Magične stepenice

03.04.03 Danas

Beogradska Prosveta je nedavno objavila roman "Magicne stepenice" iz pera Vesne Jankovic. Rec je o poeticnom, duhovitom i pitkom stivu, cija su tema ljudi i njihove sudbine, u atmosferi Beograda posle Drugog svetskog rata. "Magicne stepenice" su pisane setno i barokno, ali i duhovito i pikarski. Vesna Jankovic opisuje posleratni Beograd autenticno i uverljivo, a njeni junaci su ljudi koji pokusavaju da nadju svoje mesto, u svetu koji je zauvek promenjen i u kome za njih nikada nece biti prostora. Vesnu Jankovic citaoci znaju po drami "Mravinjak", izvedenoj u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, a za roman "Zlatna knjizica" dobila je nagradu "Milos Crnjanski". "Magicne stepenice" su treci roman Vesne Jankovic objavljen u Prosveti, autorke koja kaze da je njen maternji jezik - poezija, a grad njene poeticke memorije - Beograd.

S. D.

01.01.00

Politika
04.11.2002.

NOVO U KNJIŽARSKIM IZLOZIMA

Neobične magične stepenice
Roman Vesne Janković. - Traganje za pozorištem Jovana Hristića. - Romani Gorana Tribusona. - Knjiga nekrologa. - Nove knjige Branke Radovanović i Radmile Vasiljević

Iako je živela (i živi) u dalekom svetu (od Njujorka do Budimpešte i Milana), Vesna Janković inspiraciju za svoje knjige uglavnom nalazi u rodnom Beogradu. Prozni i dramski pisac (njen dramski prvenac "Mravinjak" prikazivan je krajem sedamdesetih godina sa velikim uspehom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Branka Pleše), svoj treći roman nazvala je "Magične stepenice" (izdavač "Prosveta"), a jedan od urednika Milisav Savić kaže:

"Roman ?Magične stepenice? na fascinantan, neobično duhovit i poetičan način govori o ljudskim sudbinama, atmosferi i odnosima u Beogradu posle Drugog svetskog rata. Novo vreme je nekome donelo sreću, nekoga je uništilo, a mnogi su se prilagodili. A svi oni moraju da žive zajedno..".

O toj tišini zrelog leta u Beogradu govori ovaj roman spisateljice čiji su dar davno uočili i isticali pisci prvog reda, kao što su B. M. Mihiz ili Danilo Kiš, a na koricama knjige je reprodukcija prelepog akvarela znamenitog antropologa Vladimira Dvornikovića - devojčica Vesna Janković u cvetnoj bašti...

Stapar - priče i junaci

Odu svome selu - Staparu, na severu Bačke, nedaleko od Sombora, sačinili su Miroslav Božin i Branislav Ćurčić objavivši knjigu "Stapar - priče i junaci". Prvi je ugledni ekonomista u Novom Sadu, a drugi ugledni istoričar u Somboru, ali su rođeni Staparci. To je priča o ljudima i događajima ispričana zanimljivo ne samo za Staparce. A selo je nastalo 1752. godine, a u njemu su živeli i žive primerni poljoprivrednici, tkalje predivnih ćilima, sportisti... lepi momci ("Ni milijeg momka od Staparca..".), daroviti pisci, kao što su Miroslav Josić Višnjić, Dinko Davidov, Boško Ivkov...

Drugi deo ove knjige (bogato ilustrovane, začinjene stihovima, kazivanjima...) zove se "Likovi koji se pamte" - to je, u stvari, leksikon: ko je ko u Staparu i iz Stapara.

Narodna biblioteka iz Zrenjanina objavila je dragocenu knjigu "O traganju za pozorištem" Jovana Hristića, nedavno preminulog dramatičara, pesnika i esejiste, dobitnika prestižne nagrade "Todor Manojlović" koju dodeljuje ova kuća. Ova knjiga je neka vrsta intelektualne autobiografije - Hristić piše o godinama učenja i lutanja jednog pozorišnog kritičara, o pozorišnim predstavama i rediteljima, ali i o dramskim piscima, kao što su Ivo Vojnović i Ljubomir Simović.

