Lav mi tender

13.08.11 e-novine.com

Daleko od toga da je Borivoje Petković jedini krivac što je današnja slika većinske srbijanske književnosti obeležena igrom na sigurno, koketerijom sa kičem i spremnošću na svaku vrstu kompromisa. Naravno da je on tek mali šraf u toj mašineriji koju su pokrenuli oni što sistematski ubijaju književnost i kulturu od kraja osamdesetih naovamo, a kojima istorijske okolnosti samo idu na ruku. Beskonfliktno muljanje može da se nastavi u beskraj, to nije sporno. Svako ko pristaje na to, trebalo bi da bude svestan sopstvene odgovornosti. Ništa više od toga
Klement Grinberg, čuveni američki teoretičar i istoričar umetnosti, u svom davnom eseju povezao je “ono čemu su Nemci dali divno ime kič” sa industrijskom revolucijom, masovnom produkcijom i onim što se naziva “univerzalna pismenost”. U istom tekstu on definiše kič kao nešto što kultiviše površnu osećajnost, kao mehaničku stvar koja operiše formulama i gotovim rešenjima. Ono što još karakteriše ovu pojavu jeste da se ona menja u skladu sa stilovima, ali uvek ostaje ista. Grinberg je, u skladu sa svojim vremenom, suprotstavio kič i avangardnu umetnost, gotova rešenja nasuprot tragalačkom i neosvojenom. Iako je i sam autor u mnogome promenio mišljenje o nekim tvrdnjama iz svog teksta, nekoliko ovih napomena čine se univerzalno tačnim, posebno danas i posebno ovde, u Srbiji gde je ono što bismo nazvali visokom umetnošću poprilično na umoru, a izloženost publike proizvodima pogubnim po ukus, sve veća.
Proza u Srbiji je protekle godine bila na zavidnom nivou a, kao po pravilu o jednoj sušnoj i jednoj rodnoj godini, ovogodišnja produkcija se pokazuje slabom. Već sama činjenica da je do danas izašao veoma mali broj ostvarenja govori u prilog ovoj tezi. O njihovom kvalietu, odnosno nekvalitetu, tek će se govoriti podrobnije, ali evo jednog tipičnog primera: radi se o romanu Lav mi tender beogradskog pisca Borivoja Petkovića, čiji je prelazak iz izdavačke kuće “Rende” u “Kornet” odlično markirao pad u kvalitetu njegove proze, iako se ni njegov prvi roman nije mogao podičiti nekim književnim vrlinama. Već sam izbor Elvisa Prislija i njegovih songova za glavnu narativnu metaforu dovoljno je problematičan, posebno što, za razliku od Linčovog filma “Divlji u srcu”, u sebi ne nosi ni trunku ironije. Elvis je odavno postao samoodrživ masovni proizvod, element univerzalne pismenosti čija je upotreba sada već formula sa gotovim rešenjem. Ukoliko to autor romana ne vidi, i ne napravi od toga (auto)ironijski otklon, onda će sebe uvaliti u problem, a čitaoca će naterati da se zapita nad uverljivošću priče.
Priča o dva prijatelja i kuma, o bogatom ujaku/kumu/rođaku širokog srca i nežnom džinu, toliko je već puta ispričana u književnosti i filmu da bi svako nabrajanje bilo predugo, ali je dovoljno pogledati bilo koji film Adama Sendlera i znaćete na šta mislim. Kada se tome dodaju majka puna razumevanja, ćerka i unuka i dovoljne količine alkohola između - onda zaista narativ ne može nikuda da ode, osim da polako klizi i otklizi u jeftinu parabolu o prijateljstvu, o porodici kao najvažnijoj ćeliji našeg društva (mada se o tome može diskutovati: nekada je osnovna ćelija našeg socijalističkog društva bila mesna zajednica, a Petković kao da to pokušava da revitalizuje kroz priču o kafiću “Oaza”), o prošlim vremenima u kojima su se rađali ljudi-džinovi, kako moralni tako i fizički. Uopšte, čitav roman kao da je izvađen iz naftalina, kao da je tavorio na dnu pisaćeg stola Milovana Vitezovića, a onda ga je negde pronašao Borivoje Petković i doneo nam ga u neiskvarenom obliku, s tim da je možda došlo do manjih ispravki u smislu političke korektnosti. U romanu zaista sve odiše ljubavlju, nežnošću, nema sukoba - osim sa ludim ženama. Usput rečeno, a u skladu sa pojednostavljenim pogledom na svet u romanu Lav mi tender, Sjuzan Gilbert i Sjuzan Gjubar su napisale knjigu “Ludača na tavanu” aludirajući na položaj žene u devetnaestovekovnom romanu čiji su autori žene: žena može da bude anđeo ili demon, trećeg nema. Tako je i kod Petkovića: ili su u pitanju anđeli - Nešina majka, Dejanova žena, ćerka, unuka i ljubavnica - ili su u pitanju demoni, ludače, kao kad je reč o Dejanovoj priji, odnosno Miličinoj svekrvi.
Pojednostavljivanje likova, nedostatak sukoba, izostanak detalja koji bi govorili da se radi o Srbiji ovde i danas u kojoj svi mi nekako živimo i preživljavamo, čine roman Lav mi tender zaista nepotrebnim. Književnost bi trebalo da se pobrine da nam neke stvari postavi u određenu perspektivu. Ne, naravno, da ih reši, ali da ih na neki način iskosi i na taj način stavi u žižu. Sećate li se onih natpisa-crteža, nalik na današnje bar kodove, koji su morali da se iskose da biste videli šta zaista tamo piše. E to je, pored ostalog, funkcija književnosti. Kod Borivoja Petkovića toga nema. Sve je zaslađeno i zašećereno, sve je tako da ne morate da razgibavate moždane ćelije, da budite odavno zaspale afekte, konačno, da makar uočite stvari iz nekog drugačijeg ugla, bio on i potpuno pogrešan.
No, daleko od toga da je Borivoje Petković jedini krivac što je današnja slika većinske srbijanske književnosti (na žalost ovo važi i za širu sliku, iako me ona trenutno ne zanima) obeležena igrom na sigurno, koketerijom sa kičem i spremnošću na svaku vrstu kompromisa. Naravno da je on tek mali šraf u toj mašineriji koju su pokrenuli oni što sistematski ubijaju književnost i kulturu od kraja osamdesetih naovamo, a kojima istorijske okolnosti samo idu na ruku. Beskonfliktno muljanje može da se nastavi u beskraj, to nije sporno. Svako ko pristaje na to, trebalo bi da bude svestan sopstvene odgovornosti. Ništa više od toga.

Vladimir Arsenić