Mir poput reke

Glina

Od svog prvog daha na ovome svetu, jedino što sam želeo behu dobra pluća i vazduh da ih ispunim – zagarantovane okolnosti, kako bi se dalo pretpostaviti, za jednu američku bebu dvadesetog veka. Setite se svog prvog udisaja: sablažnjivi dah koji se lako-prelako kotrlja niz vaše grlo, a vi se i dalje meškoljite u doktorovim rukama. Kako ste urlali! Jedino vam je doručak bio na pameti, pa i on već beše na putu.
Kada sam se ja 1951. godine rodio Heleni i Džeremaji Lendu, moja pluća odbila su da daju svoj prilog. Moj otac nije bio u sali za porođaje, nije čak bio ni u zgradi; hodnici bolnice Vilson uski su i kratki, i tata je izašao da prošeta po vlažnom septembarskom vetru. Molio se, okrećući po peti put niz istu ulicu, kada se odjednom vazduh ubrzao. Otvorio je oči i otkrio da trči – da juri preko trave ka vratima.
„Kako si znao?“ Obožavao sam ovu priču, terao ga stalno da mi je priča.
„Bog mi je rekao da si u nevolji.“
„Naglas? Jesi li ga čuo?“
„Ne, ne naglas. Ali on me je naterao da potrčim, Rubene. Valjda sam to usput shvatio.“
Ja sam se, u stvari, rodio neki minut pre toga. Majka je bila ošamućena, zavaljena u vlažne jastuke, nesposobna da shvati šta joj to priča doktor Animas Nouks.
„Još uvek ne diše, gospođo Lend.“
„Dajte mi ga!“
I dan-danji sam srećan sam što me doktor na njen zahtev nije predao. Onako umorna, ko zna kad bi primetila? Umesto toga, on me je položio i uzeo da me snažno trlja peškirom. Udarao me je po leđima; prevrtao me i masirao mi grudi. Uduvao mi je vazduh kroz nos i usta – prsa mi se podigoše, spustiše se uz škriputavo cviljenje, ostadoše spuštena. Mnogo godina kasnije, doktor Nouks reći će mom bratu Dejviju da još ne može da spava zbog onakvog mog dolaska na svet. Nikada nije video dete sa tako močvarastim plućima.
Kada je tata uleteo u sobu, doktor Nouks je sedeo na rubu kreveta i držao moju majku za ruku. Ona je jaukala – ovde je zamišljam kao staricu, što je smešno, jer je nikada neću videti ostarelu – a stari Nouks je pokušavao da joj ublaži bol. To je bilo neizbežno, govorio je; ništa nije moglo da se učini; možda je tako najbolje.
Ja sam ležao nepokriven na metalnom stolu, na drugom kraju sobe.
Tata me je nežno podigao. Bio sam veoma čist, zahvaljujući svem onom trljanju, i siv, i bio sam počeo da se hladim. Mali glineni dečak, eto šta sam bio.
„Diši“, reče tata.
Ležao sam na njegovim rukama.
Doktor Nouks kaza: „Džeremaja, prošlo je dvanaest minuta.“
„Diši!“ Vidim tatu, s onom njegovom kratkom, smeđom, divljom kosom, kako izdaje ovo naređenje kao da ne očekuje ništa drugo do poslušnost.
Doktor Nouks mu priđe. „Džeremaja. Sad bi već bilo i oštećenja mozga. Pluća ne mogu da mu se šire.“ Tata me je spustio, položio me natrag na krevet, skinuo jaknu i uvio me u nju – crna platnena postavljena jakna, još je čuvam. Lice mi je ostavio otkriveno.
„Ponekad“, reče doktor Nouks, „zadesi se nešto neispravno u nekom organu. Komora koja ne pumpa dobro. Jetra koja truje krv.“ Doktor Nouks bio je ljubazan i razuman čovek. „Pluća koja ne mogu da se prošire da bi primila vazduh. U ovakvim slučajevima“, reče doktor Nouks, „moramo da verujemo da će Svemogući učiniti ono što je najbolje.“ Na to je tata prišao i raspalio doktora Nouksa desnicom tako da je doktor pao i sručio se na bok, prazna pogleda. Mama vrisnu, a tata se okrenu ka meni, glinenom dečaku uvijenom u platnenu jaknu, i reče mi najobičnijim glasom: „Rubene Lende, u ime živog Boga, zapovedam ti da dišeš.“

Uistinu sam o ovome počeo da razmišljam tek dvanaest godina kasnije – osim što sam sve dotle, naravno, uživao u činjenici da sam otpočeo život na jedan opasan i stoga romantičan način. Kad imaš sedam godina, nema ničeg lepšeg i tragičnijeg nego da pričaš svojim drugovima kako si jednom bio na ivici smrti. To je mog oca učinilo herojem, kao što se i moglo očekivati, i obezbedilo mu moj oproštaj za sve što bi ikada mogao da učini; no sve do događaja koji će se desiti kasnije, nikada mi nije palo na pamet da se zapitam zašto mi je uopšte dozvoljeno da udahnem i nastavim da dišem.