U Zrenjaninu Biblioteka je objavila i dve knjige Gorana Tribusona (1948, Bjelovar), jednog od najznačajnijih i najzanimljivijih prozaista u Hrvatskoj danas. Tribuson je u Zrenjaninu osamdesetih godina objavio knjigu "Klasici na ekranu", a ove nove dve knjige su u Hrvatskoj izazvale izuzetnu pažnju i hvalu: "Rani dani" govore o tome "kako smo odrastali uz filmove i televiziju", a knjiga "Trava i korov" su njegovi zapisi o odrastanju - knjiga je doživela četiri izdanja za veoma kratko vreme!

Ponoćni svatovi

Branka Radovanović, pisac i profesor, stvara jedinstvene knjige - neumorno traga za narodnim predanjima o ljudima i događajima srpske prošlosti i pretače u prozno štivo. Tako su nastale njene knjige "Dabina vodenica", "Preletica manastira", "Nepričava" i, evo, krug se zatvara sa knjigom ovih dana objavljenom "Ponoćni svatovi", koju je posvetila svojim roditeljima (izdavač BMG, Beograd).

Radmila Vasiljević napisala je knjigu "Pavle Popović iz Vranića, i vojnik i savetnik kako valja" (izdavač "Krug", Beograd, urednik Đorđe Stojanović). Knjiga, ukusno opremljena i lepo pisana, štampana je povodom 160 godina postojanja osnovne škole u selu Vraniću kod Beograda, koja nosi ime Pavla Popovića, ličnosti iz Prvog Karađorđevog ustanka. Inače, Radmila Vasiljević je objavila više knjiga iz vremena Prvog srpskog ustanka i ovog kraja.

Poznati crnogorski izdavač "Oktoih" iz Podgorice objavio je neobičnu knjigu, takoreći jedinstvenu u nas - zove se "Knjiga nekrologa", a sačinio ju je lekar-psihijatar Todor Baković. U knjizi su odabrani nekrolozi iz pera poznatih ličnosti o poznatim ili manje poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života. Pisci nekrologa su, pre svih, prof. dr Dragutin Vukotić, predsednik Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, ali priča kreće od kralja Nikole pa do mitropolita Amfilohija. U nadahnutom predgovoru dr Baković kaže da je ovo nevesela knjiga, nevesela joj je tema - ona je almanah o životu i smrti, i napominje:

"Smrt je vječna, egzistencijalna tema čovjekovog interesovanja i izučavanja. Ona je ontološka, suštastvena tema medicinske nauke, filozofije i umjetnosti. Smrt je sadržaj religije, mita i mističnosti. Sve izvjesnosti su neizvjesne - osim smrti..".

Dakle, evo knjige sa 58 nekrologa...

Beli hrtovi

Dvanaesta knjiga poezije Vere Srbinović nosi ime "Beli hrtovi", što ih je pesnikinja, koja je prvu knjigu objavila 1961. godine u Matici srpskoj, u snu videla... Tridesetak godina nije objavljivala, ali je iz njene holandske i beogradske radionice poslednjih godina izašlo desetak knjiga kod uglednih izdavača, kao što su: Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Književna opština Vršac (KOV), "Prosveta", Beograd i "Prometej" Novi Sad. "Bele hrtove" objavila je "Prosveta", a izdavač ističe:

"Protkana slikovitošću koja podseća na renesansne majstore, zbirka ?Beli hrtovi? oplemenjuje ali i ranjava suptilnošću metafora koje, uvodeći čitaoca u nova saznanja, nude i put ličnog preispitivanja".

Podsetimo, Vera Srbinović je ovogodišnji dobitnik prestižne pesničke nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja".

R. Popović

Blic
29.11.2002.

