Jelena Djurović rodjena je u petak, 13.jula 1973. u Beogradu, SFRJ. Zodijačka konstelacija: Rak – Devica. Jedino dete Vukašina i Svetlane. Devojačko - Davidovac. Odrasla u liberalnom okruženju, još od malena pokazivala je veliku nezainteresovanost prema svemu što nisu knjige, filmovi i muzika. U jedanaestoj godini, majka je upoznaje sa prošlošću, romanom Ive Andrića Na Drini ćuprija u kojem su nosioci radnje izmedju ostalog i Jevreji – aškenazi iz Tarnova, porodice Apfelmajer i perling. Otkriće da joj je Lotika Apfelmajer, vlasnica hotela Zur Brucke, direktna čukunbaba, Jeleni pruža mogućnost da se slobodno verski opredeli. Naredne godine na poklon dobija svoj Magen David, koji i dan danas nosi. Ipak, nesumnjivi uticaj na njeno odrastanje imali su i česti odlasci kod očeve familije u tadašnji Titograd, što je dovelo do toga da sebe doživljava i kao Crnogorku. Suprotni ali ne i suprotstavljeni uticaji nisu odmogli. Naprotiv.
Osnovnu školu Braća Ribar završava 1988. Iste godine susreće se sa prvim pravim književnim uticajem – biblioteka Hitac objavljuje roman Manje od nule, tada izuzetno mladog pisca Breta Istona Elisa. Sledi još bitnih datuma - 5.jula 1989., u avionu za Dubrovnik, otvara prvu stranu knjige Atlantida Borislava Pekića, a po završetku čitanja počinje rad na svom prvom, nikad dovršenom, ljubavnom romanu Leto zmajeva. Krajem 1989. tek objavljeno, prvo izdanje Fukoovog klatnaUmberta Eka, inspiriše je preko svake mere, da svoju sobu u ulici Maršala Birjuzova autorka ne napušta četiri dana, dok ne pročita poslednju rečenicu koja glasi : Tako je lepo . Srednju školu završava vanredno.
Posle avanture na odseku za žuralistiku Fakulteta političkih nauka, 1995. upisuje Fakultet dramskih umetnosti, odsek Pozorišne i radio produkcije. Od 1996. radi po pozorištima kao organizator i koordinator produkcija gde postaje svedokom hipokrizije, protežiranja i negativne selekcije, što je navodi da do daljnjeg prestane da se bavi teatrom u Srbiji. Početkom 1999. koncipira roman “Kraljevstvo”. Beskrajnu podršku i ohrabrenje na ovom putu pruža joj nezamenjivi drug iz detinjstva, vunderkind iz Birjuzove – Miomir Petrović, dramaturg, pisac i profesor.
2001. šalje peto poglavlje tada još nezavršenog romana na konkurs koji je objavila izdavačka kuća ZAYUPRESS iz Sjedinjenjih Američkih Država. Insert iz romana objavljen je u knjizi pod naslovom “Balkanska Antologija”, u junu 2002. Jedan od recenzenata knjige bio je Noam Čomski.
U septembru 2002. njen diplomski rad biva ocenjen osmicom , retko niskom ocenom, kada je u pitanju Katedra za Pozorišnu i radio produkciju. Tekst na 250 strana, Pozornica u senci vešala - Najveća beogradska pozorišta u periodu 1990 – 1995, kontroverzan ne samo po nazivu već i po sadržaju, desničarski kuloari na FDU etiketiraće kao antisrpski. Dokaz da konačni sud pripada relevantnim stručnjacima iz oblasti kritike i teorije teatra – Ivanu Medenici i Kseniji Radulović, potrvrdjuje činjenica da su fragmenti ovog rada publikovani u jesenjem broju časopisa Teatron.
Sledeći roman, romansirana biografija Adolfa Hitlera koja tematski problematizuje fenomen zla, je u pripremi.