Odgovor leži, tako mi se sad čini, u čudesima.
Da vam kažem nešto o toj reči: čudo. Dugo se koristila da okarakteriše stvari ili događaje potpuno normalne, mada prijatne. Pijukanje pilića za vreme Uskrsa, i proleće samo, sunčan dan nakon oblačne nedelje – čudo, kažu ljudi, kao da su se učili sa razglednica. Izvinite, ali nije tako. Takve stvari zavređuju našu pažnju svakog božjeg dana u nedelji, ali nazivati ih čudom znači umanjivati snagu te reči.
Prava čuda uznemiruju ljude poput iznenadnih neobičnih bolova nepoznatih medicinskoj literaturi. Istina je: oni pobijaju svako pravilo u kojem mi, dobri građani, pronalazimo utehu. Lazar se povinovao naređenju i ustao iz groba – e, to vam je čudo, i možete da se kladite da je uznemirilo mnogog čoveka koji se tada zatekao pored groba. Kad neko umre, zemlja ga obično nerado izbacuje napolje. Čudo protivreči volji zemlje.
Moja sestra Svid*, koja često zna da prodre u samu suštinu, rekla je ovo: ljudi se plaše čudâ, jer se plaše promene – mada vas i njihovo nepriznavanje takođe menja. Svid je rekla i jednu drugu stvar, uz to, i to je u meni odzvanjalo poput zvona: nijedno čudo ne dešava se bez svedoka. Bez nekoga da objavi: počujte šta sam video. Počujte kako se desilo. Shvatite to kako hoćete.
Činjenica je da su čuda koja su pokatkad izvirala iz prstiju mog oca imala malo svedoka mimo mene. Jeste, podosta ljudi beše videlo podosta čudnovatih stvari, dovoljno da bi tata postao nekakav predmet rekla-kazala u našem gradu, mada je većina ignorisala njegova čuda, kao što su ignorisali i samog tatu.
Verujem da sam u onih dvanaest minuta bez vazduha bio sačuvan zato da bih bio svedok, a kao svedok reći ću da čudo nije slatka stvar, već više kao zamah mača.
Kad bi tata bio ovde da započne priču, verujem da bi rekao ono što je kazao Svidi i meni one najgore noći u našem životu:
Mi i svet, deco moja, uvek ćemo biti u ratu.
Nema povlačenja.
Naoružajte se.

Njegova odvojena senka

Sad o svom ostanku u životu razmišljam kao o tatinom prvom čudu. Sam doktor Nouks nazvao je događaj čudesnim, čim se probudio i umio i setio ko je zapravo.
Drugo je, verujem, to što se ispostavilo da doktor nije bio u pravu po pitanju oštećenja mozga. S radošću mogu da kažem da se nikakvo oštećenje nije pokazalo sve dok nisam pošao u deseti razred i upisao se na čistu geometriju; no kako još uvek mogu sam da se hranim, pa i da kojekako skrpim rečenicu na engleskom, nećete me čuti da se žalim.
Tatino treće čudo – i jedno od najčudesnijih, ako ne i najvažnijih – desilo se usred noći, usred Severne Dakote, netom što sam napunio jedanaestu.
Beše to putovanje na kome sam pogodio svoju prvu divlju gusku osrednje veličine. Bili smo odseli u kući Avgusta Šulca, četiri sata na zapad u smeru Velikih visoravni, i lovili smo nedaleko od farme na kojoj je moj tata odrastao i za kojom je i dalje potajno čeznuo. Guska je bila radostan događaj, i na neko vreme svi smo ponovo mogli da razgovaramo jedni s drugima. To znači da su tata i Dejvi ponovo mogli da razgovaraju – Svid i ja retko smo se svađali zahvaljujući tome što ja u to vreme nikad nisam ni imao svoje mišljenje, a njeno nikada nije bilo pogrešno.
Sećam se da je napetost u kolima, kad smo krenuli, bila tolika da sam zaspao čim sam uzmogao. Budući već veteran u gledanju teških trenutaka, znao sam da brže prođu kada ih niste svesni. Dejvi je tada imao šesnaest godina, i beše već pravi muškarac u mojim očima, sa vozačkom dozvolom i fenomenalnim ožiljkom od deset centimetara duž desne podlaktice i istom onom tatinom čeličnom kičmom. Te noći sedeli su na prednjim sedištima plimuta, zelenkasti od svetala kontrolne table, ne progovarajući ni reč.