Vesna Janković: Ludilo je sjajna podloga za genijalno delo. Ali golo i nekontrolisano ludilo pogubno je, ne za onoga koji ga nosi i širi, već za okolinu. Kafana je boemija, a kafić šminka. Oni najistinitiji iz kafića završe u kafani

Svako treba da zaviri u svoj bunar

Ukleta zemlja, uništava i živote i karijere. Šta god čovek uradi, sve propadne. Kod moje babe u Švajcarskoj, na tavanu, leže senke njene bake kad je bila dete. A kod nas, u Srbiji, ni dve generacije ne ostaju u istoj kući. Il? vlasnika ubije neprijateljska vojska, il? na kuću padne saveznička bomba, il? je otme narodna masa pod izgovorom da je vlasnik kolaborant - napisala je Vesna Janković u romanu ?Magične stepenice? koji je objavila izdavačka kuća ?Prosveta?. Reč je, prisetimo se, o autorki koja je svojevremeno postigla veliki uspeh dramom ?Mravinjak? u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dobitnik je i nagrade ?Zlatni ćuran? za komediju ?Malo vike oko Mike?, a jedan od njenih prethodnih romana ovenčan je priznanjem ?Miloš Crnjanski?.

Vaš roman ?Magične stepenice? govori, između ostalog o propasti građanske klase u godinama nakon II svetskog rata. Kako gledate na savremeno doba u tom smislu?
- Moj roman govori o životu, ne o propadanju. Nestaju narodi, nestaju i pojedinci, ali građanska klasa ne propada. Možda će biti jadnija, siromašnija, duhovno ili materijalno, ali nikako neće nestati. Kad bi nestala građanska klasa, vratili bismo se u divljaštvo. Takođe mislim da ni Beograd ne može da propadne. Iako je pljačkan i rušen i spolja i iznutra, iako je njegovo stanovništvo izluđivano i manipulisano, drži ga nešto čudnovato, neka sila koja je jača od svega što je vidljivo i opipljivo.

Inače sam pristalica verovanja, da gradovi nisu nastali od sela i salaša, već da su nastali po ugledu na nebeske gradove, da se ideja spustila iz duhovnih sfera, te da tako, svaki grad poseduje sopstvenu tajnu, kao i svaki čovek. I Beograd ima veliku tajnu u sebi. Čovek je slika grada u kome živi, pa i ja sebe, nekako, smatram umanjenom slikom Beograda.

Negde na početku romana jedan klavir je otišao za jedan kaput. Koliko beda i siromaštvo menjaju svest ljudi, pa makar oni pripadali i eventualnoj građanskoj klasi?
- Beda može da oslabi volju, može da oslabi i moral, ali ne bi smela da utiče na to da čovek izgubi kriterijum o dobru i zlu. Može neko da počini i zlo, ali ne i da izgubi predstavu o tome šta je počinio. Ako je slika o delu jasna, lakše se nastavlja put, teret je manji, brže se savlađuje zlo u sebi i oko sebe. Istina oslobađa, a priznanje i svetlost dana umanjuju težinu greha. Jedan mudrac je kazao ?da se vlast može vršiti samo na čoveku iz provincije?.

Da li se i kako, po vašem uverenju, građanska klasa može sačuvati? U čemu je značaj tog očuvanja?
- Na ulicama Beograda nije moguće videti ozareno lice čoveka u godinama. Sve su to izmučeni, izmrcvareni starci koji su izgubili veru u ideju, bez obzira kakva ona bila. Dok na ulicama evropskih gradova možemo da vidimo starije gospođe koje pristojno odevene piju svoju popodnevnu kafu po kafićima, a njihovi muževi voze automobile iz svoje mladosti, današnje srpske starije generacije izmučeno se vuku ulicama. Ta me slika uvek oneraspoloži. Zar tako poštujemo vreme sopstvenih života koje stari ljudi svojim trajanjem čine življim i sigurnijim! I svojim zdravom starošću štite zrelost novih generacija, svojim čuvaju i naše živote, svojom vitalnošću spasavaju i našu. Kao da na ovim našim prostorima ne postoji informacija o dostignućima moderne nauke, koja služi da se produži rok trajanja, da se život učini dugotrajnijim. Da se stvari spasu od zaborava, a da istina rastera tamne oblake. I nad Balkanom, selom našim malim.

