Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman Kad su cvetale tikve. Treća knjiga, Petrijin venac, izdata 1975. godine, osvojila je „Andrićevu nagradu“. Roman Čizmaši objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo stavljena na repertoar – obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju nije snimljen. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji.
Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine).
Objavio je još publicistička dela i naučne studije Kratka istorija satiranja (1999), Crveno i plavo (2001), Vreme za povratak (2006), Majstorsko pismo (2007), kao i dramu Skupljač (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.
Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka Preživljavanje, i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.
10.07.03
Zaboravljeni stid
Dragoslav Mihajlović: Najveće pozorište u Beogradu se i dalje zove Jugoslovensko...Zamislite da se u Beču jedno od najvećih pozorišta zove Austro-ugarsko
Vraćajući se, mrko bi, ljutito po glavi premeštao jednu jedinu misao: treba zaboraviti! Treba sve brzo zaboraviti! Znao bi pri tom koliko mu je teško da bilo šta zaboravi i kako, zapravo, nikada ništa i nije zaboravljao. Tolike ovakve, slične varoši! I opet bi ga unapred pekla sramota. Koliko god je puta odnekud morao da krene, svaki put se stideo što ni tu nije pustio koren niti ostavio pomena. I mada je svaki put ostavljao ljude koje bi rado opet video i koji bi njega možda rado videli, taj stid bi ga pekao i više se nikad ni na jedan jedini sat ne bi povratio. Preživeti i zaboraviti! Zaboraviti i biti zaboravljen! - napisao je Dragoslav Mihailović u priči „O tome kako je ostala fleka“ objavljenoj u antologiji „Najlepše priče Dragoslava Mihailovića“ u izboru Milete Aćimovića Ivkova („Prosveta“).
Govoreći o tome kakvo osećanje prati činjenicu da mu je objavljena (još jedna) zbirka ili antologija najlepših priča Mihailović navodi:
„Naravno da je čoveku prijatno kada se tako nešto dešava. U ovoj knjizi su skupljene moje najbolje priče, mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan posebno što je to u ovoj ediciji, koja je za svaku pohvalu.“
Koju od trinaest priča sakupljenih u ovoj knjizi najviše volite?
- Možda sam neskroman, ali ja uglavnom volim sve svoje tekstove i svoje knjige. Ne umem da kažem koju baš najviše volim. Ali, ima tu jedna priča koju ne volim... Ne, neću vam reći koja je to priča.
Koje vas osećanje obuzima danas u ovom, da kažemo, uzbudljivom društvenom trenutku u odnosu na vaš dosadašnji opus i život uopšte?
- Sve je to možda moglo da bude malo bolje ali ispalo je tako kako jeste. Što se moje profesije, odnosno pisanja tiče moram neskromno priznati da sam zadovoljan. Ispalo je dosta dobro. E sad, pitanje je šta će drugi ljudi kazati na to. Ali, sva prava su njihova, moja nisu nikakva osim onog prava da budem zadovoljan.
Kako vi kao čovek koji je preturio preko glave „Goli otok“, postao ugledan pisac i akademik gledate na savremena društvena zbivanja na ovom prostoru?
- Mislim da mnoge stvari koje danas gledamo i kojima nismo zadovoljni proizilaze iz našeg nesavršenog, da ne kažem lošeg mentaliteta. I to što se najbolji ljudi u našem javnom životu toliko svađaju i uzajamno optužuju proizilazi iz te naše nemoći da kontrolišemo svoje jake (tajne) porive. Ne bi trebalo da se ljudi sa društvene i političke scene javno opanjkavaju, i oni znaju da to nije dobro. Ali, ne mogu da odole (otvorenoj) mogućnosti da popljuju svog protivnika i onda se ceo život zapravo pretvori u nekakvo blesavo uzajamno pljuvanje.
Vi ste akademik, ne tako davno bilo je dosta polemike oko starosne strukture akademije. Šta vi mislite o tome?
- Sve akademije nauka u svetu čine ljudi sa obimnim i ubedljivim delom a to mlad čovek ne može da postigne. Naša akademija nauka je puna i prepuna ljudi koji se nalaze u istoriji kulture srpskog naroda, koja će nužno govoriti o njima kada bude govorila o svojim uspesima. Ono što se u javnosti vidi to je što akademija nije ubedljiva kao ustanova koja se bavi nekim organizacionim poslovima.
A koliko je ona kriva za, recimo, raspad SFRJ?
