Došla je svesti. Trtasto, nespretno, ulepljenih nogu i ruku, puzila je prema zidu. Suknjica se zarozala. Ispod tankih, svilenih čarapa boje kože, nazirale su se bele, čipkane gaćice.
Oči su mu iskrile dok je fiksirao njene dugačke lepe noge.
- A šta da uradim sa tobom? Da te ufiksam ili možda karam? A šta kažeš da uradimo oboje? - Glas mu je odisao osionošću. - Šta prvo?
Ovoga puta nije glumila hrabrost. Da li se i hrabrost vremenom troši? Nemo je gutala knedlu za knedlom. Oči su ukočeno zurile u špric.
Klekao je pored nje i gotovo nežno spustio ruku na njeno koleno. Podrhtavalo je.
- Šta je, lutko, što drhtiš? Ti bar ne moraš da brineš. Tebi niko ne može odoleti. Dok bolest uzme maha, zarazićeš pola grada... ha... ha... ha... - Završio je smehom. Onim istim... Ali ne. Neću više. Zna se već, smehom prokletih.
Kliznuo je rukom naniže. Drugu ruku, onu u kojoj je držao špric, prineo je njenom lepom licu. Nežno je prevlačio iglu preko njenih punih usna, drske brade i vrata.
Upijala se u zid.
Uživao je u njenom strahu.
- Lepa si, kučko. - Izustio je uzbuđeno. Odvojio iglu od lica. Usmerio naniže. Na grudi.
Prenula se tada. Ritnula. Promašila.
Izmakao se van dometa njenih nogu.
- I opaka kao vrag. - Oči su mu zacaklele. - To volim. Takvu te hoću. Divlju i razjarenu.
Zgrabio je za noge, potegao i na stomak izvrnuo.
Odlepio sam tada. Sve mi se smučilo. Ako već moram da umrem, onda neka to bude... pomislio sam. Zver se probudila! Podivljala! U meni opet nije bilo ni misli ni osećanja. Njihovo mesto su zauzeli instinkti. Oni možda ne znaju za milosrđe, ali su zato moćni pokretači. Generišu silnu energiju.
Opružio se poput otkačene opruge mehanizma za okidanje. Nogama, kao udarnom iglom, ljuljnuo sam ga u grudi. Odleteo je kao tane. Prosuo se na sred sobe. Skočio sam na njega. Špric me dočekao. Igla se u vrat zabola. Riknuo sam iz sveg glasa. Grunuo ga čelom po zatiljku. Jednom, pa još jednom, i još jednom, i sve dok nije omlitaveo, sve dok svest nije izgubio. Tek tada spuzao sam sa njega.
Glava me nesnosno bolela.
- Ustaj! Ustaj, odveži me! - Urlala je sa zida.
Čuo sam je, ali nisam mario. Na pamet mi nije padalo da to učinim.
- Ustaj, proklet bio! Ustaj, odveži me! - Siktala je kovitlajući očima. Htela je da me izvata na brzinu.
Okrenuo sam glavu od nje. Igla se u mesu zakrivila. Stisno sam zube iz sve snage i vratio pogled. Plamteo je besom.
- Šta me gledaš? Odvezuj dok možeš? Strvina je to. Doći će svesti dok trepneš. - Kako je ona umela da bude uporna.
Dopuzao sam do nje sa sve špricom u vratu i ja sam njoj traku u usta gurnuo.
- Grizi ti. Živećeš. Za razliku od tebe ja nisam ubica.
Prodorno me pogledala. Zagrizla.
Šta je drugo mogla da uradi!? Kakvog je izbora imala!?
Već načeta trenjem tupim komadom srče, traka je brzo popustila. Noge sam odlepio sam. Prethodno, iščupao sam špric iz vrata i bacio ga u tri lepe materine.
- Odveži me. - Odmah je zatražila.
Pravio sam se da je ne čujem. Lepio sam Vasu.
- Odveži me sad. - Zatražila je opet kada sam se pištolja dokopao.
- Iš. - Prezrivo sam odvratio. Hteo sam da joj vratim milo za drago. Hteo sam da je ponizim isto onako kao što je ona ponizila mene. Hteo sam i fizički da je povredim, ali nisam. Moja mašta nije radila na taj način. Zver je spavala. Uspavalo ju je to što je tapija na život bila u mojim rukama.
Prišao sam telefonu.
- Da se nisi usudio! Uništiću te! - Izdrala se. Lice joj se izobličilo. Postalo je ružno. Gotovo zlo. - Nećeš se izvući. Reći ću da si bio sa nama i da si ti sve smislio i organizovao. Zato, bolje me odveži.
- Neće ti verovati. - Uzvratio sam samouvereno.
- O hoće, hoće. Više nas je. - Nadovezao se Mita.