U vašem romanu erotika ima veoma važnu ulogu. Ne krije li se možda u njoj ono zdravo jezgro očuvanja ljudskosti ili...?
- Lorens je u ?Ljubavniku ledi Četerli? napisao ?Sex is a state of grase? (Eros je stanje milosti). I ja se slažem sa takvim gledištem, poštujem primarne činjenice života i dajem im značaj koji imaju u našim životima. Jer, ?sve započinje tamo gde počinje da bude nevidljivo?. U stanju smo da se divimo lepoti cveta, ali malo ko razmišlja iz kojih sokova pod zemljom takva lepota nastaje i razvija se i cveta.

Navodite da se u kafani kao na pozornici sve vidi i da se tu otkriva iracionalnost Srbije kao zemlje, zbog čega se jedan vaš junak opredelio da živi u Srbiji. Da li je ta iracionalnost pogubna sa današnje tačke gledišta?
- Odgovor na ovo pitanje treba tražiti duboko u bunaru vremena. Jedan od tih romana-bunara, nad kojim sam se naginjala da tražim istinu o čoveku na Balkanu jeste roman Krakova ?Čovek s Balkana?, delo kapitalne vrednosti za razumevanje ovog podneblja. Zatim Vidosav Stefanović s romanom ?Testament?, mračna slika, pa Rastko Petrović, Dvorniković, naravno s ?Vatrom ideja?. Tragala sam i dalje da bih uhvatila tajnu nit za razumevanje, došla do Marka Kraljevića. S njim sam dotakla konfuziju i ludilo. Ludilo je sjajna, blistava podloga za genijalno delo. Ali golo i nekontrolisano, oslobođeno ludilo, pogubno je ne za onoga koji ga nosi i širi, već za okolinu koju uništava i uzduž i popreko. Marko je loš primer, pojava pogubna za pojam viteštva. Zar za srpskog viteza da se proglasi junak tuđe vojske! Zar to srpski vitezovi zaslužuju?! A ima toliko, blistavih, čistih primera najlepšeg viteštva! Zašto se mi uvek divimo vitezovima koji zaigraju za neprijateljski tabor! Imponuje nam velika plata, biće, ili sjaj tuđih dvorova. Ima li razlike između kafane i kafića (koje i kakve)?

- Ima. Kafana je boemija a kafić šminka.
Oni najistinitiji iz kafića završe u kafani.

Kada bi realnost koja nas okružuje (skupštinske svađe, socijalni problemi, raskoli političara) bili sadržaj nekog vašeg romana, kakav bi ste kraj napisali?
- Govnjiva motka.

Tanja Nježić

Večernje novosti
24.11.2002.

Male radosti ? pun život

?Ukleta zemlja, uništava i živote i karijere. Šta god čovek uradi, sve propadne. Kod moje babe u Švajcarskoj, na tavanu, leže sanke njene bake kad je bila dete. A kod nas, u Srbiji, ni dve generacije ne ostaju u istoj kući. Il? vlasnika ubije neprijateljska vojska il? na kuću padne saveznička bomba i sruši je, il? je otme narodna masa pod izgovorom da je vlasnik kolaborant?, uzdiše Leposava?.
Ova Leposava i njen muž Svetislav i ćerka Sara glavne su ličnosti romana ?Magične stepenice? Vesne Janković koji je upravo objavila ?Prosveta?. Poput nobelovca DŽona Štajnbeka koji je 1939. objavio veliko delo ?Plodovi gneva? gde je naslikao stradanja američkih seljaka bezemljaša u velikoj krizi dvadesetih, tako je i naša spisateljica kroz priču o patnjama jedne beogradske porodice po dolasku komunista na vlast u ratu opustošenoj zemlji, odslikala Srbiju 20. veka.