- Nije kriva, to je sve radila politika. Šta je tu mogla raditi Akademija, - ništa. Ljudi su, istina, imali određena mišljenja, na žalost ta mišljenja su bila projugoslovenska. To je za srpski narod bilo vrlo teško. Ceo XX vek smo izgubili zbog toga ali akademija nije tu imala odlučujuću ulogu.
Evo, sada smo se sveli na Srbiju pa se ne bi moglo reći da nam cvetaju ruže?
- Ne, nismo se sveli na Srbiju. Tu je ta smešna zajednica sa Crnom Gorom, i još uvek ima jako mnogo ljudi koji zapomažu za Jugoslavijom, pa najveće pozorište u Beogradu se zove Jugoslovensko... Zamislite da se u Beču jedno od najvećih pozorišta zove Austro-ugarsko!?! Jedina avio-kompanija se zove jugoslovenski a ne srpski aero-transport. Svi dižu onoliku dreku na guvernera Dinkića što je Narodnu banku Jugoslavije prekrstio u Narodnu banku Srbije. I tako dalje, i tako redom. To je naš put i svidelo nam se ili ne, moramo da prihavtimo.
Ima pisaca, članova Akademije, koji su se okušali u politici’
- Neka oni govore o tome. Ja, ima evo već 50 godina, bežim od politike svim silama.
Tatjana Nježić
12.07.03
Najlepše priče Dragoslava Mihailovića u "Prosveti"
Sudbinsko i tragično
Prozni pisac, pripovedac i raomansijer, akademik Dragoslav Mihailovic (1930) zauzima jedno od vodecih mesta u savremenoj srpskoj knjizevnosti. Rec je o piscu ciji su romani i pripovetke znacili svojevrsnu prekretnicu u srpskoj prozi, zasecali bolno tkivo posleratne stvarnosti. Prerano, za ono ideolosko-politicki kanonizirano vreme, prihvatio se i tabuisanih tema, kao sto je golootocka, i druge, pa su njegova dela izazvala pravu uzbunu u ondasnjoj ideoloski usmerenoj kulturnoj javnosti. Medjutim, njegovo delo nadzivelo je to vrme i u vrednosnom smislu predstavlja visoko vrednovani stvaralacki ucinak.
Pored romana, Mihailovic je autor cetiri knjige proze:”Frede, laku noc”, “Uhvati zvezdu padalicu”, “Lov na stenice” i “Jalova jesen”. Iz tog pripovedackog opusa, a u izboru knjizevnog kriticara Mileta Acimovica Ivkova, beogradska “Prosveta” je objavila “Najlepse price Dragoslava Mihailovica”. Reprezentativno predstavljen u sve prestiznijoj biblioteci ovoga izdavaca “Naj”, Mihailovic se i na ovaj nacin potvrdjuje kao izuzetan pripovedac, koji je usmerio i nagovestio nove knjizevne tokove, pre svega takozvanu stvarnosnu prozu.
Pisac sazetog i vrednosno iznijansiranog predgovora uz ovo izdanje Acimovic Ivkov koji je naslovio “Sudbinsko i tragicno” ovim odrednicama je markirao osnovna odredjenja Mihailovicevog pripovedackog sveta i njegovih junaka. Bilo da se radi o likovima iz zavicajnih prostora Cuprije i Pomoravlja ili onim iz velegradske sredine, njihova sikustva su tragicna, gorka i sumorna. Njegovi junaci najcesce su uzeti sa margine “stavljajuci akcenat na one dogadjaje i prilike koje su u njihovim zivotima imali najsudbonosniji, prelomni znacaj, Dragoslav Mihailovic je u svojim pripovetkama izgradio koliko potresnu toliko, po epohalnoj tragicnosti, i reprezentativnu sliku zivota za koji se cini da protice pored nas a koji, zapravo, visestruko paradigmatican u socijalnom, oplitickom i psiholoskom smislu”, veli Acimovic Ivkov.
A autor, koji naglasava da je veoma lican, oseca se, kaze, udobno u svojoj prozi, ceni svoje knjige, one mu se dopadaju kao vredne i uspele.
M.Cvijetic
09.07.03 Politika
Junaci s margine
Izbor načinio Mileta Aćimović Ivkov, a knjigu objavila beogradska "Prosveta"
Dragoslav Mihailović, jedan od naših najvećih živih proznih pisaca, predstavljen je ovih dana našoj čitalačkoj javnosti novom-starom knjigom. Reč je o antologijskoj biblioteci "Naj..." beogradske "Prosvete" u kojoj su do sada objavljeni izbori iz dela, pripovedačkog i pesničkog, naših najpoznatijih pisaca svih generacija.
