U centru Kigalija nalazi se bazen oko kojeg je postavljeno dvadesetak stolova i plastičnih ležaljki. Malo iznad te plave pege smešten je, u obliku latiničnog slova L, hotel Hiljadu brežuljaka sa svojom klijentelom, koju čine trgovci, međunarodni eksperti, ruandski bogataši, prevejani ili tužni iseljenici i prostitutke. Oko bazena i hotela prostire se, u prosto lascivnom neredu, sav značaj grada, grada koji odlučuje, koji krade, ubija i živi, hvala na pitanju, odlično. Francuski kulturni centar, predstavništvo Unicefa, Centralna banka, Ministarstvo informacija, ambasade, predsednička palata prepoznatljiva po bornim kolima, butici koji uglavnom služe da se uoči odlaska oslobodite viška deviza kupljenih na crnoj berzi, državni radio, predstavništvo Svetske banke, nadbiskupija. Taj mali veštački raj okružen je nezaobilaznim simbolima dekolonizacije: Trg ustava, Avenija napretka, Bulevar republike, Avenija pravde, sumorna i ružna katedrala. Nešto niže, zalazeći gotovo u siromašku četvrt, crkva Svete porodice, iz koje se upravo izlila reka svečano obučenih siromaha, reka koja otiče duž zemljanih ulica oivičenih kućercima ozidanim od takve iste glinaste zemlje. Na dovoljnom rastojanju od bazena da ne okuže važne ljude, prostiru se hiljade crvenih kućeraka, nekih bučnih i veselih od dece u njima, nekih u agoniji zbog bolesnih od side i malarije, hiljade kućeraka koje nemaju pojma o bazenu oko kojeg se organizuje njihov život, a pogotovo njihova najavljena smrt.
Po hotelskom vrtu grakću čavke velike kao orlovi i brojne kao vrapci. Kruže po nebu čekajući, kao i ljudi koji ih posmatraju, vreme za aperitiv. U trenutku kad se počne s posluživanjem piva, čavke sleću na ogromne eukaliptuse koji oivičavaju bazen. I kad su se čavke dobro smestile, stižu mišari, koji zauzmu one najviše grane. Neka se dobro pričuva ona prosta čavka koja ne poštuje hijerarhiju! Tako to ovde ptice oponašaju ljude.
U taj čas kada se mišari sjate oko bazena, francuski specijalci, u svojim plastičnim ležaljkama, nabace Rambo izgled. Njuše sva ženska tela što skaču u vodu koja bazdi na hlor. Kome je tu do svežine! Ima nečeg lešinarskog u tim vojnicima obrijanih glava dok, kao u zasedi, čekaju kraj bazena, samog središta mesare, gde se prikazuju najsočniji i najmasniji, kao i oni mlitavi i mršavi komadi ženskog mesa kome je jedina razonoda ta vodena površina. Nedeljom, kao i svakog dana oko pet sati posle podne, tu vodu talasa nekoliko zaokrugljenih ili ispijenih telesa, ne sluteći da specijalci ne zaziru ni od celulita, ni od kože koju samo puka navika drži na kostima. Da samo znaju kakva im opasnost preti, ili bi se odmah udavile od preuranjene ekstaze, ili završile u samostanu.
U ovu mirnu nedelju, bivši ministar pravde se, na odskočnoj dasci, sav predao vežbama za zagrevanje. Naravno, ne sluti da je svojim širokim zamasima raspilavio dve prostitutke od kojih očekuje da ga primete pa da može da izvede svoj skok. Prosto želi da zavede kako ne bi morao da plati. Udara o vodu poput rasklimatanog klovna. Devojke se smeju. Specijalci takođe.