10.12.03
Između slučajnosti i odluke
Jelena Đurović, mlada beogradska spisateljica, o ratu u literaturi i obrnuto
"Verujem da ratove organizuju pametni a ludi ljudi, a da ih sprovode glupaci", kaže Jelena Đurović čiji je roman "Kraljevstvo" nedavno objavljen u ediciji "10.000 reči" izdavačke kuće Alexandria Press. Knjiga, osim kao prvi naslov mlade autorke, svakako zaslužuje epitet "prvog" u bar još nekoliko kategorija. Najpre, u pitanju je prvi kod nas uspešno napisan roman nelinearne naracije, strukturiran na slučajnostima kojima se pojedina poglavlja - pisana u različitom žanru, različitim stilom, na sasvim različite teme - neočekivano uvezuju. No, ono što bi "Kraljevstvo" pre svega moglo označiti kao iznimno, jeste činjenica da je to prva ovdašnja fikcija zasnovana na temi koja se eufemistički i dalje označava kao "suviše bolna" da bi se o njoj uopšte išta mislilo, u istorijskom vremenu u kom se pevalo i pucalo, u kom se živelo dok su stanovnici Vukovara, Sarajeva, Srebrenice umirali.
- Rekla bih da je moja knjiga u stvari dramatizacija istorije, jer sam postavila junake romana u određene okolnosti kako bih ispitala neke svoje ideje, recimo moju fascinaciju različitim tumačenjem istog događaja ili umetničkog dela. Još nešto što me posebno zanima jeste pitanje šta je to što određuje čovekov život - da li je to sticaj okolnosti ili sudbina ili slobodna volja, ili vreme i mesto u kom živi - pa sam likove postavila u određeni okvir i pustila ih da pred čitaocima donose svoje odluke. Skoro svako poglavlje se završava u prilično pesimističnom tonu, i svi omiljeni junaci u toj knjizi dosta loše završavaju, naočigled čitaoca udaraju u neki svoj ledeni breg, dok ovaj viče "skreni, čoveče, tresnućeš!" Ali malo ko nije svestan te tajne o uticaju naših odluka na tok života, i šta bi bilo da smo ih donosili recimo na Islandu u 18. veku. Sve su to prilično mračne priče usred bogatog kolorita kakav je život i inače, dakle sa svim tim filmovima, muzikom, susretima koji ostavljaju trag u nama, uz vesele dijaloge i duhovite fore, dok radi taj neverovatni mehanizam istorije čije smo žrtve ili tek uzgred oštećeni njenim tokom. Upravo zato tu ima raznih stvari, da ne kažem za svakog po nešto, različiti kulturološki i umetnički toponimi prate priču starog čoveka, priču navijača iz blokova, tu je i ljubavna priča, kabalistička mistifikacija, povezivanje sudbine engleskih i irskih obaveštajaca sa sudbinom Sarajeva pod opsadom. I njihovi se tokovi povremeno dodiruju, iznenada, kao i u životu.
"Kraljevstvo" je od početka od kraja pisano - u prvom i trećem licu - u muškom rodu. Glavne junakinje pokreću dramu uvek in absentia, ili su mrtve ili nedostižne.
- Nema sumnje da je to rezultat moje fascinacije muškim svetom, jer moju omiljenu literaturu pišu muškarci, i moje omiljene filmove su snimili muškarci. Moram priznati i da sam počela da osećam bes pred onim što se kod nas dešava u ženskoj književnosti. Preuzela sam muški glas da bih sačuvala dramu od rasplinutosti, uostalom činjenica je da muškarci vode svet, politiku, ratove nema sumnje, drugačiji su i u nekom smislu to znači kvalitet u drugom je to mana, ali meni kao umetniku to je bio pre svega interesantan izazov.
Iako je čvrsto usađen u istorijsko vreme - poglavlja su čak naslovljena ključnim datumima nedavne prošlosti - roman svoju radnju delimično temelji na izmišljenoj drami, po kojoj je i nazvan, izmišljenog nemačkog autora čija je konačna sudbina prepuštena nagađanju. Kada je 80-ih "objavljena" u Nemačkoj, objasniće jedan profesor u finalnom poglavlju, izmišljena drama imala je isti tajanstveni lik na naslovnoj strani kao tvoj roman. Za čime tragate tim poigravanjem realnim i izmišljenim simbolima?
