Molitve u teškim časovima

Izdavač: Alexandria press
Naslov originala: Devotions upon Emergent Occasions / John Donne

Knjižica koju čitalac drži u ruci nosi naslov Molitve u teškim časovima i potekla je iz pera religioznog elizabetanskog pesnika Džona Dona (John Donne, 1572-1631); reč je svakako o jednoj od njegovih najpopularnijih, ako ne i najpopularnijoj knjizi. Rad na njoj Don će započeti tokom strašne epidemije tifusa što je pogodila London 1627. godine, gd

e će pesnik, i sam tesko obolevši, pod sve izvesnijom senkom smrti, voditi svoje zabeleške kao neku vrstu filozofskog i religioznog dnevnika, i to ravno dvadeset i tri dana, koliko pomenuta knjiga ima poglavlja i koliko će ga bolest držati prikovana za postelju ö sve dok naposletku jezičak na vagi sudbine, milošću Božijom ili hirom slučaja, ne bude pretegao na stranu života (i literature).Za strukturu Donovih Molitvi karakteristična je tripartitna odeljenost poglavlja, koja su, svako za sebe, sastavljena od meditacije, molitve i jadikovke, što bi, po svoj prilici, moglo odgovarati i onoj oveštaloj trojnoj hrišćanskoj simbolici: Otac - Sin - Sveti duh ili, još pre, pučkim predstavama prilagođenoj slici sveta kao neba - zemlje - pakla. Iako je primordijalna oznaka Donovih Molitvi pre svega njihova religioznost, one ipak stoje prevashodno okrenute čoveku i za čoveka, s tim što se taj čovek, makar i bio bolestan na smrt kao Don, nipošto neće više osećati usamljenim pred strogim Božijim licem, ni izdvojenim iz Božijeg krda, nego će znati, ili barem naslućivati, da je u najmanju ruku deo jedne mnogo sveobimnije celine, da predstavlja, ako se tako može reći, neku vrstu nebeskog beočuga, transcendentnu kariku u mističnom lancu čovečanstva: "Ni jedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo..."
Osnovna odlika tzv. "metafizičke poezije" - izraz je Ben Džonsonov a skovan je upravo povodom Džon Donove poezije - nije toliko verbalni artizam, ni proračunata racionalnost, ni paradoksalno poigravanje nesvakidašnjim slikama ili neobičnim rimama, koliko ritmičnost samog jezika. (Na nesreću te poezije, taj aspekt ostaće uglavnom slabo istražen ili čak sasvim zanemaren od strane poznavalaca elizabetanske književnosti.) U toj ritmičnosti kao da se ogleda zaljuljanost čitave jedne epohe u samim njenim temeljima; oseća se tu nekakvo teško tektonsko pomeranje čitavih gromada i blokova stenja (reči) što se ljuljaju u srcu sveta (jezika), a u perspektivi neodložnog prodora novovekovne nauke što se tek sprema da proslavi svoje trijumfe i, s tim u vezi, i kao posledica toga, neminovnosti skorog raspada opštevažećih hrišćanskih normi.
(Upravo će na ruševinama tog sveta Ničeov Zaratustra kasnije zaigrati svoj strašni, očajnički ples "čoveka napuštenog pod zvezdama", čoveka kao asasina Boga.)
A poštovaoci pedantnih klasifikacija i književno-istorijskih nomenklatura smeštaju Donovo delo u interregnum dveju epoha: baroka i kIasicizma.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Engleska književnost , Hrišćanska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija


				2007; latinica; 21 cm; 231 str.; 978-86-83275-42-7;

rasprodato

Tražite polovan / korišćen primerak?

Imate ovu knjigu i želite da je prodate?

Molitve u teškim časovima

Džon Don (autor)

rasprodato

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Engleska književnost , Hrišćanska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija

Izdavač: Alexandria press; 2007; latinica; 21 cm; 231 str.; 978-86-83275-42-7;

Intervju

20.04.09

Preko Vuka do Džona Dona

Zoran Janić

Sa Zoranom Janićem o prevodu zbirke „Molitve u teškim časovima” Džona Dona, objavljene u izdanju „Aleksandrija presa”

Prvi kritički prevod poezije engleskog pesnika Džona Dona na srpskom jeziku prolazi gotovo nezapaženo u našoj sredini. Zbirku „Molitve u teškim časovima” svetski poznatog pesnika, čiji se raspon tema kreće od ljubavnih i satiričnih do religioznih, prošle godine je objavila „Aleksandrija pres”, u prevodu Zorana Janića. Sa ovim prevodiocem smo razgovarali o iskustvu prevazilaženja jezičkih nedoumica u susretu sa „donovskim stihom”.