Načičkani oko bazena, kvibečki i belgijski trgovci se utrkuju u bučnom smehu. Nisu to ni prijatelji ni kolege, premda im je cilj isti: napredak, ta magična reč u koju se presvlače i najbolje i najbesmislenije namere. Oni su jedni drugima rivali koji svojim domaćim sagovornicima obrazlažu zašto je njihov obrazac napretka bolji nego onaj ovih drugih. Slažu se jedino oko buke koju prave. Trebalo bi izmisliti neku reč za te belce koji govore, smeju se i piju tako da ceo bazen postaje svestan njihovog značaja, ne samo njihovog bednog postojanja. Neka to bude reč „larma“, jer označava buku, ali i ideju o trajnosti te buke, ideju o večitom stanju, neprestanom graktanju. Ti ljudi u toj stidljivoj, rezervisanoj i često varljivoj zemlji, žive u stanju larme, poput životinja koje dižu graju. Žive jednako i u stanju parenja. Zvuk je njihovo disanje, tišina njihova smrt, a zadnjice Ruanđanki njihovo polje istraživanja. Oni su bučni istraživači nerazvijenih zadnjica. Samo se Nemci, kad se u velikom broju stušte u hotel, kao kakav bataljon moralno besprekornih računovođa, mogu meriti s Belgijancima i Kvibečanima. Važni Francuzi ne odsedaju u tom hotelu. Strogo se drže Meridijana, kao i ruandska elita i nezaražene kurve koje tu pijuckaju viski. U hotelu je većina kurvi zaražena. Piju pepsi dok čekaju da ih neko izabere i ponudi im domaće pivo, što će im možda omogućiti da kasnije budu ponuđene i jednim viskijem ili votkom. Budući da ne žive u oblacima, zadovoljne su danas i jednom pepsi i jednom mušterijom. Valkur, takođe Kvibečanin, mada je to gotovo odavno zaboravio, ta svoja zapažanja zapisuje, usput ih mrmljajući sebi u bradu, neretko ljutito, ponekad razneženo, ali uvek javno. Čisto da budu svesni, ili da bar misle kako piše o njima, ne bi li ga pitali šta to piše, a potom da se živo zainteresuju za tu knjigu koju, ne posustajući, piše otkako ga je Projekat manje-više napustio. Čak mu se dešava da se pravi kako nešto piše, tek da bi pokazao da postoji, uvek na oprezu i ozbiljan kao razočarani filozof, za kojeg se izdaje kad mu pomanjka izgovora kojima bi opravdao sebe. Nikakvu knjigu on ne piše. Piše da bi popunio vreme između dva gutljaja piva ili kako bi stavio do znanja da ne želi da ga uznemiravaju. Naime, sličan mišaru na grani, on čeka da ga neki znak života pobudi da raskrili krila i poleti.
Na drugom kraju terase, koraka nadmenog i sporog, pojavljuje se jedan Ruanđanin koji je upravo doputovao iz Pariza. To se vidi po njegovoj sportskoj odeći, toliko novoj da njena žuta i zelena boja upadaju čak i u oči zaštićene naočarima za sunce. Njegova pojava kod emigranata izaziva podsmeh. Domaći mu se dive. On kao da lebdi nošen letećim ćilimom. Sa ručke njegove tašne od krokodilske kože vise etikete prve klase i robne kuće Hermes. U džepu, pored drugih prestižnih etiketa, verovatno ima i licencu za uvoz nekih drugorazrednih proizvoda kojima će on lupiti cenu kao da su prvorazredni.
Naručuje koktel od vrbene i nane tako glasno da tri gavrana odlete sa najbližeg drveta. Žantij, svršeni učenik Ugostiteljske škole i stažista, nikad nije čula za takav koktel. Postiđena, šapuće tako da jedva čuje samu sebe kako postoje samo dve marke piva – „primus“ i „micig“. Ruanđanin – na svom letećem tepihu – gluv za njene reči, naglašava kako on, naravno, želi ono bolje, čak i ako je skuplje. Žantij mu, dakle, donosi jedan micig, po nekima ono bolje, a za sve – ono skuplje pivo. Valkur nervozno hvata beleške. Opisuje tu scenu, izražava svoje gnušanje, dopisuje i nekoliko zapažanja o afričkoj korupciji, ali se ne pomera sa svog mesta.
