Koralina i tajanstveni svet

Koralina je otkrila vrata nedugo pošto su se uselili u kuću.
Bila je to izuzetno stara kuća – imala je tavan ispod krova, podrum ispod zemlje i zapuštenu baštu u kojoj je raslo ogromno staro drveće.
Koralinina porodica nije posedovala celu kuću – bila je za njih isuviše velika. Oni su bili vlasnici samo jednog njenog dela.
U staroj kući živeli su i drugi ljudi.
Gospođica Spink i gospođica Silovita živele su u prizemlju, u stanu ispod Koralininog. Obe behu stare i punačke, i živele su s većim brojem omatorelih škotskih terijera, koji su imali imena kao što su Hamiš, Endrju i Džok. Nekada davno, gospođica Spink i gospođica Silovita bile su glumice, saznala je Koralina od gospođice Spink kada ju je prvi put srela.
„Vidiš, Karolina“, reče gospođica Spink, pogrešno izgovorivši Koralinino ime, „i ja i gospođica Silovita bile smo, u svoje doba, čuvene glumice, hodale smo po daskama koje život znače, srculence. Oh, nemoj da daješ Hamišu da jede voćnu tortu, inače će celu noć da ga muči tiba.“
„Zovem se Koralina. Ne Karolina. Koralina“, reče Koralina.
U stanu iznad Koralininog, u potkrovlju, živeo je ludi starac s velikim brkovima. On je rekao Koralini da uvežbava mišji cirkus. Nikome nije dopuštao da ga vidi.
„Jednoga dana, mala moja Karolina, kada budu spremni, ceo svet će videti čudesa mog mišjeg cirkusa. Pitaš me zašto ne možeš sada da ga vidiš. Jesi li me to pitala?“
„Ne“, reče tiho Koralina, „nego sam vas zamolila da me ne zovete Karolina. Zovem se Koralina.“
„Ne možeš sada da vidiš mišji cirkus“, reče čovek iz potkrovlja, „zato što miševi još nisu spremni i uvežbani. Takođe, odbijaju da sviraju pesme koje sam napisao za njih. Sve pesme koje sam ja napisao za miševe idu umpa umpa. Ali beli miševi hoće da sviraju isključivo ša la la, samo tako. Razmišljam o tome da ih iskušam pomoću različitih vrsta sireva.“
Koralina nije verovala da taj mišji cirkus zaista postoji. Mislila je da starac verovatno sve to izmišlja.
Dan pošto su se uselili, Koralina je krenula u istraživanje.
Istražila je baštu. Bila je to velika bašta: sasvim u dnu nalazio se stari teniski teren, ali niko u kući nije igrao tenis, pa je ograda oko terena bila prepuna rupa, dok je mreža većim delom istrulila; u bašti se nalazio i stari ružičnjak, pun zakržljalih ružinih grmova upljuvanih muvama; bio je tu i kamenjar koji se pretežno sastojao od – kamenja; u blizini se nalazilo i vilinsko kolo, načinjeno od gnjecavih smeđih gljiva zlatača, koje su grozno smrdele kad biste ih slučajno nagazili.
Bio je tu i bunar. Onog dana kada se Koralinina porodica doselila, gospođica Spink i gospođica Silovita su Koralini izričito naglasile da je bunar izuzetno opasan, i upozorile je da ga se obavezno kloni. Stoga se Koralina zaputila da ga istraži, kako bi znala gde je i tako mogla da ga se propisno kloni.
Pronašla ga je trećeg dana, na obrasloj livadi pored teniskog terena, smeštenog iza grupe drveća – beše to tek niski krug od cigala, gotovo skriven u visokoj travi. Bunar je bio pokriven daskama, kako niko ne bi upao u njega. U jednoj dasci nalazila se mala rupa na mestu nekadašnjeg čvora, i Koralina je provela čitavo popodne ubacujući kroz rupu kamenčiće i žirove, čekajući i odbrojavajući, dok ne bi začula plop kada bi oni upali u vodu duboko ispod nje.
Koralina je takođe išla u potragu za životinjama. Pronašla je ježa, zmijsku košuljicu (ali ne i zmiju), kamen koji je izgledao baš kao žaba i krastaču koja je izgledala baš kao kamen.
Bio je tu i oholi crni mačak, koji bi sedeo na zidovima i panjevima, posmatrajući je, ali bi odmaglio kad god bi mu prišla i pokušala s njim da se igra.
Tako je provela prve dve nedelje u kući – istražujući baštu i zemljište.
Majka bi je naterala da uđe na ručak i večeru. A Koralina je morala toplo da se obuče pre nego što bi izašla, jer je te godine leto bilo veoma hladno; ali je ona svejedno izlazila, istraživala, svakoga dana, sve do dana kada je pala kiša, pa je morala da ostane unutra.
