Kuća puna pukotina ili Roman piroman

30.08.08 Danas

Svojevremeno je, na ovom mestu mnogocitirani, T. S. Eliot pisao o osećanju tradicije koje bi trebalo da krasi svakog ko želi da se bavi pesništvom i posle svoje dvadeset i pete godine. Ovaj problem bi trebalo proširiti na čitavo polje književnosti i zapitati se kako bi trebalo da izgleda jedno zrelo književno delo. Koje su to odlike koje krase dobru knjigu, naravno, u mnogome zavisi od duha vremena i ukusa onoga koji o knjigama piše, ali čvrsto verujem da je moguće naći neke objektivne i široko prihvaćene kriterijume koji će svuda, u svakom vremenu i na svakom mestu moći da razdvoje kvalitet iz nemilosrdnog kvantiteta.
Kuća puna pukotina je prozno ostvarenje Danice Nikolić Nikolić (Evro-Giunti, 2008) i, kako sam naslov govori, radi se o knjizi punoj pukotina iz koje je književnost, onako kako je ja shvatam, skoro u potpunosti istekla. U pitanju je biografsko delo, koje životopis shvata kao doslovno pisanje sebe, bez imalo kritičke svesti o tome šta je književnost zaista i na koji način je moguće plauzibilno, na literarni način, transponovati svakako bogato životno iskustvo autorke. Ovako, tinejdžersko dnevničko ispucavanje emocija, koje treba shvatiti kao snažne jer se, bože moj, nižu u mnogobrojnim rečenicama bez predikata začinjenih neprekidnom banalnom inverzijom. Tako se najčešći niz emotivnih i jednako tako ispraznih rečenica kojima mi treba da pridamo ogrooomno značenje i emotivni naboj može shematski opisati na sledeći način: Muško ime. Predikacija moj. (Primer: Leon. Ljubavnik moj.) Da se ne ponavlja ogroman broj puta možda bi to imalo kakav značaj, ovako postaje dosadno.Drugi problem sa kojim će se čitalac suočiti je nedostatak svesti i savesti o svetu u kome se živi, stvara, uzdiše. Postoji nekoliko romana u svetskoj literaturi koji su pokušali da sukob između pojedinca i sveta iznesu kroz prizmu adolescentskog pogleda na stvarnost. Svakako, najuspešniji među njima, a autoru ovih redova i jedan od najomiljenijih romana svih vremena, jeste Selindžerov Lovac u raži. Za razliku od Džej Dija, Danica Nikolić Nikolić se koristi plačevnim narcisističkim monologom da bi iskazala to isto na tako neuverljiv način. Ja sam najlepša, najbolja, Beograđanka, genijalna ali nesrećna, oh i ah kako večito nesrećna. Vazda pogrešno zaljubljena u vazda pogrešne ljude, koji, by the way, ne prezaju od zločina, ali šta ću tak’a mi huda sudbina, da ne kažemo horoskop. Potpuno razmažena i divna, srasla sa tim tako nevinim gradom iz kojeg osim mironosnih i cvetnih aranžmana nikada ništa drugo nije ni bilo upućivano Drugom i Drugačijem (pogledati kako se Danica gnuša različite boje kože, osim ako nije američka) ona može da nađe utehu samo u pesmama Đure Jakšića.
Očigledno je da se tu nalazi ta pogrešna sprega sa neshvaćenom tradicijom. Vraćam se na Eliota i pisanje posle dvadeset i pete. Đura Jakšić sa svojim napevima odličan je pesnik iz druge polovine devetnaestog veka u srpskim okvirima. Naravno da je okasneli romantizam koji se u ovdašnjoj književnosti tada događa posledica i potreba nacionalne homogenizacije u trenucima kada se stvara moderna srpska država. Međutim, književnost ne čeka da se Vlasi dosete. U Francuskoj se 1857. stvaraju dva književna dela koja su od neprocenjive važnosti za modernu, čak i postmodernu književnost, a Bodlerovo Cveće zla je prvi prepoznatljivi primer urbane književnosti (drugo delo je, naravno, Floberova Gospođa Bovari). Dakle, dok se mlada dama sa dvostrukim prezimenom poziva na Đuru Jakšića, koma svaka čast, da se razumemo, dotle je ona ne urbana/beogradska spisateljica već urbicidni pisac, na isti način na koji je vladajuća vrhuška sa svojim (ne)kulturnim satelitima to bila tokom godina odrastanja i učenja Daničinih.
Neprepoznavanje takve politike, ili njeno prihvatanje kroz afirmaciju Uroša, Leona, Bogdana i sličnih fiktivnih i/ili stvarnih likova koji nastanjuju Kuću punu pukotina, čine od ove proze slabo književno delo. I to je sve što o tome treba reći.

Vladimir Arsenić