Ruanđanin iz Pariza viče: „Glupačo mala, znam ti ja ministra turizma, prljava Tutsi koja spavaš s belcem da bi radila u hotelu!“ Dere se pred svojim pivom koje nije onaj njegov koktelčić. A Žantij, lepog imena kao što su joj i grudi lepe, tako šiljaste da nanose bol njenoj uštirkanoj bluzi, Žantij, lica još lepšeg od grudi, zadnjice izazovnije i od lica i od grudi zbog svoje drske mladosti, Žantij koja ne priča i ne smeje se jer je vlastita lepota prosto sputava i posramljuje, Žantij sad plače. Tek nekoliko suza i šmrcanje kakvo još imaju devojke pre nego što se među njihova bedra uvuče miris muškarca. Evo već šest meseci kako Valkur misli samo na jedno dok prodire u Agatu, koja mu dolazi u sobu kad nema mušterija, radije nego da se izlaže opasnostima vraćanja po noći u Nijamirambo; već šest meseci mu je upola ukrućen u Agati jer gori od želje da Žantijine grudi pretvori u grudi žene, već šest meseci mu se pošteno digne tek kad Žantij prošeta svoje divne grudi između stolova terase i sale za ručavanje, šest meseci kako se Valkur drži još samo jednog plana – da „natakne“ Žantiju – omiljeni Leotoov izraz, na koji je nabasao zahvaljujući jednoj ženi okrutnijoj od svih reči strašnog Pola, ženi koja ga je ostavila rasparčanog poput loše obrađenog mesišta na krvavom mesarskom stolu.
„Ja sam predsednikov nećak!“ – povika još Ruanđanin koji se vratio iz Pariza.
Ne, nije on jedan od predsednikovih nećaka. Valkur ih sve poznaje. I onog što po Kvibeku izigrava studenta političkih nauka, a ovamo organizuje eskadrone smrti koji love Tutsije, noću, po Remeru, Žikondu ili po Nijamirambu. I onog koji kontroliše prodaju prezervativa poklonjenih putem međunarodne pomoći, kao i onog sidaša koji veruje da će se svog otrova osloboditi jeba-njem što mlađih devica, pa i onu trojicu koji imaju vojne karijere a pride su makroi kurvi iz Kigali Night-a, „najčistijih“ kurvi u Kigaliju, koje francuski specijalci tucaju bez kurtona po šumici nedaleko od bara jer, brate, Ežen, Klovis i Firmen, predsednikovi nećaci, kažu da ih i oni tucaju bez kurtona i da nisu navukli nikakvu boleštinu. A ti glupavi trobojni gavrani im veruju. Iako je poznato da sam Kigali Night pripada jednom od predsednikovih sinova. Žantij, ionako stidljiva, sad hoda poput žene u žalosti. Valkur naručuje „veliki micig, mala moja Žantij“. Hteo je da izgovori i nekoliko utešnih reči, ali je zanemeo pred tom isuviše lepom ženom. A uskoro će biti šest sati, vreme za aperitiv, i svoja mesta oko bazena zauzeće isti oni akteri od juče. Valkur će, kao i svi drugi, igrati svoju ulogu. Penkalo mon blan klizi: „Zatamnjenje od crnaca.“
Pristižu Rafael i grupa njegovih drugova koji rade u Narodnoj banci Ruande. Otići će u ponoć, po zatvara-nju bara na četvrtom. Evo i gospodina Fostena, koji će biti premijer kad predsednik odluči da svojoj deci podari demokratiju. Pridružiće mu se u tom poslu još neki od članova koji sada sede za opozicionim stolom, poput Landuala, ministra rada, koji je u politiku ušao tek da učini svojoj ženi, slobodoumnoj Kvibečanki, te nekolicina drugih koji će se pri svakom odlasku do bara propisno klanjati. Savetnik belgijske ambasade zaustaviće se na koji minut, a izraz lica će mu postati krajnje obazriv kako ne bi, diplomatski, ništa rekao o mirovnim ugovorima i ugovorima o prenosu vlasti, koje predsednik prima svakih šest meseci, ali ih nikad ne potpisuje, pod izgovorom da je sad kišna sezona, da mu je žena u Parizu, da poslednje isporuke oružja nisu još stigle u Zair ili da je sekretaričin muž bolestan.