Samo sam ga ovlaš pogledao. Pridizao se sa patosa.
- Ne misliš valjda da ćemo dozvoliti da samo ti izvučeš dupe? - Živelo mu se. I te kako mu se živelo. - Ne misliš valjda da ćemo dozvoliti da ti slobodno švrljaš dok mi trunemo na robiji? Bolje da se nagodimo. Ljudi smo, zar ne? Odveži nas. Podelimo zlato na ravne časti i svako neka ode na svoju stranu da se nikad više ne sastavimo. Svako neka ostane slobodan, da čini šta mu je volja.
Nisam mogao da poverujem u ono što sam čuo. Upiljio sam u njih. S punim pravom. Takva dva ološa, ne sreću se često na tako malom prostoru.
Zamislio sam se na trenutak. Uši su zaparala dva ključna pojma - sloboda i volja! Slila su se u jedan. Slobodna volja. Moćno je zvučalo. Međutim, nisam se tako i osećao.
Jeste, ja sam bio taj koji kontroliše situaciju, i ja sam bio jedini od njih koji se mogao smatrati slobodnim, ali nisam se tako osećao.
Mogao sam zalupiti vrata i odmagliti kud me oči vode i noge nose. Mogao sam na tenane da im se svetim. Mogao sam da pokupim zlato i spljiskam na lečenje u najboljim švajcarskim klinikama. I još štošta je zavisilo od moje volje. Da li?
- Sloboda? Volja? Šta vi uopšte znate o tome? - Zatečen, iscedio sam konačno.
- Ja!? Šta ja znam o tome? - Iščuđavao se Mita. - Pa ko bolje od mardeljaša zna šta je to sloboda?
- Ne znaš ti ništa! To što ti nazivaš slobodom nije ni s od slobode! - Izdrao sam se iz sveg glasa.
- Je li? A ti kao znaš šta je to sloboda sa svakim slovom te reči. - Podrugivao se ironično.
- Možda i ne znam šta sloboda jeste, ali znam šta nije. - Uzvratio sam iako nisam imao jasno uobličenu misao kojom bih se izrazio. Što bi se reklo, primio sam se kao mlad majmun.
- Pa da čujemo onda šta to ti znaš a mi ne znamo. - Baš me provocirao.
DOLAZIM TI KAO FANTOM SLOBODE... odjednom, zaurlao je prozukli Štulićev glas u mojim mislima. Da li je pojam slobode fantomski pojam, koji se, u zavisnosti od okolnosti, uvek drugačije doživljava, i to više kao osećanje nego činjenično stanje? Nadovezalo se.
- Hajde. Hajde, prosvetli nas. Hajde molim te... - I nije odustajao.
Nisam uzvraćao. Osećao sam se nemoćno. A iz te nemoći kuljao je bes.
- Šta je? Nešto ti ne ide pametovanje danas? - Ubacila se i Jasmina. Nanjušila je trenutak slabosti.
- Sloboda!?! Za šta? Za šta je vama potrebna sloboda? Da sejete zlo gde god se pojavite! Da li je sloboda uopšte za vas? - Izdrao sam se tek da čujem svoj glas. U njemu sam tražio samopouzdanje.
- I to je sve što znaš? - Odnekud, sa patosa, oglasio se Vasa.
Bacio sam pogled na njega. Osvestio se i uspravio a ja nisam primetio kada. Da je bio pametniji, mogao me zaskočiti.
- Hoćeš ja tebi nešto da kažem? - Nadovezao je.
Tupo sam ga gledao.
- Te tvoje predrasude možeš da okačiš... znaš na šta? Stvarnost je nešto drugo. Stvarnost je ono što uradimo od nje. I kada je zaseremo do grla, i kada je učinimo surovom i kužnom, imamo slobodu da odlučimo hoćemo li je i dalje zaseravati ili ne. Sve je na nama, na onome šta izaberemo i ma šta da izaberemo, snosimo posledice, živimo ono što smo izabrali. I to je sva jebena mudrost! - Uneo mi se u facu. - Već si je dobro okužio. Samo jedan tren te deli od toga da je učiniiš surovom. A kad jednom pređeš crtu, povratka nema. Veruj mi, surov i kužan ostaješ zauvek!
- Moja nije! Moja nije bila ni surova ni kužna! Vi ste je učinili takvom! Vi!!! - Odjednom, provalila je sva moja mržnja. Podigao sam beretu. Uperio je Vasi u glavu. - Ponajviše ti! TI SKOTE! TI!!!
- Nemoj... nemoj mene... ja sam već mrtav... - Zacvileo je. - Ovakav ni metka nisam vredan...
- I ja sam! I jasam već mrtav! Ti si zato kriv! TI!!!
Zadrhtala mi je ruka. Zgrčio se prst na orozu.
