-Jankovic o svom novom veoma traženom romanu
Dve nigdine Srbije
Nismo ni u kakvom zakašnjenju u odnosu na evropsku književnost, a trudim se da sledim veci deo onoga što se kod nas objavljuje
"Ja sam nigde" - recenica je kojom zapocinje novi roman Svetlane Velmar-Jankovic (izdanje "Stubova kulture"). To je književna istorija srpskog naroda koja obuhvata period od kraja Drugog svetskog rata do NATO bombardovanja.
To je roman o nigdini u nama i oko nas, koje su svi, manje ili više, bili svesni, s kojom su, samo neki, manje ili više hrabri, bili spremni da se suoce, da pokušaju da je pobede.
Prošla knjiga, "Bezdno", govorila je o prošlosti, "Nigdina" govori o svima nama bliskim sadašnjim dešavanjima. Da li je to potreba pisca da reaguje na aktuelnost i da na taj nacin da svoje mišljenje, svoj sud?
- Sigurno da je rec o potrebi, ali je to potreba da se iskaže izvesna zgusnutost zbivanja, u ljudima i izvan njih u neposredno promaklom vremenu, dakle, u vremenu koje je nedavno za nas prestavljalo sadašnjost. Nisam težila da iskažem ono što je aktuelno jer je, kao što znamo, sve što je aktuelno jeste i kratkotrajno, odnosno, brzo prelazi u svoju suprotnost, postaje neaktuelno. Nikad nisam smatrala da je na piscu da sudi o dogadajima koje nastoji da književno oblikuje: uverena sam da je za pisca bitno samo to da ih što bolje, saglasno svojim mogucnostima i svom sagledavanju, uoblici. Na piscu je da sadašnjost koja se pretvorila u prošlost otrgne iz materije neuoblicenog.
U kakvoj su interakciji unutrašnja, duševna nigdina i ona spoljašnja nigdina u kojoj se našla Srbija?
- Jedna drugu uslovljavaju, prožimaju, možda cak i podsticu: stalno su u medudejstvu.
Da li i Vi podrazumevate podelu na žensko i muško pismo i kakvo je Vaše mišljenje o ženama piscima u Srbiji?
- Podela na žensko i muško pismo, ženski i muški stvaralacki rukopis, postoji vec dugo i predstavlja prilicno utemeljeno književno-kriticko opredeljenje. To je podela koju mogu da razumem, ali ne mogu da prihvatim, zato što mi izgleda kao primarno biološka. Svaki dobar pisac kreativan je na sopstveni, neponovljivi nacin koji je u vezi s mnogim ciniocima koji nikako ne moraju da budu, i nisu, prvenstveno biološki. Ali, žensko pismo, tako imenovano, postoji i kod nas kao i u drugim evropskim književnostima. Mislim da nismo ni u kakvom zakašnjenju u odnosu na evropsku književnost - a trudim se da sledim veci deo onoga što se kod nas objavljuje. Uverena sam da mi uopšte ni u umetnosti, pa samim tim ni u književnosti, nismo u zaostatku za velikim evropskim književnostima. Imamo odlicne savremene pisce, ali je pitanje kad cemo, i kako, uspeti da predstavimo naše savremeno književno stvaralaštvo pred ocima evropskih citalaca. Projekat uporednog objavljivanja dela naših savremenih pisaca je važan kulturni projekat i treba ga smišljeno organizovati i sprovoditi: to je dugotrajan i zahtevan, ali neodložan posao, koji ocekuje današnje kulturne poslenike.
Lj. Pupezan

Kad je Beograd zablistao
S obzirom da je Beograd glavni junak Vašeg opusa, možete li nam reci da li je kroz sve ove godine taj grad bio tracak svetla ili najcrnji mrak Srbije?
- Ako mislite na poslednju deceniju 20. stoleca, onda govorimo o jednom periodu koji je za sve nas, mereno težinom gubitaka koje smo podneli, trajao mnogo duže od jednog desetleca. U tom dugom periodu tame, Beograd je menjao svoju ulogu: s obzirom na to da je predstavljao središte iz kojeg je i u kojem je delovao nedavno smenjeni politicki režim, Beograd je uglavnom predstavljao grad razapet izmedu spoljašnjeg pritiska vlasti i unutarnje težnje ka oslobadanju od tog pritiska. Zablistao je cudesnim varnicama duha i energije u vreme protesta, u zimu 1996/1997. godine. Bili su to meseci velike svetlosti u Beogradu, meseci koje je vredelo i doživeti i proživljavati. Setite se samo onih sjajnih aforizama koje su, svakoga dana nove, izmišljali i ispisivali beogradski studenti. Kad je duh protesta izneveren, naišle su godine razocarenja i potištenosti u kojima je grad potamneo. Ucutao. Gubio energiju u pritajivanju svojih mogucnosti. Ali, onda je, i u Beogradu, nastao Otpor, organizacija mladih koja nam je svima vratila nadu.