„Šta da radim?“, upita Koralina.
„Čitaj neku knjigu“, reče joj majka. „Gledaj neku kasetu. Igraj se svojim igračkama. Idi i gnjavi gospođicu Spink i gospođicu Silovitu, ili onog ludog starca iznad nas.“
„Ne“, reče Koralina. „Neću da radim ništa od toga. Hoću da istražujem.“
„Svejedno mi je šta ćeš da radiš“, reče Koralinina majka, „sve dok ne praviš džumbus.“
Koralina je otišla do prozora i posmatrala kišu. To nije bila kiša po kojoj biste mogli da izađete napolje – bila je to ona drugačija kiša, koja se bacala s neba i pljuskala tamo gde bi sletela. Kiša koja je ozbiljno radila svoj posao, a posao joj je trenutno bio da baštu pretvori u blatnjavu supu.
Koralina je odgledala sve kasete. Igračke su joj dosadile, a sve svoje knjige je već bila pročitala.
Uključila je televizor. Prelazila je s jednog kanala na drugi, s drugog na treći, ali na njima nije bilo ničega osim ljudi u odelima koji su pričali o berzi i kontakt emisija. Napokon je pronašla nešto što je mogla da gleda: bila je to druga polovina prirodnjačke emisije o nečemu što se zvalo zaštitna kamuflaža. Gledala je životinje, ptice i insekte koji su se maskirali u lišće ili grančice, ili pak u druge životinje, kako bi izmakli stvarima koje bi mogle da ih povrede. Uživala je u emisiji, ali se ona prebrzo završila, a posle nje je usledila emisija o fabrici kolača.
Došlo je vreme da porazgovara sa svojim ocem.
Koralinin otac je bio kod kuće. Roditelji su joj bili zaposleni, radili su neke stvari na kompjuterima, što je značilo da su mnogo vremena provodili kod kuće. Imali su zasebne radne sobe.
„Zdravo, Koralina“, reče joj on ne okrećući se kada je ušla u sobu.
„Uffff“, reče Koralina. „Pada kiša.“
„Aha“, odgovori joj otac. „Lije kao iz kabla.“
„Ne“, reče Koralina. „Samo pada. Mogu li da izađem napolje?“
„Šta ti majka kaže na to?“
„Kaže po takvom vremenu, vala, nećeš izaći, Koralina Džons.“
„Onda ne, ne možeš.“
„Ali ja hoću da nastavim da istražujem.“
„Onda istraži stan“, predloži joj otac. „Vidi – evo ti list papira i olovka. Prebroj sva vrata i prozore. Pobroj sve što je plavo. Organizuj ekspediciju da otkriješ gde je bojler. I pusti me da radim na miru.“
„Smem li da idem u gostinsku sobu?“ U gostinskoj sobi su Džonsovi držali skupocen (i veoma neudoban) nameštaj koji im je Koralinina baka ostavila kada je umrla. Koralini nije bilo dozvoljeno tamo da ulazi. Tamo niko nije ulazio. Tako je bilo najbolje.
„Pod uslovom da ne napraviš nered. I da ništa ne diraš.“
Koralina je to pažljivo razmotrila, a potom uzela papir i olovku i bacila se na istraživanje unutrašnjosti stana. Otkrila je gde se nalazi bojler (nalazio se u plakaru u kuhinji).
Prebrojala je sve što je plavo (153).
Prebrojala je prozore (21).
Prebrojala je vrata (14).
Od svih vrata koja je pronašla, trinaest se otvaralo i zatvaralo. Ona preostala – velika smeđa izrezbarena vrata u udaljenom uglu gostinske sobe – bila su zaključana.
Ona upita svoju majku: „Kuda vode ova vrata?“
„Nikuda, dušo.“
„Negde moraju da vode.“
Njena majka zavrte glavom. „Vidi“, reče ona Koralini.
Posegnula je rukom uvis i uzela svežanj ključeva s vrha kuhinjskih vrata. Pažljivo ih je pregledala i izabrala najveći, najcrnji, najstariji, najzarđaliji ključ.
Uđoše u gostinsku sobu. Ona otključa vrata tim ključem.
Vrata se širom otvoriše.
Njena majka je imala pravo. Vrata nikuda nisu vodila. Iza njih se nalazio zid od cigala.
„Kada je sve ovo bila samo jedna kuća“, reče Koralinina majka, „ta vrata su nekuda vodila. Kada su kuću pretvorili u stanove, samo su ih zazidali. S druge strane se nalazi prazan stan na drugom kraju kuće, onaj koji je još na prodaju.“
Ona zatvori vrata i vrati svežanj ključeva na njihovo mesto na kuhinjskom dovratku.
„Nisi ih zaključala“, reče Koralina.
Njena majka slegnu ramenima. „Zašto bih ih zaključavala?“, upita. „Ionako nikuda ne vode.“
Koralina joj ne odgovori.
Napolju se sada već smrkavalo.