- Ali imaš novac. Sloboda je novac. U stvarnosti sloboda je prokleti novac. Uzmi ga i živi. Ostatak svog života potroši najbolje što možeš. Uradi sve ono što si oduvek želeo a nisi mogao jer nisi imao. - U njegovim očima, iskrila je nada. Potakla ju je moja nespremnost da pretnju ostvarim.
Ostatak života... ostatak života... ostatak života... dobovalo je u ušima. Da se ispomognem, do drške berete, podigao sam i drugu ruku. I ona je podrhtavala. Drhtao sam ceo.
- Daj, šta dramiš? Što se mučiš? Ti ne možeš da ubiješ. Ti nisi ubica. Ljudi kao ti ubijaju ili iz straha ili iz mržnje. Dobro smo spakovani. Nema straha. I pored svega što smo ti učinili, ti ne možeš dovoljno da mrziš. Tvoje emocije su bedne. Nisi ni kriminalac. Nećeš sebe u bajbok. Dobro znaš da su tamo gori od nas. Zato, oslobodi nas.
Prezir u Jasmininom glasu bio je više nego uvredljiv.
- Da li si sigurna? - Prosiktao sam. Uveliko ličio na njih. Ona je bila kriva.
Uperio sam pištolj u nju.
Nije ni trepnula.
- Već si imao priliku da pucašb ali nisi. Ti to ne možeš. Zato, odveži nas već jednom. - Umešao se i Mita.
Opalio sam. Ali, u zid, visoko iznad njegove glave.
I Vasa i on ljubili su patos.
Jasmina nije. Ona se onako usiljeno, ludački smejala.
- Eto vidiš. Ti ništa ne možeš. Ti ne možeš ni da voliš ni da mrziš onoliko koliko treba. - Nadovezala je na smeh.
- Samo ti ćuti! Samo ti o ljubavi nemoj! - Izdrao sam se.
Nanišanio u njenu glavu. Tih nekoliko trenutaka mrzeo sam samo nju. Ipak, nedovoljno.
- NEĆU! Neću da ćutim! Nisam ja kriva što ti ništa ne možeš da isteraš do kraja! - Prkosila mi je.
- UMUKNI! UMUKNI VEĆ JEDNOM!!! - Urlao sam. I dalje, drhtavim rukama držao je na nišanu.
- NEĆU BRE! NEĆU! Ne možeš me naterati! Ne plašim te se. Ako ti nemaš muda da ideš do kraja, ja imam, ja mogu sve u lice da ti istresem. Da si imao hrabrosti da pođeš sa mnom onda kada sam te zvalab sad bi bio bogat, lep i zdrav. Imao bi me... Ovako, ne preostaje ti ništa drugo nego da se ubiješ. - Izgovorila je tonom kojima se obraća pokojnicima.
Ruke su otkazale poslušnost. Bezvoljno su klizale naniže.
- Šta je? Opet se predaješ? Opet nemaš snage da uradiš pravu stvar. Zašto? Kome trebaš takav? Izranavljen i zaražen? - Nije dozvoljavala da predahnem i sredim utiske. - Čak ni ja te sada, uz sve ovo zlato, neću. Neću te zato što nemaš muda. UBIJ SE!
- Ubij se, idiote! Ubij se! Onaj ko ne može ni iz osvete da ubije, ubija sebe! UBIJ SE! - Pripomagao je Mita.
- Onaj ko ne iživi svoju mržnju, okreće je protiv sebe. Ubij se! Ubij se, skote! UBIJ SE! - Ni Vasa nije ostao po strani.
- Sada! Ovog trenutka, sjuri sebi metak usta! Ubij se! UBIJ SE SADA!!! - Naređivala je Jasmina.
Njene reči su pogođale pravo u srce. Zgrčilo se.
Njihove su pogađale glavu. Ispunjavale je. Kao eho odzvanjale...
Sa obe ruke, drhtavo, lagano, da im poslednji put jasno vidim zlo u očima, podigao sam pištolj do sopstvenih usta.
Ali...
Prasnulo je tada. Ulazna vrata su se prolomila. U stan je prokuljao dim.
Zaslepeo me. Nesnosno štipao za oči. Istovremeno, iz dima je iskošila prikaza sa gas-maskom preko lica. Bacila se na mene. Pao sam pod pritiskom udara i težine njegovog tela. U padu, u magnovenju, nevoljno, nekako sam obarač stisnuo i u iskričavi mrak potonuo.
Poslednje što sam osetio bio je zaglušujući odjek eksplozije, snažan potisak koji me gotovo pola metra od zemlje odigao, dim koji je oči pekao...
Jauci i vapaji u daljini, govorili su mi da nisam uspeo i pored toga što sam, bez namere, plinsku bocu pogodio.
