Miholjsko ljeto i druge priče

12.05.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Petko Vojnić Purčar je prevashodno novelista. Premda je 1977. dobio NIN-ovu nagradu za roman “Dom, sve dalji”, ovaj autor se, ipak, najduže i najpotpunije eksponirao u kraćoj formi. Po mnogima, i romani su mu svojevrsna ulančena novelistika, što ni on sam ne spori.
Pošto je 2003. Vojnić Purčar objavio “Put u Egipat”, u koprodukciji čak tri izdavačke kuće (Petko Studio, “Novi Sad, “Apostrof” , Beograd i “Dora Krupićeva”, Zagreb), ove godine je rešio da se prikaže u totalu - izabranim i novim pričama, pod skupnim nazivom “Miholjsko ljeto”, kod novosadskog “Orfeusa”. Lično sam protiv izdvajanja jedne novele ili jedne pesme u zbirci, smatram da se na taj način u drugi plan guraju ostali delovi knjige, ali pravo i razlog svakog tvorca je da uspostavlja prioritete u vlastitom delu, pa moj princip, automatski, pada u vodu pred voljom uvaženog kolege.Nekako su se vremenski gotovo podudarili pokretanje edicije “Panonska svetla” i Vojnić Purčareva nasušna potreba da se, baš sada i baš tako, celovito, predstavi starim i novim čitaocima. Gospodin Slučaj, dakle, ume da bude meštar Sudbine.
Provereni prozaik, osvetljen Panonijom i osvetljivač Panonije, upriličio je, za ovog mladog i agilnog izdavača, šesnaest mini celina, raznih datuma ali sličnog prosedea: Miholjsko ljeto, Pijetli pred ponoć, Prohladna noć, Kineski zid, Popravak hrama, Zelena nevjesta, Orao u Penazgiji, Putin aranžman, Probražaj, Stolica za ljuljanje, Oproštaj od Subotice, Darije, Nastupi Janje Stipić, Prstenovani gavran, LJetnji stan i Ključanice.
Kao što je selektivo prezentovan Purčarev novelistički opus, tako je, zalaganjem Gordane Đilas, na kraju štampana i selektiva piščeva bibliografija, iz koje se vidi krupan zamah i uzlet njegovog pera, od onih, subotičkih, ranih radova, do laureatskih ostvarenja u Novom Sadu.
I prethodni njegov rukopis, “Put u Egipat”, koji ima dosta dodirnih mesta sa ovim odabirom, po mnogo čemu je interesantan, ali prvenstveno zbog jedinstvenog slučaja trostrukog izdavaštva. Naime, ova knjiga prepoznatljive prozodije koja otkriva daleku srodnost sa jednim Vladanom Desnicom, svojim pečatanjem objedinjuje tri grada - Novi Sad , Beograd i Zagreb. Po tome joj, koliko znam, nema ravna u ovim, a ni u minulim vremenima. Ta činjenica nije bez većeg značaja jer ukazuje na ljudsku i stvaralačku širinu. Ako se pozivamo na srodne spisateljske duše, spomenimo da Purčarev “Oproštaj od Subotice”, mene bar, podseća na nekad prokazanog Dragoslava Mihailovića i njegov kultni roman “Kad su cvetale tikve”.Takvih dalekih asocijativnih snopova ima kod svakog dobrog pisca, s obzirom na kruženje motiva i ponavljanje istorije, svake, pa i književne.
Saborna zbirka mu, razume se, ne zaostaje za dosadašnjim naslovima. Naprotiv, među koricama su njegove najbolje doskorašnje i odnedavne stranice. U Purčara, svog druga sa Fakulteta, prepoznajem čipkaste rečenice kojim je punio studentske sveske, samo što su njegove fraze docnije postale obogaćene iskustvom i stilski doteranije. I one crnohumorne opaske, bez kojih bi štivo bilo odveć pitko.
Još prvotni kraći prozni spisi PVP-a počev od “Svetova i satova”, nagoveštavali su značajnog opisnika panonskog miljea i ravničarskih mentaliteta. Čini se na osnovu upečatljivih likova Pauline Plavšić i Blanke Kolak, da je Purčar jedan od boljih poznavalaca ženskih ćudi u nas, bar što se pisanija tiče. Zatim se Vojnić Purčar razrastao i prevazišao prostorne omeđenosti i shvatanja. Postao je, uistinu, literata modernog senzibiliteta i evropskih postupaka.
