Kođiki - zapisi o drevnim događajima

06.04.09

Mitovi i legende svih naroda sveta imaju mnogo toga zajedničkog i stoga je više nego zanimljivo upoređivati ih, tražiti njihov koren i veće ili manje sličnosti. Posle objavljivanja knjige „Kođiki”, izdavačka kuća „Rad” je, u izdavačkom ambicioznom programu koji je isplanirao doskorašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Simon Simonović, ostvarila još jednu veoma važnu knjigu. Reč je o delu „Sunce i mač. Japanski mitovi u delu `Kođiki`” iz pera Danijele Vasić, mlade asistentkinje za japanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Danijela Vasić je svoju knjigu napisala sa namerom da, kako kaže, čitaocima na ovim prostorima približi najstarije sačuvano delo japanske književnosti, ali i da ukaže na sličnosti, mnogima nepoznate, između japanske i srpske mitologije.

Koje su osnovne ideje japanske mitologije zapisane u „Kođikiju”?

„Kođiki” (Zapisiodrevnimdogađajima, 712) predstavlja najstariji izvor autohtone japanske religije – šinto (put bogova). Ova drevna religija podrazumeva postojanje bezbroj bogova (kami), kojima vlada Velika boginja Sunca, Amaterasu. To su geneaološki povezani antropomorfni likovi ljudskih osobina i čudesnih svojstava. Ali, postankom svakog od njih istovremeno nastaje i određeni fragment žive ili nežive prirode, imaginarna ili civilizacijska pojava, na kojunam ukazuje ime svakog kamija.

Koji su se antropolozi, teoretičari mitologije i religije najviše zanimali za „Kođiki”, i zašto?

Osim japanskih, i brojni ugledni naučnici širom sveta prepoznali su značaj „japanske Biblije”. Među njima svakako treba pomenuti čuvene antropologe i mitologe: Mirču Elijadea, Džejmsa Frejzera, Džozefa Kembela, Kloda Levi-Strosa, E. M. Meletinskog, zatim ruskog teoretičara književnosti Aleksandra Veselovskog ili istoričara religije, Trevora Linga. Njihovi radovi ukazuju na činjenicu da se u delu „Kođiki”, osim izvornih mitova japanskog porekla, nalazi i veliki broj elemenata bliskih susednim kulturama, ali i tradicijama naroda koji nisu imali dodira sa drevnim Japanom.

Polazite od srodnosti mitova japanske i indoevropske, posebno grčke mitologije. Šta je najvidljivije u tom zajedničkom mitološkom iskustvu?

Kako bismo ilustrovali te zajedničke karakteristike, možemo izdvojiti dva internacionalna motiva prisutna i u delu „Kođiki”. Oba su poznata po imenima likova iz grčkog mita. Jedan je motiv o Persefoni, u kojem kušanje hrane u svetu mrtvih uzrokuje nemogućnost povratka na „ovaj svet”. Drugi je orfejevski motiv o zabrani gledanja voljene osobe, dok je posledica prekršaja – trajna razdvojenost.

Pravite paralele sa srpskom mitologijom. Na koje se domaće autore najviše naslanjate?

Proučavajući „Kođiki” ja nisam učila samo o japanskoj književnosti i mitologiji, već sam i na meni nov način sagledavala srpsku narodnu književnost. U tome su mi od velike pomoći bili radovi Nade Milošević-Đorđević i Snežane Samardžije. Osim toga, sa ushićenjem sam otkrila dela našeg velikog naučnika Veselina Čajkanovića, o kome, na žalost, šira publika malo zna.

Razdvajate predanja i bajke u korpusu srpske građe. Je li to način lakšeg poređenja sa „Kođikijem”? Šta preteže?

Žanrovske razlike između predanja i bajki najjednostavnije je uočiti na primeru motiva metamorfoze. U bajkama su metamorfoze važne za naraciju, njima se razrešavaju konflikti ili se pomaže junaku. U predanjima su one jedini način da se postigne cilj ili da se objasne prirodne pojave i značaj etičkog kodeksa. Čini se da srodnosti sa japanskom građom ima više u predanjima.

U čemu su najveće sličnosti, odnosno podudarnosti? Koji su najčešći motivi koji nas ’spajaju’ – vatra, sunce, đavo...

Najveća sličnost između japanske i srpske tradicije uočava se u preobražavanju antropomorfnog u zoomorfno obličje. Takav motiv može biti kontekstualni deo motiva braka sa natprirodnim bićem, kako u japanskom mitu, tako i u bajkama tipa „Zmija mladoženja”. Zanimljivo je i prisustvo motiva magičnog bega. Junak baca magične predmete, koji se transformišu u prepreke pred progoniteljima. Jedan od takvih predmeta je češalj, a on je najčešće prisutan i u srpskim bajkama. Mit o junaku koji spasava devojku od čudovišta neizbežno nas podseća na legendu o svetom Đorđu. Takođe, kamen je jedna od univerzalnih prepreka koja odvaja svet mrtvih od sveta živih. Iz tog razloga su nadgrobni spomenici od kamena, kako bi sprečili duše umrlih da se vrate u svet živih.

A razlike?

Japanski i srpski narod razlikuju se po kulturnim, religijskim i društveno-istorijskim okvirima u kojima su formirane nacionalne književnosti. Nasuprot politeističkom šintou, slojevitom srpskom tradicijom dominira monoteistična hrišćanska misao, i tu leže glavne različitosti. Tako, na primer, u našoj tradiciji nema motiva o nastanku žitarica od delova raskomadanog tela boginje, rasprostranjenogširom azijskog kontinenta.

Zanimljiva je priča o tome koliko se u japanskoj, i u srpskoj mitologiji slična magična svojstva pripisuju biljkama. Koje su to ’zajedničke’ biljke?

Sličnih primera ima, ali je izbor bilja uslovljen osobenostima određenog podneblja. Na obe strane pominju se dve biljke koje štite od zlih duhova: breskva i vinova loza. Loza je kod Srba sveta biljka i po predanju nastala je od krvi iz Božijeg malog prsta. Zato se njen rod uzima za pričest.

Šta je sa ljudskom dušom, njenim preobraćanjem posle smrti?

Japanski junak Jamato Takeru posle smrti se preobražava u pticu, što se može tumačiti kao metempsihoza. Srpska tradicija obiluje verovanjima da se čovek po smrti preobražava u neku životinju, u kojoj onda prebiva duša umrlog. Prema Čajkanoviću, ne samo da je kult predaka imao centralno mesto u religiji srpskog naroda, već je i cela stara srpska religija nastala iz njega. Veza između mrtvih i živih se nikada ne prekida, a duše predaka imaju u svojoj vlasti plodnost zemlje, ljudi i stoke, i zato im se prinose žrtve.

Jednom rečju, da li nam je japanska kultura, ako se tako može porediti, zaista toliko daleka?

Brojni naučnici ukazivali su na podudarnosti u verovanjima različitih naroda, objašnjavajući to raznim teorijama. Posebno je zanimljivo kada se obilje sličnosti i zajedničkih karakteristika nađe u tradicijama geografski udaljenih nacija, kakav je slučaj sa japanskim i srpskim narodom.

To je nešto što uvek izaziva interesovanje, zbližava ljude i uverava nas da se, uprkos razlikama, ipak možemo međusobno razumeti.

Anđelka Cvijić