Kasno smo krenuli, što se često dešavalo, jer je tata morao da zaključa školu nakon fudbalske utakmice. Svid i ja zevali smo na zadnjem sedištu, kutije s municijom ležale su naslagane kraj naših nogu. Iz neba su sipili led i voda. Gomilali su se se na šoferšajbni, i s vremena na vreme tata bi stao da Dejvi izleti i očisti je. Grejanje u tom plimutu nije ništa valjalo. Svid i ja vozili smo se umotani u sivo vojničko ćebe, pod kapama s kićankama, oboje bockavi kao konjska struna. Kad smo prešli trideset kilometara, Svid sazu svoje gumene čizme; tad osetih kako nožnim prstima mili prema mom kuku. Oh, a bili su tako hladni! Privukao sam ih u krilo i trljao ih, dok je Dejvi napred otvarao termos i sipao kafu u poklopac, pa je pružio tati i ne pogledavši ga.
I dalje nisu progovarali ni reč. Put je ostajao za nama. Za samo nekoliko minuta Svidini prstići su se ugrejali, i već je ravnomerno disala kroz nos. Rukama sam joj obuhvatio stopala, prstiju okrenutih na unutra, tu na mom krilu, naslonio sam glavu na sedište, pa i sâm utonuo u san.

Uoči svitanja smestili smo se između jezeraca koja su služila za postavljanje mamaca, na jednom od Avgustovih ječmenih polja. Tata i Svid ležali su jedno uz drugo, nalakćeni, i šaputali ispod otkosa. Dejv i ja bili smo preuzeli drugi bok, on sa svojom vinčesterkom za guske. Ja sam bio odveć mali da bih pucao, baš kao i Svid; mi smo tu bili čisto da bismo, kako ona reče, „začinili“. Ne pamtim, bar dotad, hladnije jutro napolju. Kiša može biti ledenija od snega. Ležali smo između natopljene zemlje i natopljenih otkosa, a s leđa nam je nailazio vetar s mirisom decembra. Kad se razdanilo, začusmo guske kako gaču odlazeći na istok. Krpeni mamci se naduše i zalepršaše. Zevnuh jednom, pa još jednom, tako snažno da mi je kvrcnulo u ušima.
Dejvi reče: „Nemoj sad da mi zaspiš, drugar.“
Lako mu je to bilo da kaže; njemu nije bilo hladno. Mada su mu rukavice bile tek žuta pamučna materija, mogao je s lakoćom da drži ledenu pušku. Ja sam nosio njegove kožne rukavice sa duplom vunenom postavom koje su mu bile male, pa ipak su mi prsti bili ukočeni i beskrvni. Kako je jutro odmicalo, tako se činilo da postaje sve hladnije. Kada je Dejvi nežno rekao: „Rube, kućo stara, ja bih mogao da živim ovde, a ti?“ bio sam isuviše smrznut da bih mu rekao kako bih mogao i ja.
Razbudih se nekoliko minuta kasnije: Dejvi me je gurkao u bok. Držao je prst na ustima i glavom pokazivao ka istoku. Jedna divlja guska, izdvojena iz jata, približavala nam se boreći se s vetrom i ispuštajući upitne krike upućene našim krpama. Pribih glavu uza zemlju, gledajući da se ne mičem – guska je ptica koja se lako poplaši. Krici usamljene guske postadoše glasniji i sigurniji, pošto se guska beše odlučila da sleti po doručak. Bila je potpuno nasamarena. Taman počeh da žalim pticu osuđenu na propast, kada me Dejvi zgrabi za rame i obrnu me tako da sam legao na leđa. Strpao mi je vinčesterku u ruke.
„Smakni je, Rube!“
Guska je bila tačno iznad nas. Ni šest metara iznad zemlje! Zbacio sam rukavicu i pokušao da nanišanim. Puška beše prevelika, ali je ja uspravih i povukoh obarač. Ništa se nije dogodilo – nešto se beše zaglavilo – a onda Dejvijeva ruka polete i otkoči pušku. Guska je bila malo iza nas, ali toliko blizu da sam mogao da čujem lepet njenih krila. Opet povukoh obarač, nasumice opalih, pa od trzaja poleteh i rame mi se zari u blato. U ušima mi je odzvanjalo, a ptica najzad shvati i skrete ulevo, te stavih novu patronu i opalih ponovo. Guska ni sad ne pade, već uhvati vetar i odjedri ponad ječma kao neki soko. Meni se oči ispuniše suzama – bejah promašio dva laka pogotka i proćerdao Dejvijev poklon. Slep od očaja, opalih ponovo. Guska je sigurno bila van domašaja; ipak, nekako se strese, postade nezgrapna, i povodeći se pade na zemlju nekih osam metara dalje. „Uspeo si“, reče Dejvi. „Dobar pogodak – smakao si je na teži način, drugar. Bolje idi i dokusuri je.“ Ali dok sam mu ja predavao pušku, gotovo jecajući od olakšanja, Svid projuri u svom somotskom kaputu, vičući: „Moja je! Moja je!“ a Dejvi reče: „Ah, pusti je, neka traži ptičurinu“, i tako sam je ja gledao kako odlazi dok joj je ispod kape s kićankom odskakala žuta kosa.