Među njegovim tekstovima su mahom ona o putovanju, i to ne samo u Egipat, kako bi se reklo po naslovu lanjske publikacije, već raznostranije. Egipat je, izgleda, bio najzamamniji. Zbog egzotičnosti i mistike. No i druge destinacije su se pokazale motivski zahvalnim. Pisati znači putovati. Putujem a nikud se ne mičem, zabeležio je nedavno jedan spisatelj ovdašnji. Nema sumnje da su Vojnića, bar empirijski, podstakla ostvarenja slavnih prethodnika, recimo Jovana Dučića, Isidore Sekulić i Rastka Petrovića. Konkretnije, Gradovi i himere, Pisma iz Norveške i Afrika.
Reč je, naime, o stvarnim i fiktivnim putovanjima. Kretanjem i maštanjem, podjednako. Najčešće, kombinovanjem stopala i vijuga.Dakle, pokret od glave do pete. Na nekim putevima sam i sam bio, na primer po Skandinaviji, tako da sam se, čitajući preslišavao. I u grčkim putopisnim fragmentima sam pronalazio sopstvenu evokaciju. Nadam se da su nešto slično doživljavali, ili će doživljavati, i drugi konzumenti Purčarevih sastava.
Premda nosi ime najvećeg svetskog usamljenika Krusoa, Petko Vojnić Purčar nikada nije sam. Sa njime je, sem životne saputnice, bližnjih i prijatelja povazdan galerija likova iz njegovih dela. I samoća, ako ga okružuje, nije pustoš već družbenica. Čega se god okom, rukom ili duhom domogne, ovaj čovek uknjiži i opredmeti.
Mnogostrukost je njegov zaštitni znak. Rođen u Subotici 1939, diplomirao komparativnu književnost u Beogradu, specijalizirao filmsku režiju u Parizu, živi u Novom Sadu. Romansijer, pripovedač, pesnik, dramski pisac, esejista i filmski režiser.
Sa pet romana i po tri zbirke novela i poezije, uz četiri drame, nekoliko dokumentarno-igranih filmova i više nagrada, markantna je pojava kulturne mape Vojvodine. Razume se, najpoznatiji mu je roman “Dom, sve dalji” koji je doživeo tri izdanja, te koautorstvo u filmu “Rani radovi” Želimira Žilnika. Fantazmagorični detalji, uz probrane realije, sačinjavaju i začinjavaju literarne pitoreske sa potpisom Petko Vojnić Purčar. Pritom, uočava se, naročito, prozaikov ezopovski prosede. Nekoliko celina o psima i drugim eksponentima faune više govori o ljudima nego klasične pripovesti. Psihološka produbljivanja su osobito značajna i skroz nesvakidašnja.
Nije zanemarljiv ni Purčarov osvrt na nedavne (pa i davne) strahote s ovih prostora. Tu se pisac ne opredeljuje, samo navodi prizore i sluti posledice.
Osuđujući nasilje i zločine, ma s koje strane dolazili. Prisećajući se nedavnih vazdušnih kampanja ponad Dunava, gađanja rafinerija i mostova iz supersoničnih (ne)vidljivih letelica, književni subjekat se obreo u nekoj vrsti PF izlaganja, što bi se moglo smatrati začetkom futurističkog sočinenija.
Inače, nisu sve pripovetke građene istim postupkom. Neke su koherentnije, a neke rastresite. Jedne su više akcione, druge više meditativne. Koriste se razni dijalekti. Ima ijekavice, ikavice, pa i ekavice. Zavisno koja ličnost se obraća sagovorniku ili mnoštvu čitalaca.
Pripremajući i dajući u štampu rukopis, atuor je tražio novu opservaciju, novi izraz, novu sintezu. Izlazak na čistinu 21. stoleća i svjetličavu zatamnjenost trećeg milenijuma.
Uostalom, priča svežijeg nastanka koja se zove “Preobražaj” ujedno objašnjava društvene i piščeve tendencije.
Petko Vojnić Purčar se, od prvog javljanja do danas, radije smatrao i smatra novelistom no pripovedačem, jer simbolično i psihotično, ono nevidljivo, dubinsko i suštinsko, pretpostavlja fabuli, odnosno površinskom i površnom kazivanju. Naracija je samo leva pratilja analitičkog poniranja u čovekove i kolektivne, misaone i moralne vrtloge. Iz kojih, kao iz tamnog vilajeta, valja iznedriti poneki dragulj za savremenike i, pogotovo, dolaznike.
Baveći se prošlošću i sadašnjošću, svaki veleumetnik, zapravo, projektuje budućnost.

Radomir Mićunović