Kroz stari Beograd

25.08.12 Večernje novosti

Prvi put u knjizi hronike Dimitrija C. Đorđevića, o životu u prestonici krajem 19. i početkom 20. veka. Iz prve ruke telegrafista pisao o balovima, učiteljima igranja, uvođenju telefona...

NEKOLIKO decenija Dimitrije C. Đorđević (1861-1941), telegrafista, ispisivao je hronike o Beogradu, koje su ostale rasute po listovima i časopisima, a mnoge su bile i na talasima Radio Beograda i bile izuzetno popularne. Ti životni i pouzdani tekstovi sabrani su u knjigu „Kroz stari Beograd“, koju je priredio Milorad Jovanović, a ovih dana objavio „Službeni glasnik“.
O starom Beogradu Đorđević piše ne kao posmatrač, već kao učesnik, iz prve ruke. Vladare je posmatrao iz perspektive telegrafiste beogradskog Ministarstva telegrafa, koji se nalazio pri samom Dvoru. Beogradske muzičare pamtio je kao član znamenitih horova, Prvog beogradskog pevačkog društva i „Stanković“, a sport je izvanredno poznavao kao vežbač u prvom fiskulturnom društvu slikara Steve Todorovića. Prijatelji su mu bili Branislav Nušić, Stevan Sremac, Milovan Glišić, čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović. O beogradskoj boemiji svedočio je kao svakodnevni i svakonoćni posetilac „Kolarca“, „Dardanela“, „Pozorišne kasine“, „Lepe Katarine“, „Bosfora“...
Kao dete telegrafiste, jednom prilikom je za kaznu morao da za dve nedelje nauči Morzeovu azbuku. To mu je kasnije postalo zanimanje, pa je kao telegrafista pri vrhovnoj komandi učestvovao u srpsko-bugarskom i balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Jedne noći naučio je da jednom rukom prima, a drugom da šalje depeše, to je demonstrirao na svetskoj izložbi 1900. u Parizu, kada je ustanovio da je po tome jedinstven u svetu.
Osamdesetih godina 19. veka, piše Đorđević, zajedno sa prvim balovima, pojavili su se i prvi učitelji igranja, Blagoje Jovanović, učitelj, majstor Tasa i Milutin Kezić, šnajder, koji su budno pratili svaki pokret svojih učenika. Čim bi primetio nekorektno držanje, koje je odudaralo od pristojnog ophođenja, salom bi odjeknuo strogi glas: „Gospođice i gospodo, samo učtivo, molim vas, i u pristojnoj daljini, bez pipkanja. Zamislite da ne vidim šta ko radi.“
Povremeno se tancovalo i u jednoj od tada najpoznatijih kafana „Laf“ (na mestu današnje „Kasine“), čiji je vlasnik bio kafedžija zvani Bezobrazni Vasa, koji je taj nadimak s razlogom dobio, ali je bio poznat i po dobroj kuhinji i još boljem piću, zbog čega je uživao simpatije ondašnje elite i boema.
Jednom prilikom kod Vase, koji je uvek nosio fes, dođe kafedžija iz unutrašnjosti, zvani Reponja, i praveći se da nije primetio, učtivo zapita: „Molim vas, dragi gospodine, kako se zove ova kafana?“ Uvređen, Vasa mu ljutito odvrati: „Zar ne vidiš da je ovo „Laf“?!“ Mirnim tonom Reponja reče: „Izvinite, ali ja pred sobom vidim samo jednog matorog magarca sa fesom, a nigde ne vidim nikakvog lafa!“ To je izazvalo opšte veselje gostiju i povike: „Ua, laf sa fesom u magarećoj koži!“, što je Vasu nateralo da odmah promeni firmu i da na nju stavi samo jednu reč: „Kasina“.
Kod Vase sto do stola, često su sedeli mnogi politički protivnici, koji su, inače, birali ulice samo da se ne bi sreli. Tako su se jedne večeri našli zajedno dr Vladan Đorđević, Pera Todorović, Mitko Cenić i Dragiša Stanojević, četiri ljuta protivnika, koji su se baš tih dana žestoko prepucavali preko štampe. Videći ih tako na okupu, Bezobrazni Vasa nije mogao a da na prokomentariše: „Pazi, molim te, onu četvoricu što jedan na drugoga reže i laju preko novina da se sve trese, a sad kod mene loču iz jednog čanka!“ Kao otmen gospodin, doktor Vladan mu odgovori glasno:
- Ti, Vaso, treba da znaš da u Srbiji imaju četiri rundova i kad oni zalaju, svi ostali moraju da kušuju i kad bi, kojom srećom, sva četvorica bili na jednoj strani, nasigurno bi nadlajali celu Evropu! Zato, kuš Vaso!
Među najpoznatijim boemima tog vremena bio je Mika Risantijević, glumac Narodnog pozorišta, koji je kao epizodista imao malu platu, a ogromnu porodicu. Uvek u oskudici, pronašao je neobičan i lukav način kako da zavara decu kada nemaju šta da večeraju.