Dole u polju, izgledalo je pak da je ptica povratila svoj zdrav razum. Stajala je uspravno, procenjujući, visoko podignute glave i tako kočoperna da se uplaših da će na kraju ipak odleteti. Kada je ugledala Svid kako dolazi, okrenula se i zbrisala.
Kad vam kažem, ta je ptica umela da trči.
Kada to vide, Svid saže glavu, pa se zalete punom parom, podižući usput blato i pabirke. Tata udari u smeh, pa strže kapu s glave i stade da se udara njom po nozi kad guska proteže vrat i umače preko ječma. Stigavši do kraja njive, guska nalete na ogradu od bodljikave žice. Stade i okrenu se, dok joj se Svid približavala.
Jeste li ikada videli razbesnelu gusku izbliza? To vam je ptica sasvim drugačija od one koju ste gledali kako leti ka jugu ili se gega u gradskom parku. Odrasla guska u gnevnom stanju može da stane i zagleda se trećaku ravno u oči, a to upravo beše ono što je ova dama uradila Svidi. Na metar od guske naglo je stala. Viđala je tatu kako im zavrće šije, i ukapirala je tehniku, ali to su bila teško ranjena, jadna stvorenja – činilo se da su gotovo zahvalna što će im muke biti prekraćene. Ova guska još je imala duha. Kasnije mi je Svid rekla da se bila ukočila stojeći tamo ispružene ruke; guska je imala jedno slepo, zamagljeno oko, prepuno užasa, ali Svid reče da je ono zdravo bilo još gore. Gledala je u to zdravo oko i u njemu videla odlučnost.
„Bila je rešila da me ubije“, rekla je.
Ali mi smo, s mesta na kome smo stajali, videli samo kako guska podiže krila i zamahuje kljunom ka Svidi. Ona se okrenu, pade na jedno koleno, zatim ustade i potrča prema nama. Mora da je za nju najstrašnije bilo kada je bacila pogled iza sebe i ugledala tu gusku kako juri za njom iz petnih žila, raširenih krila, kljuna nanišanjenog pravo u njenu zadnjicu. Tata se toliko smejao da se sasvim presamitio, i najzad je morao da sedne na jutanu vreću i obriše oči. Svid je dovela pticu pravo pred nas, i kada je ova htela da protutnji, tata se saže i ščepa je za vrat. Učini jedan brz pokret i predade je meni, dok su joj se krila tresla. Onda se naceri. „Tvoja je, Neti“ – ovo po Netiju Bampu, lovcu bez premca gospodina Fenimora. Bila je to teška guska. Dok sam stajao tamo bez rukavica, shvatih da mi je toplo, čak i vruće. U jednoj ruci držao sam gusku, a u drugoj Dejvijevu vinčesterku, osećajući miris baruta i tople guske, osećajući nešto sasvim novo što mi se prilično sviđalo. Svid je pak plakala, zagnjurivši lice u tatin stomak, mada se on i dalje besomučno smejao.

Svid se dugo osećala rđavo zbog te guske. Za jednu osmogodišnju devojčicu, beše pokazala izvanrednu hrabrost. No to što ju je u bekstvo preko njive s ječmom nagnala jedna razjarena guska, navelo ju je da posumnja u svoj karakter.
„Stvarno je velika, pogledaj je“, rekoh po povratku na Avgustovu farmu, kad smo već obavljali posao koji možete da pretpostavite; iza ambara se nalazila ručna pumpa, a jedna stara vrata, položena preko valova, služila su kao sto za čišćenje.
Dejvi je oštrio sečivo svog lovačkog noža sa koštanom drškom. Reče: „Hoćeš li da ti pokažem kako se radi?“ „Ja sam je ubio, ja ću i da je uredim.“ Nisam baš imao želju da vadim guščja creva, ali imao sam jedanaest godina i sad sam bio lovac – muškarac koji tek beše počeo da razvija svoj ponos.