Već dve godine, na bazenu se svakog dana neumorno priča o promeni koja se sprema, objavljuje se da će do nje doći sutra ili u utorak, ako ne, a ono najkasnije u sredu. Ali ovog puta je reč o istini i velika jeza trača ulazi u stalne goste. Muž predsednikove sekretarice pre dva dana je umro od side u Parizu, gde se već šest meseci nalazio na lečenju. Emerita, taxiwoman, businesswoman, najbolji kurs na crnoj berzi ruandskog franka, došla je da to saopšti gospodinu Fostenu. Jedan doktor iz Val de Grasa*, koji je jutros doputovao, rekao je to prvom sekretaru francuske ambasade, a ovaj je to preneo Emeriti, koja mu čini raznorazne usluge, znajući dobro da će ona požuriti da tu vest prenese gospodinu Fostenu. Muž predsednikove sekretarice bio je potpuni idiot, zadovoljan što može da eksploatiše svoju ekskluzivnu licencu na uvoz guma mišlen, ali trač veli da njegova žena svoj munjeviti uspon na lestvici javne službe ne duguje svojim daktilografskim vrlinama. Informacioni centar ambasade, nakon kontakta s jednim od braće predsednikove žene, umirio je tog nezainteresovanog molitelja: reč je o zluradim tračevima čiji je tvorac opozicija. Bilo kako bilo, za pola sata, kad Emerita ispije svoju pepsi i popriča s vratarem Zozoom, jato taksista krenuće u grad. Te noći, od Žikonda do Nijamiramba, preko Sodome, dobro nazvanog dela grada prepunog kurvi, svi će umišljati, a potom i proglasiti za gotovu stvar, da predsednik umire od side. Do sutra će trač doći do Butarea, a prekosutra i do Ruhengerija, predsednikovog imanja. Za koji dan, kad predsednik poslednji sazna da umire od side, strašno će se razljutiti i neke će glave leteti. Ovde tračevi ubijaju. A posle se proveravaju. Istim avionom kojim je doputovao doktor iz Val de Grasa sa svojom ubistvenom vešću, stiglo je i desetak primeraka L´Express-a i Paris-Match-a, koji će se razmenjivati sledećih mesec dana, a i francuski sirevi, što tvrdi što meki, koji će biti pojedeni za vreme kičerske svečanosti francuskog sira koja se na svaka tri meseca održava u hotelskoj sali za ručavanje.
Sad se oko bazena priča samo o te dve teme. Belci pregledaju spisak sireva i upisuju svoja imena na rezervacijama. Doći će čak iz Parka gorila na granici sa Zairom kako bi probali tradicionalni bife francuskih sireva, a sam ambasador će imati tu čast da iseče prvu krišku. Za stolovima oko kojih su Ruanđani, uglavnom Tutsiji ili Hutui iz opozicije, razgovara se tiše nego inače. Tema je predsednikova bolest, u koju više niko ne sumnja, i nagađanja o datumu njegove izvesne smrti i novoj vlasti. Andre, koji u ime neke kanadske nevladine organizacije deli besplatne kondome i koga samim tim smatraju stručnjakom za sidu, grozničavo izvodi računicu. Prema traču, predsednik već tri godine spava sa svojom sekretaricom. Ako je bio prilježan, i ako je sekretaričin muž već bio zaražen, predsednik Juvenal ima još najviše godinu dana života. Razleže se gromoglasan aplauz. Samo Leo, Hutu koji sebe naziva umerenim kako bi mogao da spava s Rafaelovom sestrom, samo Leo ne tapše. Leo je novinar još nepostojeće televizije koju je upravo Valkur trebalo da postavi na noge. Leo nije umeren, samo je opčinjen Bezgrešnim. Leo je, premda dolazi sa severa, predsednikovog rodnog kraja, nedavno postao član PSD-a, partije juga. Taj hrabri gest je zadivio većinu gostiju bazena, tako da sad Leo uživa u slavi. Treba istaći da bi i sama pomisao da se Bezgrešni može razotkriti ulila hrabrost mnogim kukavicama. Samo, Leo je, po majci, Tutsi. Leo, u nastajućem metežu, traži tabor koji će spasti njegovu malu ličnost i omogućiti mu da ostvari svoj san – da postane novinar u Kanadi. Ruanđani su ljudi pod maskama. Strahovito vešto koriste dvoličnost i pretvaranje. Leo je karikatura tih osobina. Potpuno je podvojen. Otac Hutu, majka Tutsi. Telo Tutsija, srce Hutua. Član PSD-a, a sastavljač govora za Leona, ideologa ekstremističkih Hutua, Leona zvanog Pročistitelj ili Lav Osvetnik. Domaći govori, a odeća iz pariskog šestog arondismana. Koža crnca, a snovi belca. Srećom, misli Valkur, Bezgrešni gaji samo prezir prema Leu, koji umesto mača drži cveće i čokoladice.