23.10.03 Vreme

Nil Gejmen jedan je od onih umetnika koji igraju obraz uz obraz sa svojim vremenom. Ponudio je originalnu umetničku viziju a publika je podigla ruke i povikala: dobro došao!

"Ljudi koji tvrde da je seks precenjen, nešto tu rade pogrešno."
Nil Gejmen

Na nagovor ljubitelja i teoretičara stripa, Zorana Đukanovića, pre nekoliko godina pročitao sam sve epizode legendarnog Sendmena. Glavni junak tog stripa je Bog Sna. Gejmen ga nije nazvao Morfej ni Hipnos nego Sendmen (Peskoviti). Zašto? Zato što je to jedno od njegovih imena! Zato što i kod nas ljudi, kad su pospani, kažu "Pune su mi oči peska"; zato što su za Boga Sna sve forme neprestano promenljive i zato što je tekući pesak simbol prolazećeg vremena. Za razliku od umetnika-romantičara, Gejmen u Sendmenu odbija da idealizuje San. On ne gubi iz vida da je svaki zločin, pre nego što se obelodani na stranicama crnih hronika, bio nečiji san...

Razni ljudi različito vide bogove. Zato Sendmena, iz epizode u epizodu, crtaju različiti crtači. S obzirom na to da Gejmen dizajn rokenrola smatra dizajnom savremenosti, Sendmen uvek manje-više liči na donkihotovskog Igi Popa. Sendmenova sestra Smrt predstavljena je kao jedna vrlo slatka "darkerka". Njoj je svako simpatičan, jer svakoga vidi "iznutra", to jest onako kako svako vidi sebe. Smrt nije jedini član Sendmenove "disfunkcionalne porodice". Tu je čitav jedan izvrnuti Olimp. Pored Smrti Sendmenovi braća i sestre su: Sudbina, Žudnja, Delirijum (koja je nekad bila Ushićenje) i Uništenje. Poslednja sestra Očaj u ruci drži udicu za srca, kojom nekad, od duga vremena, grebe sopstveno lice. Gejmen se s pravom može nazvati modernim teologom. On nas podseća da teologija – umetnost personifikovanja ideja – može biti zanimljivija od njene sestre filozofije.

U Sendmenu besmrtnici su smrtni. Oni umiru zajedno sa civilizacijama koje su ih stvarale. Temu umiranja i uskrsavanja bogova srpski čitaoci sreli su i u Gejmenovom romanu Američki bogovi. Držeći u ruci Američke bogove pisac i kritičar Vasa Pavković upitao je svoju kćerku: "Kakav je ovo roman?" "Veoma dobar", odgovorila je ona, "Mada, verovatno ne bi zadovoljio tvoje standarde." Postoje li dobre knjige koje ne zadovoljavaju očekivanja zahtevnih kritičara? Ja verujem da postoje. Američke bogove pokreće moćna ideja da su emigranti iz različitih naroda doneli u Ameriku ne samo svoju kuhinju i muzičke instrumente nego i svoje bogove. U romanu se stari slovenski, indijski, mesopotamski bogovi bore protiv "instant bogova" potrošačkog drustva (ikone popularne kulture, reklame, mediji, CIA, Holivud), što je sve deo ujdurme nordijskog boga prevaranta – Lokija, jednog od stalnih junaka Sendmena. Strip Američki bogovi je preopširan. U njemu ima zbrzanosti i nedoslednosti (na primer, mrtva žena glavnog junaka predloži mu da podeli krevet s njom. On odbije. Pisac kaže da će do kraja knjige tu ponudu prihvatiti. Pisac zaboravi na obećanje.) Uprkos tome, to je interesantan roman. Ne sećam se da sam od prepubertetskog čitanja Rajs Barouzovog Tarzana tako brzo okretao stranice da vidim "šta će biti posle".

