Misija trans

27.06.06 Blic

Junak romana se, posle porodičnog brodoloma, našao u ulozi (gradskog) Robinzona: zatočen na pustom ostrvu (u tuđoj garsonjeri), on se isključio iz života kao da je umro i neophodno je da bude spasen (pronađen). Odbijajući da (nastavi da) ispunjava konformističke dužnosti „idealnog građanina“, on se ne buni toliko protiv (čehoslovačkog socijalističkog) društva, koliko protiv samoga sebe, izdajnika mladalačkih ideala: on je pisac koji se zadovoljio ulogom „beznačajnog službenika književnosti“ (recenzenta), Kazanova koji se oženio zbog uticajnog tasta i revolucionar nespreman da se odrekne udobnosti, koji od mlade ljubavnice očekuje „gene umetnosti preobražaja“. Zagledan u porodičnu prošlost, junak pokušava da se suoči sa ličnim identitetom „bez ostatka“ i da sagleda svoju sudbinu kao trenutak u životu čovečanstva: primeri surovosti većine prema (nacionalnoj ili ideološkoj) manjini i nepopularnosti istinskih vrednosti, pojačavaju mu strah od slobode (da bude drugačiji), a preispitivanje njegovog (i svakog) humanizma podriva smisao (revolucionarne) devize da treba menjati svet. Iako će junakovo hajdegerovsko bogotražiteljstvo (bekstvo sa pustog ostrva) izgledati groteskno, a „pronađeno saosećanje“ (prema priprostoj komšinici - Petku) licemerno, jednom naslućenu čežnju za pročišćenjem, on neće moći ni da zavara ni da utaži.
Jednostavnim i lakim pripovedanjem, Grendel je uspeo da pokaže kako svaka, naizgled „mala“ ljudska sudbina, podrazumeva rešavanje dramatičnih egzistencijalnih pitanja, često na samoj ivici (metafizičke, potpune) propasti; njegov junak, nastao pre dvadesetak godina, u bliskom je duhovnom srodstvu sa protagonistima današnjeg srpskog romana.