Valkur se ovog puta nije pridružio, kao što to radi svake večeri, svojim ruandskim drugovima. Zbog Žantijinog očajanja ne napušta mu se sto. Ljuti ga glupost onog Ruanđanina iz Pariza. Već izvesno vreme je pomalo umoran od večito istih govora svojih prijatelja, a još više od načina na koji deklamuju te govore – nadmeno, zastarelo, kitnjasto, bombastično. Nisu to više ni govori, već objave, recitacije, ne pesama već slogana, klišea, novinskih vesti. Pričaju o masakrima koje slute, sa sigurnošću meteorologa, a o sidi, koja ih uništava, poput proroka Apokalipse. Valkur zna napamet sve o masakrima, atentatima i sidi, ali bi ponekad želeo da priča i o cveću, zadnjicama ili kuvanju. Do njega dopire Rafaelovo izlaga-nje: „Stojimo pred ponorom dok nas izjedaju dva raka: mržnja i sida. Pomalo podsećamo na poslednju decu na Zemlji...“ Valkur sebi zapuši uši. Dolazi kanadski ambasador i, nikog ne pozdravljajući, seda za sto najbliži bifeu. Lisjen opet nosi majicu s natpisom „Call me Bwana“. Lizeta, kivna na svakog, ojađena otkako su joj ukrali torbu za golf. Zamislite kako joj je. Levakinja, jedina levakinja među svim članovima golf kluba u Kigaliju, čiji se loše održavani tereni nalaze u maloj dolini iznad koje su smeštene vile režimskih miljenika, osorno zdanje Nacionalnog saveta za napredak, rezidencije ambasadora i Belgijski klub. U ovoj govnjivoj zemlji koje se ona gnuša, golf joj je jedino zadovoljstvo, jedina veza sa civilizacijom. Biti naimenovana za Kigali, nakon sedamnaest godina službe, to je kao poziv da se dâ otkaz. No, postoje tvrdoglavi ljudi koji neće ni da vide, ni da čuju. Naime, ambasada je zapravo samo ispostava one u Kinšasi, gradu u kojem je još teže živeti nego u Kigaliju, ali kad u životu umete samo da učtivo lažete, bolje je živeti u Kigaliju nego odgovarati na telefone u nekom od ministarstava u Otavi. Lizet zato raskošno pati.
Kratko je potrajao smeh Rafaelove grupe. Ulaze tri predsednikova šuraka, za njima Belgijanac, zamenik direktora hotela, te petorica članova predsedničke garde. Problem je što su svi stolovi zauzeti. Bivši ministar pravde, premda se još cedi od vode, hita ka ovoj trojici, ali je njegov sto na suncu, a oni bi hteli sto u hladovini. Elem, baš sve stolove koji bi im odgovarali zauzeli su belci ili Rafaelova grupa, koja se, naravno, neće pomeriti. Iz delikatne situacije zamenika direktora vadi, pravim čudom, sam direktor, slučajno tu u prolazu, tako što premešta svoju ženu i njene roditelje kako bi napravio mesta za tri stuba Akazua*. Kanada je sada u punom sastavu. Stigao je i komandant trupa Ujedinjenih nacija. Pravo čudo mimikrije, on savršeno predstavlja i svoju zemlju i svog poslodavca, sličan gazdama toliko zaljubljenim u svoje pse da vremenom poprime i njihov izgled i njihovo ponašanje. Povučen, stidljiv, ne mnogo rečit, naivan, prava slika Kanade; funkcioner, prilježan, legalista, uzoran i divan birokrata, sve ono što je i velika Organizacija. Od sveta je video aerodrome, velike ženevske, briselske i njujorške hotele, te centre za strateška istraživanja. Od rata je video nešto malo slika na CNN-u. Pročitao je nekoliko knjiga, komandovao na vojnim vežbama i pokorio, na papiru, nekoliko zemalja. Na kraju, o Africi