Nedavno je u Beogradu izdata i Gejmenova Nikadođija, roman o okrutnom, čarobnom, podzemnom svetu ispod banalnog stvarnog Londona. Radnja Nikadođije odvija se u ambijentima sličnim onim kroz koje beži Orson Vels u Trećem čoveku, naime londonskoj kanalizaciji i napuštenim stanicama metroa. Bilo kome ko je u poslednjih petnaest godina živeo u Beogradu, priča o "svetu ispod sveta" mora zvučati poznato. Kao i u svim svojim knjigama, Gejmen se i u Nikadođiji bavi problemom zla. Neprestana tinejdžerska uzbuđenost stvarnošću zla jedna je od njegovih najpotentnijih autorskih osobina. Gejmen nije samo originalan. Njegov um je pomalo i strašan. Strašan, ali ne zastrašujući. Kako to mislim? Mislim da kod Gejmena nema nikakve posebne simpatije za demonsku stranu ljudske prirode. On konstatuje da "to" neopozivo postoji onako kao što kiša pada a čovekov zadatak je da se od toga spasi, skloni i izvuče kako god zna.

Novela Koralina, odskora takođe dostupna na srpskom, dosad je najbolja Gejmenova proza. To je ovog puta ne mitološka, nego pedagoška knjiga o izuzetno hrabroj devojčici, koja u svojoj kući otvara vrata u zidu i prelazi u drugu kuću, gde žive njeni "drugi" mama i tata. "Drugi roditelji" imaju dugmad umesto očiju i Koralini sve dozvoljavaju. Ubrzo postaje jasno da je "drugi" otac nešto kao lutka od testa, stvar bez suštine, koju je druga majka stvorila da bi privukla Koralinu. Šta je druga majka? Ona je "veštica". Ali, ona je i više od toga. Ona je Prokletinja. Ona je kraljica antisveta koji je sama stvorila. Devojčicu je namamila u svoj svet zato što želi... da je voli. Mačak koji je Koralini, pored lude hrabrosti, jedini saveznik, upozorava devojčicu: "Ona bi možda nešto da voli, a možda bi nešto da pojede, nikad se ne zna sa tim bićima."

Na jednom nivou, Koralina je horor-knjiga – knjiga o devojčici i veštici koju služe pacovi. Na drugom nivou, to je knjiga za decu. Konačno, Koralina uprkos naivnoj formi predstavlja nimalo naivan pedagoški traktat. Čitav svet "druge kuće" (sličan obrnutom Olimpu u Sendmenu ili podzemnom Londonu u Nikadođiji) postoji onoliko koliko se ćudljivoj Prokletinji sviđa da postoji. Majka-veštica razmazuje i uništava decu dok ih se ne zasiti. Kad ih se zasiti, ona njihove duše pretvori u ćilibarske klikere a decu praznodušnu ostavi u ormaru. Koralina uspeva da pobegne i da pronađe i vrati duše dvoje dece koja su nastradala pre nje. One koji pročitaju Koralinu neće začuditi što je neki kritičari smatraju dostojnom naslednicom Alise u Zemlji čuda Luisa Kerola.

Namera ovog teksta je manje da analizira, a više da zainteresuje. Zato je umesno privesti prikaz kraju sa par reči o autoru. Nil Gejmen rođen je 1960. u Portčesteru u Engleskoj. Sa ženom i troje dece, koja čitaju njegove strašne knjige, živi u kući u stilu "porodice Adams", u Mineapolisu, Minesota. Kao pisac fantastike, on se uspešno bori protiv duhovne klime u kojoj je "fantastika" postala nešto kao ružna reč. On kaže da uglavnom sebe smatra svojom idealnom publikom i da je pisanje dosadan posao koga iskupljuje osećaj svemoći. Nazivaju ga autorom "stripova za intelektualce" i "bajki za odrasle". Ja nisam uvek siguran šta su intelektualci i ko su odrasli, ali mogu reći da je Gejmen jedan od onih umetnika koji igraju obraz uz obraz sa svojim vremenom. Gejmen je ponudio originalnu umetničku viziju a publika je podigla ruke i povikala: dobro došao! Njegov kultni status (devojke se onesvešćuju na potpisivanju knjiga) ostavio sam za kraj jer nisam hteo da čitaoca zainteresujem Gejmenovim uspehom, nego vrlinama njegovog dela.