Najnovija knjiga ove edicije nosi naziv "Najlepše priče Dragoslava Mihailovića" i u njoj je priređivač i pisac pogovora Mileta Aćimović Ivkov sabrao najsuštastveniju lepotu koja se može naći u Mihailovićevim pripovetkama. Ivkovu treba verovati jer je upravo na prozi Dragoslava Mihailovića doktorirao; polazeći od stava da Dragoslav Mihailović u svojoj prozi "deluje lokalno, ali misli univerzalno", i da je, kada se šezdesetih godina pojavio u srpskoj književnosti prvim delom, praktično označio prekretnicu u odnosu na dotadašnju "bledunjavu i intelektualno pretencioznu prozu", Ivkov je u predgovoru, kao priređivač, zapisao:
"Postavljajući u samo tematsko središte većine svojih pripovedaka detalje sudbinske istorije junaka uzetih sa margine i stavljajući akcenat na one događaje i prilike koji su u njihovim životima imali najsudbonosniji, prelomni značaj, Dragoslav Mihailović je u svojim pripovetkama izgradio koliko potresnu toliko, po epohalnoj tragičnosti, i reprezentativnu sliku života za koji se čini da protiče pored nas a koji je, zapravo, višestruko paradigmatičan u socijalnom, političkom i psihološkom smislu".
Tragom Mihailovićeve "stvarnosne proze" krenuli su novi mlađi pisci - Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Miroslav Josić Višnjić, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, i, kako kaže Mileta Aćimović Ivkov, "epigoni njihove proze".
Dragoslav Mihailović, srećan zato što mu je izbor pripovedaka – među kojima su "Lilika", "Barabe, konji, gegule", "Uhvati zvezdu padalicu", "Vrednost ljubavi", "Jalova jesen" – objavljen u ovoj "Prosvetinoj" ediciji, prokomentarisao je izlaženje ove knjige iz štampe rečima: "Neskromno bih rekao da mi se dopada!"
A. C.
09.07.03 Glas javnosti
Najlepše priče Dragoslava Mihailovića u izdanju "Prosvete"
Mlitonje Ćupričani i potuljeni Jagodinci
U okviru "Prosvetine" biblioteke "Naj proza" ovih dana izašla je knjiga - Najlepše priče Dragoslava Mihailovića. Dvadeseta knjiga u zapaženoj biblioteci, nakon knjiga Ive Andrića, Danila Kiša, Mirka Kovača, Vide Ognjenović, Filipa Davida i drugih, između korica ima trinaest pripovedaka u izboru i sa predgovorom Milete Aćimovića Ivkova. U izboru su se našle pripovetke "Kratki prikaz života na carigradskom drumu", "Boginja", "Lilika", "O tome kako je ostala fleka", "Šukar mesto", "Uhvati zvezdu padalicu", "Mrzim golootočane", "Jalova jesen", "Putnik", "Barabe, konji i gegule", "Oni se udružuju", "Vrednost ljubavi" i "Mijandroš i belja".
Prema rečima priređivača, pojava Dragoslava Mihailovića imala je u istoriji savremene srpske književnosti prekretničku ulogu. Ranija kritika taj novi pravac označila je kao stvarnosnu prozu, a Mihailović je svojom okrenutošću savremenim temama izveo na svetlost dana i, do tada tabu ideološko-političke teme, kakva je pre svega istina o užasu Golog otoka.
Ipak, Dragoslav Mihailović je u svojim pripovetkama tematski i prostorno najviše vezan za Pomoravlje, za rodnu Ćupriju i "konkurentske" gradove Paraćin i Jagodinu, dok je vreme o kome najčešće piše ono između dva svetska rata. U prvoj i fenomenalnoj, "Kratkom prikazu života..." sudaraju se vešti i potuljeni Jagodinci i mlitonje i seronje Ćupričani i Paraćinci.
Ono što je najvažnija stilska odlika Dragoslava Mihailovića jeste svakako vrhunska veština korišćenja dijalekata, i u nekim, možda najboljim pripovetkama, kao što su "Boginje" i "Lilika", ta jezička svojstva su u prvom planu i odlučujuće doprinose stvaranju "izvesne naivne realističnosti" i sugestivnosti.
Od istog pisca
Dragoslav Mihailović "objavio se" 1967. godine upravo knjigom pripovedaka "Frede, laku noć", a od tada do ovog izbora poznati naslovi - romani "Kad su cvetale tikve", "Čizmaši", "Gori Morava", "Zlotvori", Treće proleće, "Petrijin venac", zbirke pripovedaka "Uhvati zvezdu padalicu", "Lov na stenice", "Jalova jesen", obimna dokumentarna publicistika "Goli otok".
T. Čanak
