Mala srpska eshatologija : roman : Ljubiša Nikolin

Pre/pisani život i mit

Vračarsko prepoznavanje; Mala srpska eshatologija, Knjiga o Šančanima

U sred po/vike o krizi našeg izdavaštva stižu vesti iz Narodne biblioteke Srbije da je za proteklih šest meseci registrovano 4.187 novih naslova, stotinu više nego u istom periodu prošle godine. Ako se nastavi istim tempom godina će se završiti sa preko osam hiljada noviteta. No dok do toga ne dođe držimo se stariteta, onih koji su već izašli iz fabrika knjiga.

SIMO POTKONJAK, VRAČARSKO PREPOZNAVANJE, KAIROS, SREMSKI KARLOVCI, 2004, STR.187
Sedma knjiga inđijskog književnika Sime Potkonjaka (Brezovac kod Slunja,1952) dvodelni je roman o za/branjenoj ljubavi uspešnog lekara Mijajila Milića i fatalne medicinske sestre Milijane. Mešajući erotsku svakodnevicu ljubavnih trouglova, četvorouglova, složenu povest o dubini strasti i čovekovoj prirodi, Potkonjak sve hoće da podigne na univerzalnu stepenicu, da joj mitske rasmere i atribute.
I dok je prvi deo dat u ovozemaljskim prizorima, sa bliskim konotacijama i relacijama sa zavičajnim žilama i poreklom glavnog junaka, drugi je sav od poznatih grčkih/indijskih i drugih mitskih slika koje se labavo drže sa temeljnom/osnovnom pričom o potomku kolonista, sa iskustvom života u Sremu, školovanja i ljubavnog posrtanja u Beogradu.

STEVAN PEŠIĆ, KNJIGA O ŠANČANIMA, GRADSKA BIBLIOTEKA NOVI SAD, MESNA ZAJEDNICA KOVILJ, 2004, STR. 193
Rukopisna zaostavština Stevana Pešića (1936-1994) nastavlja svoj put ka čitaocima i novom knjigom posvećenoj zavičajnim mitovima, ogrnutim u san i javu talentovanog pripovedača. Poznat kao veliki putnik, autor dva slavna putopisa iz Indije i Šri Lanke, dvadesetak drama za decu, niza eseja, priča i pesama, Pešić je, uistinu, lepotisac koji zapisuje/ prepisuje život i događaje u plamenu. Ne zove se on slučajno Kariton. Posle “Velike knjige”, objavljene kod istih izdavača, 2002. godine, uređivački odbor na čelu sa Rašom Popovom, priredio je i drugu knjigu koja se bavi smiljem i koviljem, ličnom i kolektivnom istorijom, legendama i mitovima provučenim kroz kaleidoskop strasnog ljubitelja i nastavljača najboljih stranica mita i fantastike.
- Moji preci i sa majčine i sa očeve strane pripadali su onima koji su na Zemlju došli pravo sa Neba – zapisuje već u prvoj rečenici Stevan Pešić dajući do znanja da njegova priča neće biti obična i uvek transparentna. Često i nedovršena ona je dragocena rukovet najrazličitijih znanja, podataka, sećanja, čuda i čudesa, priviđenja i golog života. Tako će Pešić jednako pisati o svojim precima, Halejevoj kometi, koju je Kata videla tri puta, naučniku Kužeti i dve koviljske akademije nauka, stradanju Laze Mraza, Vasinim životinjama i pobuni ptica, svojih dvanaest ujaka, zabavama koviljske mladeži, muzičarima, ali i o slavnim zemljacima Jovanu Rajići i Lazi Kostiću. Kovilj/Šanac je tako dobio knjigu o besmrtnosti, što je bio i jedan od nauma nesvakidašnjeg/čudesnog Stevana Pešića.

LJUBIŠA NIKOLIN, MALA SRPSKA ESHATOLOGIJA, PROMETEJ, NOVI SAD, 2004, STR. 197
Posle nekoliko knjiga pretežno publicističko- dokumentarnog karaktera Čaršija (1994), Čaršija, druga knjiga priča (1995), Stalež Dunđerskih (1996, 2001), Krivda Lazaru (1998), LJubiša Nikolin objavio je svoj romaneskni prvenac pod zagonetnim, satirično intoniranim naslovom “Mala srpska eshatologija”. No njegovo učenje o poslednjim stvarima, smrti, strašnom sudu, smaku sveta, većnom blaženstvu i paklu je povest o luzeru Josifu Knjigovescu čiji je hod po mukama sasvim prepoznatljiv i paradigmatičan. I on je učenik/potomak slavne porodice i još slavnijeg esnafa koji se ne snalazi u gradskim/novosadskim okvirima pakla, vremenu iskopavanja ratnih sekira, ludila devedesetih...
Razapet između ekskluzivnih poslova u radionici, razorenog braka, ne/jasne prošlosti i poljuljanog identiteta, Josif baulja po pejzažima otrovanog grada, između Mesare i Raja, kafane i picerije, glavnih mesta na kojima se odvija lažan/dvostruki život niza sporednih spodoba/junaka.

I kao što u kafanu može da bane svako, poruči šta hoće, ispriča sve što ga peče, tako se i u ovom LJubišinom romanu mnogo naglaba i tragično pije, ljuto psuje i oplakuje. Više od svega to je ironična saga o smutnom vremenu kada se pevalo ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, panici na periferiji grada, mobilizaciji i gruvanju topova s one strane reke....

M. Živanović