Dao mi je nož, pružajući ga drškom. „Nemoj da zaboraviš da izvadiš voljku. Ne treba nam moča sa peskom, je l’?“
Dok je odlazio krupnim koracima, primetih da su se navukli oblaci, tmasti i niski, i da se smrkava, mada još ne beše ni podne. Možda je to uticalo na mene, ili možda sama pomisao na to da ću gusku morati da sredim sam, ali i te kako poželeh da Dejvi ostane.
„Sačuvaću ti srce“, povikah za njim, a on se okrete i nasmeši se, zatim se pope na niski hum sav u topolama i bokorima vrbinih mladica, i nestade ga.
Bio sam vrlo potresen. Srećom, Svid mi je stajala uz bok, i reče: „Najpre moraš da joj odsečeš glavu.“
„To bar znam.“
Ona bocnu gusku prstom; očerupana, izgledala je bubuljičavo i žalosno.
„Onda krila.“
„Hoćeš ti da je čistiš?“
Svid ovo oćuta, pa ode do olupine kamiona za žito koji besmo ostavili iza ambara da tamo truli. Uzvera se uz veliki blatobran, po izgledu nalik zadnjici, i tu sede, dok joj je vetar mrsio kosu. Vetar je brijao; svetlost je curkala sa prošaranog, žutog neba. Zamislite bolesno dete, potpuno užutelo i prljavo po obrazima – tako je izgledalo nebo. Podigoh Dejvijev nož i oprobah ga o palac, a zatim otfikarih guski glavu.
Posmatrajući me, Svid reče: „Opraštaš što sam bežala, Rube?“
„Šta?“
„Što sam pobegla.“
„Od guske? Svid, nije to ništa strašno.“ Hitnuh onu glavu u kartonsku kutiju što je besmo pronašli u ambaru, pa pređoh na krila. Njih sam odsekao mnogo teže nego glavu; morao sam da testerišem nožem.
„Hajde, oprosti mi“, navaljivala je.
Klimnuh glavom, ali ne rekoh ništa. Baš su bila neka hrskava krilca.
„Naglas“, reče ona.
Bila je najodlučniji pokajnik koga sam ikada video. „Svid, opraštam ti. Je li sad u redu?“
Obgrlila je laktove. „Hvala, Rubene – mogu da dobijem noge?“
Otfikarih obe i bacih ih u kamion. Svid ih uhvati i pope se na gomilu žita. Ruke su mi se smrzavale, i već sam se užasavao sledećeg koraka – trebalo je da prihvatim Dejvijevu ponudu da uredi gusku. Ciljajući niže grudne kosti, zarih nož.
„Svid“, rekoh – mleo sam samo da bi ostala sa mnom – „ne shvatam šta to nije u redu sa Dejvijem.“
Nije odmah odgovorila. Sedela je na otvorenoj prikolici igrajući se guščjim nogama. Toliko joj je dugo trebalo da progovori da sam se ja za to vreme sav upetljao u creva i zaboravio da sam išta i rekao.
Najzad reče: „Ljut je zbog Doli.“
„O!“ Dejvijeva devojka. „Otkud to?“
Ona me pogleda. „Čuo si“, reče. „Sinoć, dok smo se vozili.“
Bili smo kasno krenuli, kao što sam već spomenuo. Fudbalski tim je bio uposlen gubljenjem utakmice, i bio potučen do nogu; bilo je skoro jedanaest kad smo krenuli na put.
„Spavao sam.“
„Pravio si se, znam. Kao i ja.“
Začusmo kako se otvaraju vrata s mrežicom, gore u kući. „Palačinke za pet minuta“, doviknu tata. Vrata se uz lupu zatvoriše.
„Stvarno. Zaspao sam – časna reč, Svid.“
„Izrael Finč i Tomi Baska uhvatili su Doli u ženskoj svlačionici.“
„Šta – kako to?“ Dva dečaka zašla u žensku svlačionicu? Mene ne biste našli ni u kakvoj ženskoj svlačionici. Malo je falilo da se zakikoćem, samo da nije bilo onog izraza na Svidinom licu.
„Prebili su je, Rubene. Za vreme fudbalske utakmice. Tata ih je uhvatio.“
Tek tada su mi se urezala imena: Izrael Finč, Tomi Baska. Skupih se u kaputu kao miš. „Je l’ bilo gadno, Svid?“ „Dobro je, valjda. Čula sam tatu kako kaže da je stigao na vreme.“
„Šta, tata ih je oterao? Je li se tukao sa njima?“
„Ne znam. Nije hteo da o tom priča Dejviju.“
„Ali, Doli je ipak dobro?“
„Valjda.“ Svid je u svakoj ruci držala po jednu nožicu i kao bajagi hodala njima elegantno po ivici prikolice.
„Pa, zašto je onda Dejvi ljut? Zar nije srećan što je tata uhvatio te momke?“ Nisam čak hteo ni da im naglas izgovorim imena.