Vesna Trijić

02.05.06 Danas

Košice, 1991: za vreme nedeljnog ručka, osamnaestogodišnji unuk saopštava baki da su "otišli Rusi, nema više sovjetske vojske". "A ko je došao?" uzvraća baka, jer na osnovu svog životnog iskustva ne može da zamisli situaciju u kojoj postoji "vakuum moći" u srednjoj Evropi.
Ova istinita anegdota obrađena je u priči slovačkog pisca Lajoše Grendela (1948), pripadnika etničke mađarske manjine iz Bratislave, koji se, iako je jedan od vodećih prozaika slovačke, ali i mađarske moderne literarne scene, premijerno se predstavlja našim čitaocima u prevodu dr Save Babića, u kultnoj ediciji "Antologija svetske književnosti", Narodne knjige, romanom Misija trans.
Prepoznatljiv srednjoevropski milje ambijent je u kome se kreću njegovi junaci, kroz prošlost i sadašnjost, dajući unutrašnje viđenje, pre svega, svojih efemernih života na razvalinama nekadašnjeg austrougarskog carstva, urušenih uspomenama na prošle ljude i vremena, u mučnoj praznini svog vremena sadašnjeg. Već na početku Misije trans, junak-narator, prizanaje da je njegov izvanredni radni učinak posledica bekstva od praznine, one koja nastaje kad "prošlosti nemaš, nećeš da je imaš". I onda, posle efektnog uvoda, sledi flešbek - preispitivanje hronike predaka i bivših vremena, promišljanje sudbina iz kojih se junak izmešta da bi ih bolje sagledao. Te reminiscencije koje, zatim, pužjim korakom primiču čitaoca vremenu sadašnjem, jedina su radnja ovog i drugih Grendelovih romana, koje je kritika, ponekad i s podsmehom, okarakterisala kao post-postmodernizam.
Iza te prividne fasade nedogađanja, "života bez iznenađenja" Grendel ume i te kako da začara čitaoca već posle prvih rečenica. Uvlači ga sa sobom u svet poetskih refleksija i sentenci, maksima o životu i trajanju, kojima pasivni junaci nadoknađuju prazninu koju osećaju svuda oko sebe.
To znači da su Gredelove priče ispričane na raskošan, intelektualni način, u najboljem maniru jednog Đerđa Konrada, na primer. Ali ne oskudevaju ni u onom drugom, suprotnom tome, što je prevodilac Babić okarakterisao kao čulnost i afektivnost u samom autorovom iskazu. Ironija je, dakako, neizbežan "miteleuropski" začin i u ovoj epizodi bez roka trajanja.
Zato je Grendelove romane nemoguće prepričati. Ono što posle svega ostaje, jesu atmosfere i slike koji pred čitaoca iskrsavaju tokom čitanja, pretičući jedne druge i nadmećući se svojim bizarno-pomerenim detaljima za njegovu uzbuđenost. Ne moraju to biti samo protagonisti priča, nego i epizodne senke koje kruže oko centralnog toka svesti: mesar kojeg, posle njegovog emotivnog otklona prema ženi, odjednom počinju da opsedaju psi, sve do ludila; udovica koja u jednom od mnogih ratova farba zidove kuće u crno, "diplomirani obezbuvači pasa i uništitelji gamadi", vojna kamarila, decentne matrone gordog duha i ponašanja, posrnule devojke...
I zahvaljujući tom refleksivnom naboju, psihološka istorija pojedinca, filtrirana, prečišćena od spoljnjeg, odjednom izrasta u nešto važno i bitno, postajući (jedina) kompenzacija za usamljenost i prazninu. Jer, "Onaj koji se oseća usamljenim, sam je kriv. Onaj ko je sam, dragi prijatelju, ili je psihopata, ili neprijatelj".
U svojoj "Priči koja nije postala vest" junaci su iz crnotalasne epohe sedamdesetih: to su stanari tipične stambene višespratnice kojima se dešava kafikijanska nezgoda. Jedne noći, grupa naoružanih ljudi zauzima njihov podrum i naređuje stanarima da napuste stanove. Preplašeni, prognanici se okupljaju na zborovima stanara, prosipaju glasine, nagađajući da li su tajanstveni nasilnici Mađari, Jevreji, ili Cigani, šalju pregovarače kod uljeza. Ali su ovi uporni da ih isteraju na ulicu iz domova... Oštra satira obogaćena je šaljivim, ciničnim i skeptičnim digresijama i dijalozima, koji naglašavaju apsurde tobože banalne realnosti.
Naravno, odnosi među ljudima nisu ostavljeni po strani, odnosi među ljubavnicima ili partnerima, komunikacije među generacijama kroz kontrastne detalje porodičnih hronika, tenzije u malim provincijalnim gradićima, među različitim mentalitetima, kulturama, etnosima i sl. Takav je i njegov najnoviji roman, Kod nas u Novom Hontu, koji opisuje život u izmišljenom srednjoevropskom gradiću.
Lajoš Grendel, koji svoja dela piše na mađarskom, ugledno je ime slovačke kulturne scene. Posle studija engleskog i mađarskog jezika, dugo je radio kao urednik u izdavačkim kućama Madah i Kaligram, od koje je napravio jednu od najvažnijih kutlurnih institucija na području mađarskog jezika i kulture, a bio je, periodično, predsednik slovačke asocijacije pisaca i ogranka PEN.Od 1997. je cenjeni predavač mađarske književnosti na Komenijus univerzitetu u Bratislavi. Poznatija dela su mu i romani Bojevo gađanje, Galerija, Ajnštajnova zvona više knjiga pripovedaka i eseja, među njima i Moja vlast i Apsurdistan.
Mada nije prvi koji obrađuje "sivilo", otuđenja, teskobe, tako drage i senzibilitetu Grendelovih uzora, od Virdžinije Vulf, Džojsa i Muzila, do Kundere, do Kamija, Grasa, Kerteša... Grendel ume da se nametne, tihom, rominjajućom naracijom koja umesto dramskog raspleta, donosi tek samospoznaju, otrežnjenje, sumrak... Ako ne i utehu u saznanju da utehe nema, već samo ravnodušnosti?

V. Roganović