Ušavši u svet stripa početkom devedesetih stripom „Foligato“, Nikola de Kresi je vremenom tom svetu stripa dao svoj vlastiti pečat. On pripada onoj grupi autora čiji se svaki novi naslov očekuje s nestrp-ljenjem i znatiželjom, kako od čitalaca tako i od kolega.
Kao dete je gutao stripove koji su kod njega probudili želju da i sam slika. Nikad se ne zadovoljavajući tek pukim praćenjem klasične naracije, uvek je spreman da, u svakoj novoj knjizi, iznova preispita svoj rad, umnožavajući stilove baš kao i tehnike. Svaki od njegovih kadrova je grafičko istraživanje.
U delima Nikole de Kresija, uvek uzbudljivim i pomerenim, naši se savremenici, nepatvoreno i duhovito, druže sa „krompirastim“ bićima koja su čudna mešavina psa, svinje i foke. I bilo da sebi daje ulogu ili da čitav muzej Luvr okuje ledom, Nikola de Kresi daruje nam pripovesti lepršavije i zavodljivije nego ikad.
26.09.06 Blic
Gosti
Mlin za kafe, Nikola de Kresi
Ova „knjiga sa tekstom i slikama Nikole de Kresija“ podseća na katalog u kome literatura i slikarstvo pronalaze zajednički (umetnički) jezik. Autorovo iskustvo crtača stripa očituje se u narativnom postupku: sa likom u središtu kompozicije i naznakom radnje dovoljnom za uobličenje prizora, pripovedač (slikar) traži „dublji“ smisao u jednostavnoj crtici iz života. On otkriva „svet u malom“ po (kao život) privremenim svratištima, kafanama, noćnim klubovima, restoranima i barovima; to su uvek mračni, čak mistični prostori, u kojima se svodi poražavajući bilans ljudskog postojanja, otkrivajući izopačenje emotivnosti i smrt intelekta („Kraljevska Lili“, „Napredak“); to su hramovi nove „religije čula“ koja kič-zvezdama i „žednim neradnicima“ obećava „rajsko“ ispunjenje najgnusnijih želja („Kafe Severni vetar“, „Kupalište“), a „keš u džepu i sponzoruša pod rukom“ iskupljuju svaki greh („Bar u velikom hotelu“). „Divlja oporost“ alkohola i nikotinskog dima utire put ka saznanjima pred kojima je „školska logika“ banalna i nemoćna („Snek-bar Ušinuće vrata“): čak i kada su svesni svoje patnje, neprilagođenosti i suvišnosti („Napredak“, „Pismo ocu“), de Kresijevi kafanski gosti su dokaz „evolucije“ čoveka u psa ili u čudovište bez srca i intelekta („Kod Krhkog vola“, „Kod Pasa koji puše“); njihova groteskno izobličena tela (spljoštenih, jednookih glava koje zure, koktoovski grozno izduženih šaka), jesu ogledalo duhovne bede i nakaznosti („Klub-diskoteka Virilitas“, „Kod Iris“, „Kod Prinčevskog randevua“, „U Poup-staru, tatarskom baru“).
U de Kresijevoj prozi (i crtežu) ima sviftovskog gađenja prema ljudskoj telesnosti i hedonizmu („Stomačni bife“); slikajući samo u bojama mraka, on je umetnik koji vapi za svet(l)ošću.
Vesna Trijić