„Ne znam. Pitaj Dejvija ako hoćeš.“
Nisam bio siguran da to mogu. Mada je bilo samo pet godina razlike između mene i Dejvija, u poslednje vreme ta se razlika činila ogromnom. Ponekad se čak činilo da je tatin brat, a ne moj.
Završivši s guskom, držao sam je ispod pumpe sve dok joj iz utrobe nije potekla čista voda, a zatim odoh sa Svidi gore do kuće. Usput mi pokaza kako povlačenjem tetive može da natera guščju nogu da se grči i opušta. Napravila je od noge čvrstu guščju pesnicu i rekla: „Tiiii prljavi paaaacove!“ Za jednu mlađu sestru, sasvim dobro je imitirala Kegnija.

Ponovo smo išli u lov to popodne, a bilo je toliko hladno da je mraz išarao puščanu cev. Dejvi je propustio palačinke, ali ih je tata veselo poslužio Svidi i meni i nije komentarisao Dejvijevo odsustvo; zatim je podložio peć na drva, pa sve troje odosmo u sobe da odremamo. Takav ti je lov na guske – ustaneš rano i obavljaš hladan, uzbudljiv posao; onda se vratiš i jedeš; onda ti se prikrade umor i obori te. Navukao sam jorgan i spavao kao desperado. Kad sam se probudio, zatekao sam Dejvija kako sedi na krevetu preko puta mene i briše svoju pušku nauljenom krpom.
„Ćao, Neti“, reče, videvši da se mičem.
„Ćao, Dejvi. Ponovo idemo napolje?“
„Jedno malo jato spustilo se na zapadni deo. Kanađanke.“* Na to podiže obrve. „Puzaćemo.“
„Važi!“ Zbacih pokrivač, protegoh se i pokušah da odagnam ružni san – u njemu je bio nekakav reptil. Dejvi položi pušku preko kolena i naže se napred. Od njega je tukao topli miris duvana.
„Slušaj, Rube. Čuo si nas sinoć kako razgovaramo o Doli, zar ne?“
„Spavao sam. Ali Svid je čula.“
„E pa, nije sve čula. Tata je ćutao da vas ne bi uplašio, ali ovo bi trebalo da znaš. Finč i Baska su uputili neke vrlo gadne pretnje. Mislim, tati.“ Susrevši moj pogled, Dejvi reče: „Rekli su kako ima da mu srede porodicu.“ Trebao mi je samo tren da shvatim da je mislio na nas. Strah mi se uvali u stomak. Nikad ranije nismo imali neprijatelja, sem ako ne računate Rusiju. Pažljivo sam posmatrao brata.
„Oni su uglavnom lajavci“, reče. „Kukavice, brbljivci; neće oni ništa da urade. Neću da se brineš. Samo pripazi, to je sve.“ Bio je potpuno opušten dok je ovo govorio, kao da to nije ništa što ne možemo da sredimo. Ubedio me je, ali i uznemirio. Način na koji je spomenuo Doli, na primer – preleteo je preko njenog imena kao da je ona neko drugi, neka tetka ili tako nešto. Tad reče: „Važi?“
„Važi.“
„I da ne pominjemo ovo Svidi, Neti. U redu?“
„Nećemo. Ne treba da je plašimo, pretpostavljam.“
„Dobro.“ Saže se, pa uze moje čizme i stavi mi ih u krilo. „A sad ’ajde da otpuzimo do onih kanađanki.“

Puzanje je, ako niste upoznati, drugačija vrsta lova od čekanja među mamcima. Ja sam opet bio sa Dejvijem, Svid sa tatom, i sad smo se migoljili na stomacima uz blagi uspon iza kojeg se nekoliko desetina gusaka sladilo ostacima sa strništa. Ovog puta nije bilo šaputanja među nama; bilo se gotovo potpuno smračilo, i mada smo pretpostavili da su guske blizu, nismo mogli da ih čujemo, te smo morali da puzimo u nadi da jesu tamo. Bilo je to vrlo ozbiljno puzanje, iako se s moje leve strane Svid pretvarala da je divlji Sijuks koji neustrašivo puzi ka nemarnom kauboju – igra koju sam voleo isto koliko i lov, sve do tog jutra kad mi je Dejvi dao svoju pušku. Sad mi je to odjednom bilo čudno, i kad je krišom bacila pogled na mene, ja sam se iskreveljio i namignuo joj umesto da ostanem u stavu Sijuksa, a ona mi se divljački namrštila i nastavila da puzi napred na stomaku.