- Kraljevstvo je inače poslednja sefira na drvetu života po kabalističkom učenju, sefira koja je u stvari rezultanta sveukupnog životnog napora. S druge strane, postavila sam i jednu moguću verziju neuspešnog životnog napora u liku Olivera Lindemana, izmišljenog nemačkog dramskog pisca, koji nakon svoje prve drame - "Kraljevstvo" - doživljava nesretnu sudbinu. Zapravo, nestao je sa scene ostavljajući za sobom nerazjašnjen kraj, da li je ubijen ili se ubio, ili se samo povukao u anonimnost i prestao da piše - kao Selindžer - besan što establišment i nemačka kulturna scena nisu shvatili njegovo delo. Izmišljena drama plete se oko ljubavne veze Nemca i Jevrejke i otvara pitanje odnosa dve zajednice uoči Drugog svetskog rata. Taj imaginarni autor jeste moj alter ego u romanu, pokazaće se da li možda otvaram vrata za neke teme koje nikom ovde nisu prijatne. Što se tiče naslovne strane, to je prema planu trebalo da ostane tajna no - za čitaoce Danasa evo rešenja - u pitanju je portret sa jednog okrnjenog zabata na visokoj zgradi između Maršala Birjuzova i Obilićevog venca, lik koji može da vidi samo neko ko 12 godina ide istom trasom svaki dan. Jedna čisto detinja fascinacija nečim toliko neprijatnim da ne možeš da prestaneš da ga gledaš.
Čini mi se da je u tom ključu odabrana i tema za vašu sledeću knjigu?
- Da, biće to priča o Hitleru pisana u prvom licu, mada dok čitam Majn Kampf izgleda da će biti mesta i za neka rašomonska ukrštanja konstrukcije. Fokusirana sam na Hitlerov život do 1. septembra 1939. kada su nemačke trupe ušle u Poljsku. Baviću se zapravo razvojem zla u njemu, uz tezu da se ljudi rađaju sa istim potencijalom za dobro i zlo, dakle kako se to desilo u čoveku koji će postati paradigma zla za savremeni svet. I kad on stane pred stotinu hiljada ljudi u Nirnbergu koji visoko dižu baklje i kliču mu, pitaću čitaoce šta biste vi radili na njegovom mestu. U suštini to je jezivo pitanje, da li se zlo razvija ili se rađa sa čovekom, a zahvaljujući istoričarima koji su popisali svaki dan u njegovom životu, na raspolaganju su mi raznovrsni izvori i bezbroj detalja, ljubav prema njegovoj sestri koja je umrla pod nerazjašnjenim okolnostima, fascinacija Vagnerom, kompleksi koji su ga mučili. Jedino ne postoje sasvim sigurni podaci o tome šta je tačno radio kada je tokom 1912. odlazio kod svoje familije u Liverpul. Baš taj period je mene zanimao, jer bih volela da se bavim i njegovim opsesijama onostranim i okultnim, dakle u svojoj fikciji ću ga tada poslati u Stounhendž. Biće to neobično spakovan triler, u kom svi već znaju "ko je ubica", ali malo ko zna išta o sledu okolnosti koji je do toga doveo.
Milica Jovanović
Petak 13.
Jelena Đurović rođena je u petak, 13. jula 1973. godine u Beogradu. Diplomirala je Pozorišnu i radio produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Prvi rad objavila je sredinom 2002. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, u knjizi "Balkan Anthology - Voices from the Faultline". Rad u beogradskim institucijama kulture, kao koordinator i organizator produkcije, napustila je odustajući od svedočenja hipokriziji i negativnoj selekciji, okruženju u kom mladi, obrazovani i sposobni ljudi nose kafe mamurnim "genijalcima" bez opravdanja. Sprema magistarski rad na temu repertoarske politike četiri beogradska pozorišta od 1995. do 2000. godine. Ključni period, od 1990. do 1995. obradila je u svom diplomskom radu koji su neki ocenili i kao izrazito "antisrpski". Reč je o jedinstvenoj analizi uzajamne refleksije pozorišta i politike u vreme "oslobađanja" Vukovara, opsade Sarajeva, masakra u Srebrenici, kada se većinsko glasačko telo u Srbiji izjašnjavalo za rat a zatim odlazilo u pozorišta da gleda vodvilje.