Vek ratova
ISTORIJA je surova i nemilosrdna ? kaže nam Vesna Janković. ? Protekli vek u kojem smo i mi živeli nije doneo ništa novo. Ratovi na Balkanu vodili su se ujednačenim i sigurnim ritmom, uništavajući i ostavljajući za sobom haos i pustoš, kako u civilizacijskom, tako i u moralnom smislu. Što se Evrope tiče, ona je počela da čuva tekovine svoje materijalne civilizacije, ali se u duhovnom smislu istanjila i osušila. Razvijene zemlje pospešuju ratove u krajevima kao što je i naše balkansko područje.
Na 318 strana, na duhovit i poetičan način, opisano je ?novo vreme? koje je nekom donelo sreću, nekoga je uništilo, dok su mnogi morali da se prilagode. U tom trpljenju, jer svi moraju da žive zajedno, istorija izgleda besmislena. Zato i pitamo sagovornicu šta ona pod pojmom istorije podrazumeva?
- Lično mnogo ne verujem zvaničnim istorijama koje pišu pobednici ? odgovara nam.
? Istine tražim u dubljim izvorima. U književnosti, pre svega, iza koje stoji priča i ispovest očevidaca koji su u stalnoj potrazi za suštinom. Za mene Servantesov junak Don Kihot nije gubitnik nego jedan od retkih koji dokazuje Aristotelov pojam ?etelehije?, tačnije činjenice da je u svakom biću ugrađena težnja za usavršavanjem, usvajanjem dobrote i lepote. Ovakvi izvori saznanja daju nadu da čovek može da prevaziđe sopstveno zlo.
Podsećamo sagovornicu na onu misao iz Kurana ?da je svaki čovek uvek na gubitku?, koji je za moto svog romana ?Derviš i smrt? uzeo Meša Selimović. Pitamo je da li su i Srbi uvek na gubitku?
- Svaki čovek koji ne oseti radost života, ne gubitku je. Na malim radostima počiva život. Srbi umeju da se raduju i to ih spasava. A na gubitku su zbog svoje gluposti i to na ogromnom gubitku. Srbima nedostaje istinita vera. A veru može imati, kaže filozof, samo slobodno biće, onaj koji raspolaže snagom da se suprotstavi samom sebi. Možda bismo i mi tako trebalo malo da stanemo i dobro promislimo. I verujem da ćemo se spasti.
A na opasku da je ?književnost tu da usmeri čovek ka dobrom?, Vesna Janković kratko odgovara: ?Sumnjam. LJude vaspitava samo život. Bez razumevanja života nema prave umetnosti, ni razumevanja vremena kroz istoriju?.

Večna Biblija
Na pitanje šta misli o postmodernizmu, spasiteljica kaže:
- Postmedernizam me ne zanima. U književnosti, u umetnosti uopšte, postoji samo ? talenat ili netalenat. Sve ostalo je izmišljeno. ?Kralju, put je moj?, opominje pesnik vlastodršca. A jedan od važnih zakona kaže da vlast bezuslovno mora napred da propusti čoveka od duha. Kod nas, pod zaštitnički plašt postmodernizma gurnuta su mnoga dela koja nisu zaslužila ni da se štampaju, a kamoli da se o njima ozbiljno raspravlja. Najbolji postmodernistički roman za mene je Biblija, tom delu se uvek vraćam.
A o svom stvaralaštvu ona će nam reći:
- Drame koje sam pisala u mladosti pomogle su mi da odgonetnem sredinu u kojoj živim. Romani ?Zlatna knjižica? i ?Magične stepenice? sada, otvorili su mi vrata skrivenijem svetu. A zbirka priča ?Stanari duše? moje je ispitivanje genetskog nasleđa koje svako od nas nosi u sebe. Književnost shvatam kao istraživački rad, a svako istraživanje vodi nekom otkriću. U priči Sol Beloua postoji rečenica: ?Kosmos se hrani ljudskim iskustvom, bez tog iskustva, ni kosmos ne bi mogao da živi?. Nisam sigurna smem li da izvučem zaključak da se svaki pojedinačni rad višestruko vrednuje i da su u naše napore uključeni i neki viši ciljevi.
Reći će nam i svoje viđenje sopstvene poetike: ?Moja poetika stvarana je uporedo sa životom. Ni sama nisam bila toga svesna, sve do onog trenutka, kada sam shvatila da je ljubav ono što me je uvek vodilo kroz život.?