Vladimir Pištalo

22.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Prošla, 2002, na žanrovskoj-horor literarnoj sceni prošla je u znaku Nila Gejmena (1960), britanskog pisca sa prebivalištem u SAD. Brojnim nagradama i slavom ovenčani scenarista nekolicine strip serijala, od kojih je najpoznatiji «Sendmen», i pisac zapaženih priča, konačno se, nakon nekoliko ne preterano dobrih pokušaja, nameće i kao romanopisac – «Američki bogovi» pokupili su nekoliko žanrovskih priznanja a isti je slučaj i sa kratkim romanom za sve uzraste «Koralina». Autor je knjigu pisao za svoju petogodišnju kći koja je, do trenutka njenog objavljivanja, napunila punih 15 godina. Početna ideja ’prostirala se’ na desetak a konačna verzija ima preko 150 strana i obogaćena je ilustracijama Dejva Mekina. Prethodno navedene činjenice o nastanku «Koraline», ma koliko se činile nebitnima, u stvari mogu biti dobar ključ za razumevanje nekih od slojeva knjige.
Priča prati malenu Koralinu na letnjem raspustu; pošto su joj roditelji previše zaposleni, ona do mile volje istražuje kuću u koju su se upravo doselili. Na ovim pothvatima upoznaje bizarne susede (dve ostarele glumice i starca koji trenira orkestar miševa) kao i neuređeno dvorište i okolinu kuće. U stanu otkriva vrata koja nikuda ne vode jer je iza njih zid koji će, pak, u jednom trenu nestati, otkrivajući hodnik i stan gotovo isti kao njen. Koralina tamo zatiče svoje druge roditelje; oni imaju dugmad umesto očiju, strpljivi su i puni razumevanja i nude joj da ostane sa njima. Usamljena devojčica je u dilemi. Ali kada sazna da su joj ’prvi’ roditelji nestali, počinje da sumnja u dobronamernost druge mame i rešava da oslobodi one prave.
Prateći razvoj avanture, čitalac zapaža nesigurnost, nedoumice i nedorađenost nekih ideja. Očito da je kostur zapleta popunjavan u dužem periodu i da su ambicije autora rasle. Primetna je i promena u tonu priče što je u vezi i sa, od kritičara zapaženim, pozivanjem na Kerolovu Alisu; osim pojave misterioznog mačka mudraca/pomoćnika primetne su i druge aluzije i varijacije Alisinih dogodovština u zemlji čudesa i iza ogledala. (Alisa, svojom i danas ingenioznom svežinom, očito inspiriše savremene pisce, setimo se uspelog romana «Automatska Alisa» DŽefa Nuna; usput dodajmo kako početak «Koraline» poprilično podseća na Barkerov roman «Kradljivac vremena».) Gejmen ulaže poprilično napora da ispiše tečnu priču koja u sebi nosi nekoliko nivoa, od početnog, bizarno-zabavnog, preko artističkog poigravanja šablonima do krajnje filozofski nastrojenog. Sveukupno je ovo ambiciozan i pažnje vredan pokušaj da se, na temelju remek dela literature za velike i male, stvori nova priča.
Ono što bi za obe knjige trebalo da je zajedničko je težište u začudnosti izmešanoj sa uvrnutim humorom i dvosmislenim mudrostima ali Gejmenova verzija je pojednostavljena – Koralinin izbor sasvim je predvidiv a dodatna objašnjenja demonske prirode druge majke i nisu naročito potrebna, čak su i kontraproduktivna. No, u produkciji konfekcijskih naslova, među kojima se pojavila, «Koralina» je dobrodošli izuzetak jer od čitalaca zahteva nestandardizovani intelektualni angažman koji biva nagrađen zanimljivim štivom.

Ilija Bakić

04.10.03 Glas javnosti

Ovo je najčudnija knjiga koju sam ikada napisao, knjiga koju sam najduže pisao i knjiga kojom se najviše ponosim - napisao je Nil Gejmen u belešci za Koralinu (Laguna, prevod s engleskog Draško Roganović).

Višestruko nagrađivan pisac romana Američki bogovi (kod nas takođe izdala Laguna, a preveo Draško Roganović), nedugo posle američke premijere predstavlja se našoj publici s fantastičnim romanom Koralina, obogaćenim ilustracijama Dejva Mekina. Gejmen je ovu knjigu posvetio svojoj kćerki Holi i počeo da piše kada je devojčica imala pet godina. Holi je sada petnaestogodišnja devojka.

Takođe je, po sopstvenim rečima, hteo da glavni junak bude devojčica i da knjiga bude osvežavajuće jeziva. Po prvobitnoj zamisli je trebalo da ima pet ili deset strana, ali je priča očigledno imala druge planove. Tako je nastala knjiga koju su deca smatrala avanturističkom, a odrasli od nje imali noćne more.

G. J.