Kako za naš list objašnjava Janić, „Molitve u teškim časovima” nisu nastajale u groznici nadahnuća, već doslovno na bolesničkoj postelji, tokom epidemije tifusa koja je pogodila London 1627. godine. I sam bolestan, pesnik će svakodnevno izgarati u teškim groznicama, a zbirka narasti na 23 poglavlja, što odgovara broju dana koliko je bio prikovan za postelju. Sa veoma malim izgledima na ozdravljenje, ali vodeći, uprkos svemu, svoje lirske dnevničko-meditativne zabeleške, Džon Don će se obraćati Bogu „na kolenima duše”, tražeći od njega spas i isceljenje.

– Svaki pisac ima neku knjigu po kojoj je najpoznatiji, a svaka takva knjiga neki karakterističan lik, mesto ili sentencu po kojoj zauvek ostaje pohranjena u asocijativnom inventaru najširih čitalačkih masa. Ako je za Tolstojevu „Anu Karenjinu” karakteristična rečenica o srećnim i nesrećnim porodicama, za Džona Dona se pre svega vezuje ono čuveno mesto iz njegovih meditacija: „Nijedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo”, što će Hemingvej kasnije preuzeti kao moto i naslov svog najpoznatijeg romana „Za kim zvona zvone”, kaže Zoran Janić.

– Ono što se postavljalo kao najveći izazov pred prevodioca bilo je kako uspešno prebaciti težak, mutni sadržaj staroengleskog idioma u novi, savremeni kontekst srpskog jezika, kako približiti i premostiti jaz između tih dveju tako različitih civilizacija? I još važnije: kako preneti, žive i zdrave, one najdublje semantičke naslage i finese jednog mnogo razvijenijeg i leksički bogatijeg jezika u sasvim novo okruženje, kulturno i istorijski potpuno različito. Koliko god to možda izgledalo paradoksalno, odgovor je bio krajnje jednostavan: povratkom Vuku – upravo onom jeziku nepismenih seljaka, onom slikovitom pastirskom idiomu, navodno nepodesnom za apstrakcije i visoke zahteve umetnosti, kako glasi glavni prigovor one nepregledne kohorte protivnika pobede vukovske reforme, što vijuga kroz istoriju od davnih dana do danas (završno sa Selimovićem, Pavićem i Basarom) – smatra Janić.

U tom cilju, dodaje prevodilac, valjalo je posegnuti za onim najboljim što odlikuje srpski jezik: preciznosti izraza i fluktuirajućoj, neobično labavoj strukturi rečeničnog sklopa, gde reči slobodno menjaju mesto, ne menjajući pri tom ništa na značenjskom nivou, a istovremeno doprinoseći slojevitom emotivnom senčenju.

Na pitanje u čijem delu se vidi Donov uticaj, Zoran Janić je rekao sledeće:

– Pošavši u izgnanstvo, Josif Brodski je 1972, kao jedini prtljag u Englesku, poneo knjigu poezije Džona Dona. Kasnije će napisati i elegiju, posvećenu ovom pesniku, gde na jednom mestu izriče krajnje običnu, po sebi podrazumevajuću tvrdnju, kako „sa drugima delimo svoj život”, da bi se onda u istom dahu upitao: „Ali s kim onda ravnopravno da delimo našu smrt?” Deliti s nekim smrt je mnogo prisniji čin od zajedničkog življenja sa drugima – Brodski je izgleda time hteo da nagovesti kako za pesnike ne važi obična smrt, već platonska seoba duša. Pesnici ne umiru dokle god imaju sadruga, sebi ravnog, nekoga ko će nastaviti verno da služi istim izabranim muzama. Na taj način Džon Don će, kasnije, pod imenom Josif Brodski, preći iz Engleske u SAD, gde će živeti do poslednje u nizu svojih smrti, kaže naš sagovornik i završava:

– Kakav veličanstveni epitaf: Džon Don 1572–1996!

M. Sretenović