Od Foknera do Hamvaša
U gimnazijskim danima bila sam zaljubljena u dela Viljema Foknera ? priča nam spisateljica. ? Pamtila sam rečenice iz njegovog romana ?Divlje palme?, a ?Dok ležim na samrti? bio mi je prvi uDžbenik dramaturgije. Posle me je oduševio Krleža, volela sam naročito njegove poetske jednočinke i pesme. Svoju prvu dramu napisala sam pod uticajem JuDžina O? Nila. Zatim sam se divila Čehovu, mada mi je kod njegovih likova smetalo što su na rečima sentimentalni a u stvari, veoma surovi. Naravno i Tomas Man. Bez njega nikud ne idem. I onda Hamvaš...

D. STANKOVIĆ

01.01.00

Blic
25.01.2003.

Duhovit roman o Beogradu

Roman Vesne Janković ?Magične stepenice?, u izdanju beogradske ?Prosvete?, promovisan je preksinoć u prepunoj knjižari ?Geca Kon?.

Roman na neobičan i duhovit način, bez gorčine govori o ljudskim sudbinama, atmosferi i odnosima u Beogradu posle Drugog svetskog rata. Iz ugla jedne devojčice prikazan je svet u kojem zajedno žive oni koji su se prilagodili novom vremenu i oni koje je to vreme unesrećilo. O romanu su govorili urednik ?Prosvete? Milisav Savić, Sava Babić i Ratko Božović, a odlomke iz romana ?Magične stepenice? čitala je glumica Radmila Živković.

K. B.

01.01.00

Politika
20.02.2003.

U TRAGANJU ZA ISTINOM: VESNA JANKOVIĆ

Zlo izrasta kao korov
Retki su pojedinci koji poseduju veru, snagu i poštenje a da su pri tome lišeni sitnih, ličnih egoističnih ciljeva

Roman Vesne Janković "Magične stepenice", koji je objavila "Prosveta" iz Beograda, našao se u najužem izboru za nagradu "Oskar Davičo" koju dodeljuje "Borba", i u širem izboru za nagradu "Isidorinim stazama" "Plavog jahača". Knjiga hrabro otvara neka pitanja o kojima se u našoj književnosti gotovo ćutalo, a ona se tiču sudbine građanskih porodica posle Drugog svetskog rata. Onih kojima su imovine konfiskovane i, ukoliko bi preživele preke sudove i preke naravi pobednika, oduzimana građanska prava. Ove teme bile su tabu, ili pak preteške da se pisci sa njima nose.
U "Magičnim stepenicama" Vesna Janković ih otvara, uplićući u njih živote ljudi koji su rastrzani između odraza visoke politike u njihovom mikrosvetu, između htenja i stvarnosti, i između sopstvenih nedoumica.

INTERVJU

? Kako, i zašto ste se odlučili da pišete o sudbini porodica kojima je imovina konfiskovana posle Drugog svetskog rata a na pravdi Boga, kako to narod kaže?

- Slobodan Selenić, pre dvadesetak godina, povodom moje predstave "Mravinjak", u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, napisao je, da ako o ovoj temi i ne pišem najbolje, prva sam i jedina koja piše o građanskoj klasi neposredno posle Drugog svetskog rata. Svoju temu iz mladosti nastavljam i sada u romanu "Magične stepenice".