Na vrhu uspona nalazila se gomila kamenja. Stigli smo do nje migoljeći se, i tata izviri. „Prilično su daleko“, prošaputa. Sad smo mogli da ih čujemo, povremeno su ispuštale oštre krike. Zvučale su uznemireno, i Dejvi, osmotriv ih, reče: „Odlaze od nas, pogledaj ih kako se gegaju.“
Ništa nismo mogli da učinimo; guske su bile van dometa. Bio sam razočaran preko svake mere. Nadao sam se – očekivao – da će nas kanađanke tu čekati da ih poskidamo. Kao i da će mi Dejvi ponovo dati da pucam. (Čudno je to – tog jutra nisam se nadao da ću pucati na živu gusku bar još za dve-tri godine, i to me uopšte nije mučilo. Sada neću pucati na ove ovde kanađanke, i stoga sam bio na ivici suza.) Zatim se začu strašna galama i guske se u strahu podigoše i poleteše na zapad, u vetar, daleko od nas. Tata se podiže na kolena, nanišani, ali ne okide. Dejvi ne beše čak ni podigao pušku.
Glasovi kanađanki prelazili su u nejasnu, disonantnu muziku, a mi smo se odmarali na kamenju.
„Pa ništa“, reče tata.
Hladnoća je prodirala kroz odeću i ulazila u kosti. Neveseo i premoren, sedeo sam dureći se što sam toliko puzao nizašta. Tata taman htede da ustane, kad Dejvi reče: „Čekaj!“
Osmatrao je prljavo zapadno nebo. Kada je rekao: „Dole“, tata lagano kleče nazad među kamenje.
Začu se krik koji je dopirao iz daljine.
„Jedna se izdvojila iz jata“, reče tiho Dejvi. „Tamo.“ Pokaza u nešto što niko od nas nije mogao da vidi. Šćućurili smo se u ono malo zaklona što nam se nudilo. Pola minuta kasnije ugledasmo gusku kako ide ka nama. Bože, jeste bila visoko. Tata se opusti. Ptica na toj visini je sve drugo samo ne u dometu olova. Svid uzdahnu zbog poraza.
„Ostanite dole“, reče Dejvi.
Guska sad beše počela da kruži u širokom luku iznad polja, a Dejvi se stopi sa kamenjem kao da će zauvek ostati spojen sa njim. Sećam se pod kako je niskim uglom držao pušku; sećam se njegovih zamagljenih, strpljivih očiju – izgledao je spreman da izleti iz zaklona i jurne za antilopom. Pade mi na pamet čudna misao da Dejvi lovi sam – da, u stvari, tata, Svid i ja nismo tamo; da u njemu postojimo samo kao uspomena, ili kao neki dragi duhovi koji prate njegovo napredovanje.
Guska napravi jedan krug iznad polja, ne vide ništa zanimljivo pa uzlete još više; možda je razmišljala o Meksiku, toliko visoko je bila. Preletela je ponad gomile kamenja na svom putu na jug, i upravo tad se Dejvi podiže na jedno koleno i opali u nebo.

20.03.04 Pobjeda

Enger je hrabar i spreman, da u ovim postmodernim vremenima, ispriča priču o čudima i vjeri, umotavši je u atraktivnu avanturu koju pripovijeda jedanaesto godišnji dječak. Njegovom nevinom pozicijom, pisac vješto gradi intrigantnu avanturu o moralnim vrijednostima
Roman Lifa Engera “Mir poput reke” je te 2001. godine, kada je izdat u SAD, pokupio većinu književnih nagrada cijenjenih američkih listova. Bio je roman godine u Time-ovom, ili izboru Los Angeles Times-a, ali je uspjeh postigao i na internetu, gdje je od strane Amazon.com-a, najveće virtuelene knjižare, koja se vodi isključivo potražnjom, proglašen za knjigu godine. “Mir poput reke” je Engerov debitantski roman, a ovaj, inače, radijski novinar, se ranije oprobao u literarnim vodama pišući u tandemu sa svojim bratom, detektivske romane o bivšem bejzbol igraču pod pseudonimom ,L.L. Enger. U svom debitanskom romanu, Enger je hrabar i sprem-an, da u ovim postmodernim vremenima , ispriča priču o čudima i vjeri, umotavši je u atraktivnu avanturu koju pripovjeda jedanaesto godišnji dječak. Autor, prvenstveno poučen svojim novinarskim iskustvom, u samom startu, opremljen uvjerljivim žurnalističkim tekstovima, lako uvodi čitaoca u priču, polemišući o krivici.