ČETVOROSTRUKI MINISTARSKI TAST

U JEDNOJ od svojih hronika, Dimitrije C. Đorđević je zabeležio kako su viđeni stari Beograđani iz otmenih krugova veoma često međusobno sklapali brakove. Tako je hadži Toma, bogati trgovac, veoma dobro udao sve svoje kćerke: najstariju Danicu uzeo je Filip Hristić, ministar inostranih dela, Sofiju - Jovan Ristić, takođe ministar inostranih dela i to u više prilika, Milevom se oženio Radoje Milojković, predsednik vlade, a Marija je postala supruga Ante Bogićevića, ministra vojnog. Staka Tadić, žena Boška, uglednog trgovca, bila je trostruka ministarska tašta. Najstarija Mica bila je udata za Kostu Protića, ministra vojnog, Katarina za Milovana Pavlovića, takođe ministra vojnog, a Jelka najpre za potpukovnika Todora Bojovića, a onda za Đoku Simića, ministra inostranih dela.
Tada je obično uzvikivao: „Deco, ko od vas neće da večera, dobiće dvadeset para!“ Mališani su pristajali na to, sanjajući noću kajmak sa vrućom lepinjom, a kada bi ujutru zavapili za doručkom, otac im je kao sa pozornice dovikivao: „Deco, ko hoće da doručkuje, neka mi da dvadeset para!“
Po povratku iz Beča, gde je završio umetničku akademiju, Steva Todorović je 1857. osnovao umetničku školu sa dva odeljenja: za slikarstvo i za harmonično pevanje, ali sa obaveznim telesnim vežbanjem. Ondašnja policija mu je, međutim, vrlo brzo zabranila gimnastiku, donoseći akt u kojem je pisalo: „Na tužbu roditelja da zavodite takvu igru, gde deca mogu slomiti noge i ruke, to vam se zabranjuje“. Dovitljivi slikar, odmah se obratio ministru prosvete Kosti Nikolajeviću, čiji je sinčić bio njegov učenik. Ovaj mu je rekao da će se za ovaj slučaj postarati i već sutradan Todorović je dobio akt: „Molimo vas da nastavite rad telesnog vežbanja, na korist podmlatka“.
U kafani „Hamburg“, koja se nalazila na uglu Miloša Velikog i Kraljice Natalije, Beograđani su mogli prvi put da vide električno svetlo, što je bila prava senzacija. Koristeći lokomobil i druga tehnička pomagala, vlasnik kafane, mnogo pre nego što je grad dobio struju, uspeo je da osvetli svoju krčmu. Ostalo je zabeleženo da se okupio silan svet, kako bi video „Aladinova čudotvorna kandila iz 1001 noći“. Kada su dve lampe zasijale, čuli su se uzvici: „Živela elektrika!“ „Kao da gori sto sveća“, govorio je jedan. „Ne sto, nego hiljadu!“, dodavao je drugi.
Tih osamdesetih godina pretprošlog veka, inženjer Panta Mihailović dobio je povlasticu za podizanje prve telefonske mreže u Beogradu. Pošto su mu propali svi pokušaji da pridobije telefonske „abolente“, kako su se onda zvali pretplatnici, a vreme mu isticalo, 14. marta 1883. uveo je prvu telefonsku liniju u dužini od 300 metara, između palilulske kasarne i geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, koje je bilo smešteno na spratu kafane „Kod tri lista duvana“. Pošto je vezu proverio general Toša Nikolić, uspevajući da na svoju ogromnu radost, na takvu „velikom rastojanju“ razgovara sa svojim kapetanom, zamolio je kralja Milana Obrenovića da i on proba ovo novo tehničko čudo. Kralj je bio veoma zadovoljan i naredio da se iz državnog budžeta izdvoje pare za podizanje telefonskih linija.
Deceniju kasnije počela su radovi, sredinom Ulice kralja Milana, koja je tada bila u kaldrmi, na prvoj pruzi tramvaja sa konjskom vučom. Dve godine kasnije pušten je u rad prvi električni tramvaj, ali je trebalo da prođe puna decenija da bi sasvim istisnuo one konjske. Gotovo u isto vreme, Beograđani su prvi put dobili i zdravu, prečišćenu vodu za piće iz Makiša. Dotle su pili iz starih turskih vodovoda, za kojima se zatim mnogi počeli da žale:
- Zar ja da pijem vodu iz Makiša, po čijem ševaru i danas lovim divlje patke!? Da pijem tu žabokrečinu i da za nju još i plaćam! Bože sačuvaj! Neka takvu vodu piju oni iz opštine!

Dragan BOGUTOVIĆ