Pisac se bavi nekom temom iz više razloga. I moji motivi su višestruki: istražujem slike svog života, ispitujem ličnosti bližeg i daljeg okruženja, njihove uzajamne odnose i uticaj koji imaju na okolinu. Tragajući za svetlošću oko sebe, i u sebi, zanima me isključivo istina, jer ona je jedini put. Kada je o Srbiji reč, nameću se neobična pitanja, kao na primer: može li u Srbiji, mimo svih pravila, stabljika da raste bez korena, može li se bez poštovanja starog izgraditi zdravo novo, može li pravda da opstane na nepravdi. I odakle, i zbog čega, tako duboke srpske podele u svim vremenima, do najstrašnije na četnike i partizane. Motiva imam i sasvim ličnih, sentimentalnih: želela sam da slike svoje mladosti u Beogradu preselim na sigurno mesto, negde gde neće biti opljačkane, uništene ili spaljene. I sve one, koji su obeležili moj život, a kojih više nema, ovekovečim i stvorim prostor. Da ih iz ljubavi smestim na jedan od šagalovskih plavih oblaka, u nadi da ćemo se jednog dana svi opet naći u istoj ravni.

Poštovanje života

? Usamljenost i uzajamno nerazumevanje prožima Vaše junake: ženu i muža, kćerku i oca, kćerku i majku, možda u nešto manjoj meri. To, ipak, nije osobina samo onog vremena, već je izgleda, nešto što je i osobina današnjice?

- Dugo sam živela literaturu Atona Pavloviča Čehova, pisca iz nekog dosta dalekog vremena, koje je već potonulo u kosmički mrak. U Čehovu sam uživala kao u Andersenovim bajkama. Nije bilo kod njega prinčeva i princeza nalik na one koji raspaljuju dečiju maštu. Bilo je mnogo usamljenosti, tuge koja ogrubljuje i kvari lice. Ali likovi su ostajali nežni i mili, neoštećeni, divnom svetlošću osvetljeni. I tako živi. S ljubavlju i razumevanjem su slikani, i sve im je oprošteno, ostaju lepi. A lepota i život uopšte, tako predstavljen, nikog ne može ni da uplaši ni da zbuni. Nisam se tih njihovih bremena uplašila, ni sadržaja koji su nosili u sebi. A nosili su svakojake terete: i gorčine, i patnje, i snove i magle i osećanja teskobe i nemoći. Savladao je pisac svoju muku, savladao i njihovu i prevazišao sve, vinuo se pod oblake i pokazao čitaocu da ne postoji ni jedno osećanje kojeg čovek treba da se boji. Tri usamljene sestre, Antona Pavloviča, kao tri nežne vile koje čeznu za Moskvom, gradom iz mašte. Gotovo nebeski grad, ta Moskva je kod Čehova. On ga je svojom rukom premestio na nebo, ciglu po ciglu, čoveka po čoveka, zahvaljujući ljubavi i poštovanju života.

? A ima li snova?

- I jedna od mojih junakinja u "Magičnim stepenicama", neprestano sanja. Ona je "osoba ostvarenih snova, a neostvarenog života". Ali joj to ne smeta, vesela je. Beograd je definitivno moje središte, a Čehov moj učitelj.

U "Magičnim stepenicama" vlada duboko nerazumevanje među članovima jedne porodice. Neće ljudi da stanu, da čuju sami sebe, moram da ih zaustavljam, vraćam na mesto zločina, da se pogledaju i da se poprave, da ih olakšam i pustim kao balone u nebo. To sam se trudila da uradim u svom romanu i bilo je dosta posla.

Ima danas mnogo dobrih pisaca, ali mračnih. Zbog nesavladanog osećanja ličnog mraka, grča neopraštanja, krivice koja se uvek pripisuje drugome, mnogi od njih ostaju neprohodni, dosadni za čitanje. Svako treba da obrađuje svoj vrt, što bi savetovao Volter. Pisac mora da oprašta, kao stvaralac, da bi literatura donela neku radost. Tako će biti lakša za čitanje. Možda i pomogne, da čitalac i sebe bolje razume.

? Otvarate i pitanje gastarbajterstva, našeg čoveka, u belom svetu, željnog svega. Između blagostanja, i nostalgije, kajanja zbog odlaska, šta ostaje onom ko ode?

- Bez obzira što je današnji čovek beskompromisno, beskrupulozno krenuo u osvajanje materije, nikakvo materijalno blago nije dovoljno da zatrpa rupu u duši. Između srca i parčeta zemlje gde je to srce dobilo svoj prvi impuls, izgleda da postoji trajna veza i neraskidiva nit.