Ruben Lend, asmatični dječak, dočekuje početak druge decenije svog života u nimalo zavidnoj situaciji. Tek zaljubljen, uspjevši da ostvari prvi značajniji kontakt sa svojom simpatijom, ta 1962. godina, iz sasvim opozitnih razloga, će ostati duboko urezana u njegovom pamćenju. U ionako neobičnoj porodici koja se ističe prije svega očinskom figurom DZeremaje Lenda, dolazi do nepredviđenog i neočekivanog razvoja situacije. U svojevrsnom obračunu, u kom je sa moralne strane vrlo teško zauzeti stav, Dejv Lend, stariji Rubenov brat, počinio je dvostruko ubistvo. Skrhana porodica lokalnog školskog domara, nakon intezivnog interesovanja novinara za ovaj slučaj i početka suđenja, ubrzo se suočava sa još jednim šokom. Dejv je odlučio da sopstvenu sudbinu preuzme u svoje ruke i bježi iz zatvora, što će natjerati njegovu porodicu da krene u potragu za njim.
Enger poziciju naratora smješta u ruke jedanaesto godišnjeg dječaka, za koga mnogi postulati, moralna načela i vrijednosti, koji bi viđeni očima zrelog i odraslog čovjeka, možda i lako bili dovedeni u pitanje, imaju veliku vrijednost. Njegovom nevinom pozicijom, pisac vješto gradi intrigantnu avanturu o, prije svega, moralnim vrijednostima i pitanjima. Rubenova, tek koju godinu starija sestra Svid, paralelno piše romantične vestern pjesme o odmetniku Saniju Sandaunu, koje Ruben upija, u neku ruku dajući svom starijem bratu alibi u korist viših, može se reći, starozavjetnih ciljeva, ali u isto vrijeme polemišući sa zemaljskom pravdom i zakonima. Pisac nas od samog početka romana, od neuobičajenog čina rođenja njegovog pripovjedača Rubena, uvodi u neobične situacije koje se jedino, uvažavajući sve racionalne razloge, mogu označiti kao čudo. On uvjerljivo gradi likove, kako dječije, nevine (brat i sestra) i spremne na avanturu i rizik, tako i odrasle, svjesne svih, naizgled neizbježnih konsekvenci, kojima kao jedina utjeha preostaje vjera.
Enger koristi svoju novelu da ispriča, u priličnoj mjeri jednu religioznu storiju, kreirajući simbolički sukob Boga, ili bolje reći Isusa, i Đavola, u duelu oca porodice DZeremaje i DZejpa Valcera, Dejvovog privremenog saveznika i prijatelja.
Autor kreira zavodljivu avanturu prožetu snažnim religijskim elementima, ispričanu iz ugla vrline i čednosti, pokušavajućči da vrati svijet u vrijeme lako mjerljivih vrijednosti.

Vuk Perović

23.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Beograd: Roman “Mir poput reke” Lifa Engera stigao je sa najboljim preporukama iz Amerike samo dve godine nakon prvog objavljivanja, posredstvom izdavačkog preduzeća “Laguna”, u prevodu Dijane Radinović.
Pre nego se pojavio izdavači su se otimali o rukopis, što je knjizi obezbedilo neophodnu reklamu za debitansko delo ovog autora.
Svi su prepoznali da se radi o bestseleru i upoređivali ga “Hladnom planinom” Čarlsa Frejzera, mada ne po stilu i tematici, već po činjenci da se u oba slučaja radilo o nepoznatim piscima koji ponudili zrele, zanatski majstorski napisane romane.
Frejzerov roman je isto bio debitantski, ali je na opšte iznenađenje osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1997. godine, a zatim je postao internacionalni hit.
Obe knjige, kako su zapazili američki kritičari, odlikuje isti starinski smisao za dobro pripovedanje, a likovi su izuzetno upečatljivi.
Enger, koji i dalje živi u rodnoj Minesoti na severu SAD, bavio se 20 godina novinarstvom, ali je, kako tvrdi, od mladosti sanjao da postane pisac.
Honorari od romana “Mir poput reke” koji je pisao šest godina, omogućili su mu da pređe u slobodne umetnike. U međuvremenu časopis “Tajm” i još nekoliko listova kao i najveća virtuelna knjižara na svetu “Amazon.com” proglasili su “Mir poput reke” za najbolji roman 2001. godine.
Američki kritičari su ocenili da je roman “kombinacija herojske potrage, kaubojske romanse i priče o odrastanju”. Narator je dečak Ruben (11), čiji je stariji brat Dejv optužen za ubistvo dvojice siledžija koji su ga maltretirali.
Pošto je Dejv pobegao, otac udovac sa Rubenom i njegovom sestrom Svid polazi u divljinu Srednjeg zapada da ga nađe. Ruben u međuvremenu priča šta im se usput događa, da bi na kraju jednostvano zaključio: “Evo kako je bilo, evo šta sam video, bio sam tamo i vratio sam se. Shvatite to kako hoćete”. (Tanjug)