01.01.00

Politika
24.03.2001.
Savremena proza
Nigdina oko nas i u nama
Svetlana Velmar Jankovic: "Nigdina"; izdavac: "Stubovi kulture", Beograd, 2000.
Roman "Nigdina" se može posmatrati i kao neka vrsta nastavka romana "Lagum". Ako se u dobrom delu tog romana gotovo uzgred pominju i deca Milice Pavlovic, cerka Marija i sin Velimir, i ako se o njima daju ona obaveštenja koja citaocu pomažu da vidi kako Marija i Velimir doživljavaju sudbinu svojih roditelja, onda se može reci da ova dva lika imaju središnje mesto u romanu "Nigdina". Organizujuci jednu trodelnu pricu sa mnoštvom narativnih rukavica, Svetlana Velmar Jankovic je nastojala da, polazeci od onoga što se zbiva na samom kraju HH veka, u vidokrug svojih pripovedaca, gotovo ravnopravno, uvede i ratnu 1999. godinu i sve ono što toj godini prethodi a obuhvaceno je životom i iskustvom njenih junaka.
Otuda i roman "Nigdina", kao i "Lagum" ali i neka druga prozna dela Svetlane Velmar Jankovic, ima specificno oblikovani vremenski plan. Naime, mada Marija i Velimir svoju pažnju fokusiraju na ono što se zbiva tokom 1999. godine, citalac ce lako primetiti da oni u svoja kazivanja uvode i pojedinosti koje se ticu svega onoga što se dogodilo do kraja 1944. godine, godine u kojoj su ostali bez oca i suocili se sa dejstvom jednog politicko- ideološkog mehanizma koji je razorio svet u kome su oni dotle živeli, jednako kao što ce citalac zapaziti da u pricu bivaju ukljucene i brojne reminiscencije na niz dogadaja iz istorije srpskog naroda, dogadaja o kojima je Svetlana Velmar Jankovic govorila u drugim svojim delima, pretvarajuci neke od njih u svoje opsesivne teme (sudbina kneza Mihaila Obrenovica, npr.). Tako je još jedna prica Svetlane Velmar Jankovic dobila onu vrstu istorijske dubine koja omogucava da se uspostavljaju razliciti vidovi paralelizma izmedu zbivanja u razlicitim vremenima.
Potrebna ravnoteža
Mada središnji deo price u romanu "Nigdina" govori o ratnoj 1999. godini, mada Svetlana Velmar Jankovic nastoji da pokaže kako ratnu dramu doživljavaju Marija, koja je u samom epicentru rata, i Velimir, koji rat posmatra "spolja", kao deo srpske dijaspore u Americi, to nije jedina dimenzija price u romanu "Nigdina". Vec ova elementarna cinjenica pokazuje da je osnovni cilj i bio da se sve stvari i svi dogadaji posmatraju iz razlicitih perspektiva, pošto se na taj nacin može steci uvid ne samo u ono što ulazi u sklop jedne tacke gledišta vec i u sklop jednog sistema vrednosti. Cinjenica, pak, da o ratu i svemu onome što rat proizvodi kao sopstveni odjek u dušama i realnosti kroz koju junaci prolaze govore intelektualci (Marija je profesor književnosti na univerzitetu), pokazuje da je Svetlana Velmar Jankovic nastojala da izgradi takvo pripovedacko stanovište koje podrazumeva jedan izuzetno složen odnos i prema zbivanjima u spoljašnjem svetu i prema odjecima tih zbivanja u unutarnjem svetu njenih junaka.
Prikazujuci, uz mnogo potrebnih pojedinosti, ratnu 1999. godinu i dajuci citaocu obaveštenja o hronologiji ratnih zbivanja, autorka sve vreme vodi racuna o tome da uspostavi potrebnu ravnotežu izmedu onoga što junak vidi i onoga što on oseca. Na taj nacin je njena prica i mogla da u sebe "upije" i niz onih pojedinosti koje su svedocanstvo o preplitanju vremena i dogadaja, motivisano i Jungovom teorijom sinhroniciteta. Tako je, u stvari, Svetlana Velmar Jankovic obrazovala podlogu za uistinu potresne delove romana, kao što je prica o sudbini mladog glumca A. Š. (Andrija Šuvakovic), koji na vukovarskom ratištu ubija na surov nacin svog prijatelja Ivana i potom pada u jednu vrlo duboku krizu koju Velimir Pavlovic, njujorški psihijatar, nikako ne uspeva da umanji.
Istorijski sadržaji
Tako se rat iz spoljašnjeg sveta prevodi u unutarnji svet onih koji u ratu sudeluju i tako se otvara ona ravan u romanu "Nigdina" koja je sva satkana od najsloženijih duševnih kriza i posrnuca (kao što je i ono koje svedoci o Stevanovom odnosu prema sinu Aleksandru). I sama ljubavna prica (ljubav izmedu Velimira i Ane) postavljena na specificnu podlogu (ratna stvarnost, njeni tragovi, razoren društveni poredak, neizvesnost koju donosi buducnost) otuda se mora posmatrati kao još jedan oblik suštinske krize u koju zapadaju junaci "Nigdine".
Zbog toga se i moralo dogoditi ono o cemu je vec bilo reci - da se prica snažno "otvori" prema istorijskim sadržajima, prema prošlosti samih junaka i naroda kome oni pripadaju. Obaveštavajuci citaoca o tome kroz kakvu je dramu prošla njihova porodica krajem Drugog svetskog rata, slikajuci niz preobražaja ljudi iz najbliže okoline (Zora, Miloje), Marija i Velimir pokazuju i šta je sve utisnulo svoj užareni pecat na njihove duše, pecat koji ništa ne može da izbriše.
A kad se još uzme u obzir cinjenica da sama Marija zapada u vrlo protivurecan položaj (iako dete izdajnika i narodnog neprijatelja, ona postaje clan partije, da bi i kroz to clanstvo stekla nemala razocarenja), da njen brat na samom pragu starosti dolazi u iskušenje da razori i svoju porodicu i život onih koji su mu najbliži, stice se potpunija slika o tome koliko je Svetlana Velmar Jankovic nastojala da dramu sadržanu u agresiji NATO-a na našu zemlju poveže sa složenim duševnim sklopom svojih junaka. To je bilo neizbežno jer je njen cilj i bio da pokaže kako se sve može sa jedne ravni preneti na drugu.
Radivoje MIKIC