U blizini Njujorka postoji kopija Odese. Nju su na okeanu sagradili ruski emigranti, po ugledu na onu koju su u srcu poneli s Crnog mora. Kao iz priče, satkana od najtananijih osećanja, takva je američka, Babeljeva mala Odesa. Ništa u njoj ne nedostaje. Tu je i legendarni Benja Krik, odeven kao legendarni Elvis i usamljen kao Elvis.

Trećina srpstva je u emigraciji i to je strašna sudbina jednog naroda. Svaka generacija, gotovo prepolovljena. Generacija mog oca, moja, a u poslednjoj deceniji, generacija moje ćerke. Svaka emigracija, surova na svoj način. Ova poslednja, strašna. Bežala su deca, glavom bez obzira, od ludila, beznađa i besmisla. Sve razbacano i razvejano po svetu. Onome koji ode iz rodne zemlje, ostaje nenadoknadiva, dirljiva praznina. O srpskom odlasku u emigraciju tek nameravam da pišem.

Metafizička dugovanja

? Vaša mlada junakinja na kraju knjige zaključuje kako bi sve bilo lakše da su joj roditelji bili ili u borbi s partizanima ili članovi Komunističke partije. Zar samo pripadnost nečemu olakšava život?

- Pripadnost nekome ili nečemu ponekad olakšava, ponekad ugrožava i naplaćuje kamate za usluge koje je pružila. Na vrhu piramide postoje samo dve tačke koje dele sva ljudska delanja, dobro ili zlo. U svakom od nas utemeljeno je dobro, zlo izrasta kao korov. Sve što najbolje možemo za sebe da učinimo je da sebe upoznamo, i savladamo ono loše. Na taj način sebi olakšavamo i usrećujemo one oko sebe.

Retki su pojedinci koji poseduju veru, snagu i poštenje i lišeni su pritom sitnih, ličnih egoističnih ciljeva. Takvi nose baklje, raznosači su svetlosti i vuku kola čovečanstva unapred.

Što se našeg malog srpskog naciona tiče, tu su nastali mnogi kurcšlusi, kratki spojevi. Pojedinci koji su bili spremni da se bore za humanost i poštenje, uglavnom su zbrisani, ili iz javnog života ili života uopšte. Pojeo ih mrak. Primera ima mnogo, iz pijeteta ne želim da ih nabrajam.

Ja lično, verujem u snagu zdravlja i nadam se da će biti sve više i više snažnih pojedinaca. Što više pojedinačnih snaga, to će i država biti jača i kompaktnija i snažnija. Da ponovim ipak, da mi ne promakne, ne gradi se kuća od ukradenog blaga, ne gradi se pravda na nepravdi, ne gradi se istina na laži.

? Kako se spasti od toga?

- Glavna ličnost mog romana "Magične stepenice", humanista po opredeljenju, nije položio ispit, nije izdržao, takvo je vreme bilo, onaj koji se nije uklopio u šemu, nije mogao da opstane. Oni koji su se uklopili iz interesa, plaćaju velike kamate koje im je život ispostavio, nažalost mnogo kasnije. I nisu mogli da se spasu ni ličnog fijaska ni propasti u koje su uvukli pored samih sebe, i mnoge nedužne oko sebe.

Ta, uslovno rečeno, metafizička dugovanja kao da imaju neku sličnost s malignim ćelijama. Dok se nagomilavaju, niko ih ne oseća, kad se nagomilaju, već je sasvim kasno. Nijedna banka, nijedan zelenaš, ne naplaćuje tako visoke kamate, kao život. I posle se neko pita: zašto baš ja, zašto mene da snađe tako nešto!

? Roman Vam je izuzetno slikovit i dinamičan. Hoćete li ga jednom dramatizovati?

- Istu priču ne mogu da prekopavam dva puta. Ali onome koji to bude želeo, svesrdno ću pomoći.

Anđelka Cvijić