zna, u glavnim crtama, ponešto, pa i za postojanje nekih mirisa na koje još ne uspeva da se svikne, premda pokušava da ih priguši vešto rukujući dezodoransnim bombama, mirisa „kanadska jela“, ili obilatim nanošenjem bruta, inače omiljenog parfema policajaca i vojnika. Činovničkih brčića, tužnog pogleda, general-major je u suštini pošten čovek i dobar katolik. Očita pobožnost diktatora i njegove porodice, kao i njihovo revnosno sastajanje s biskupima, ostavljaju na njega jak utisak. Dobri su to ljudi. Tih nekoliko njihovih ekscesa pre bi trebalo pripisati njihovom afričkom atavizmu negoli njihovoj nezajažljivoj podmitljivosti i krvoločnoj okrutnosti, kako to pokvareno žele da prikažu svi oni ambiciozni Tutsiji, koji se prave da im je do uspostavljanja demokratije, a zapravo bi samo da uspostave novu diktaturu. Sve mu je to dugo i potanko objašnjavao nadbiskup Kabgeje, jednog jutra nakon velike svečane mise kojoj je prisustvovao u društvu svog novog ličnog sekretara, dragog mladića koji je studirao u Kvibeku i ima tu prednost što je diktatorov nećak. Vraćajući se iz crkve, nećak Firmen je potvrdio sve monsinjorove reči, doduše zaboravivši da general-majoru kaže da je debeljko koji predstavlja Njegovu svetost u stvari lični ispovednik porodice Habjarimana i član Komiteta one jedine partije. Čovek bez predrasuda jer je čovek zadatka, general- -major nije nezadovoljan svojim boravkom u centralnoj Africi. Mogli su da ga pošalju u Somaliju ili u Bosnu. Ovde, istina, ne vlada mir, ali u svakom slučaju nije ni rat, uprkos sporadičnim borbama koje se vode na granici sa Ugandom. Ovo mu dođe još malo pa kao kakav odmor, poput misije na Kipru. I stvarno, general-major gleda na tih osamnaest meseci kao na zasluženi odmor, daleko od papirologije i pravila pristojnosti Ujedinjenih nacija. U Njujorku su od njega zatražili da svoj mandat shvati na najrestriktivniji mogući način. Na raspolaganju mu je malo vojnih sredstava, u slučaju da bude prinuđen da pokaže odvažnost. Tako je general-major već gotovo smetnuo s uma da snage Ujedinjenih nacija moraju ne samo da nadgledaju da li se mirovni ugovor poštuje već i da održavaju bezbednost u glavnom gradu. Iznenada se začula eksplozija bombe. Taman dovoljno daleko od bazena da je to već negde drugde. Samo je general-major poskočio. Još se nije privikao na mir koji svakodnevno odnosi živote. Prosuo je malo supe po uniformi. General-major zabrinuto gleda oko sebe. Niko nije primetio njegovu nervozu. Umiren, premda se prilično preznojio, ponovo zahvata kašikom svoju supu od crnog pasulja. Dvanaest francuskih gavrana zajedno skaču u bazen: pre njih su u njega ušle tri žene. Gavrani se ponekad pretvaraju u krokodile. Valkur je sklopio svoju beležnicu. Već izvesno vreme, ta pomalo nadrealistička pozorišna predstava koja se svakog dana odigrava na bazenu sve manje ga zanima. Zaplet je isuviše jasan, a ponašanje likova predvidljivo kao u nekoj sapunskoj seriji. Razmišlja da li je ovde završio svoju karijeru. Voleo bi da je živeo negde drugde. To je prošlost. Večeras, ima utisak da pliva ukrug u nekom akvarijumu. Naručuje još jedno pivo od Žantije, koja još nije podigla glavu bez obzira na to što je Ruanđanin iz Pariza odavno otišao.
