Ko hoće da voli, mora da umre

18.10.03

Jovica Aćin (1946), autor kultnih knjiga: "Duge senke kratkih senki", "Uništiti posle moje smrti", "Leptirov sanovnik", "Nezemaljske pojave", objavio je nedavno, u izdanju novosadskog "Stilosa", venac grotesknih priča o Ruži (mada se može govoriti i o romanu), pod naslovom "Ko hoće da voli, mora da umre".
Ukrštajući vremenske ravni, uvodeći stvarne i nestvarne ličnosti iz nekog davnog vremena i današnjih dana, Aćin plete priče o Ružinim transformacijama i reinkarnacijama, iz kojih nastaje roman o našem izgubljenom vremenu.
S Jovicom Aćinom, jednim od najvećih mistifikatora u srpskoj književnosti, razgovarali smo u gostionici "Zorana" na Vračaru.

- Ko hoće da voli, mora da umre. To je i naslov i glavna poruka knjige?

– U knjizi ima crnih stvari, ali nije bez ironije i komedije. Njen smeh dolazi od života. Teret je, verujem, lakše izdržati ako umemo da na muku odgovorimo prasnuvši u rasterećujući smeh. U toj perspektivi mogućno je shvatiti i naslov. A poruka je višesmislena, počevši od tog da ljubav mora biti zapečaćena smrću kao garancijom njene istinitosti. Istovremeno, to je i parodija. To je novi tip naslova kakav se ne sreće. I to je poruka koja se podsmeva sebi i svim porukama.

- Humor usred tragedija?

– Pa šta da radimo? U mukama, unesrećeni, raspeti, duh nam se rastura u suzama, i to je nepodnošljivo. Ako plačemo usred jezovitog stanja, neka to bude i od smeha na sopstveni račun.

- Jedan od junaka pita "Da li je ljubav uvod u samoću, kao što je život priprema za smrt". Prolaze i najveće ljubavi, kao i život. Zašto je ljubav tako nepostojana?

– Nije nepostojanija od života. Kad se dve tako nepostojane pojave, život i ljubav, nađu u pravom spletu, onda ima šanse da preživimo, a smrt biva tek prolazan trenutak i više ga se ne bojimo. Dobro, smrt je neminovna, ali naposletku služi samo da tražimo i nađemo ljubav za života. Tako se život nastavlja.

Večita priča

- Govorite, na sebi svojstven način, i o najnovijim ratovima vođenim na našim prostorima. Posebno Vas zanima sudbina izbeglica, tuga i nesreća tih ljudi?

– Moje priče nisu van sveta. Ne zanimaju me sudbina, tuga, nesreća, nego me bole, bacaju u nesanicu. To je i moja sudbina, tuga, nesreća. I hoću da pogledam svetu u oči, da pričam, jer kad pričamo možemo da prebolimo, ne zaboravljajući.

- Bavite se, na ironičan način, i antijunacima naših dana, koji tragično završavaju?

– Tragedija antijunaka je uvek samo groteska. To je kao folk- pevačica sa dobrim grudima od koje muž neprekidno traži da stavi silikone, da budu još veće i veće. Dokle će bre?

- Mnogi događaji iz naše nedavne prošlosti ugrađeni su u knjigu: operacija "Oluja", ljubav dobrovoljca i folk-pevačice, stradanje devojčice na noši, hladnjače, beli kombi... Ipak, to nije samo priča o poslednjoj deceniji XX veka kod nas?

– Izgleda da je to večita priča. Ali, ne strepimo zbog toga. Trajaćemo dok je priče, a priče su tu da smetaju zlu, da nanose štetu pohlepi i gluposti, koje su upregnute u službu moći. S druge strane, priče su uvek pametnije od nas, bolje vide stvari. Moje priče odbijaju da žmure čak i onda kad ja, preplašen, odvraćam pogled. One teraju svoju logiku, s one strane istine i laži, i tako nisu htele da zanemare znakove ovog vremena, pri čemu ja verujem da će ti znakovi biti razumljivi zauvek.

- Linija između života i smrti je tanka, naročito u ratovima. Čuda, koja su deo života, lako postaju deo smrti?

– Morao sam to da dokučim. Pričanje je takođe mesto čuda već time što je zalog života. Živ sam dok pričam, iako neke priče može da ispriča samo mrtav čovek. Nisam siguran da neke od mojih priča nije zapravo saopštio mrtvac. Mrtav, i oživeo samo da bi ispričao. Ponekad kao da sam već bio na nebu. Najveće čudo jeste da je i smrt tek deo života. I tako je u mojoj knjizi. Ko je nije čitao, eto, propustio je šansu da nadživi sebe. U neku ruku, čitanje jeste ne samo produbljivanje i uvišestručavanje, nego i produžavanje života. Lekovita aktivnost u bolesnom vremenu.

- Živimo u vremenu kada je mnogo krvi svuda i kada su groblja, kažete ironično, najbolja mesta za skrivanje?

– Ha, svojim pitanjima ćete me pretvoriti u autora posthumne i mračne knjige. A ja vam, manijak, u tome još pomažem. Vedrija je ona, znam, nego što je dočaravamo, bez obzira na tamu koja hoće da nas zaokupi i pojede, mogućno ju je, veći deo, pročitati nadušak i u veselju. Ipak, aludirajući na jedno mesto u njoj, podsećam da groblja navodno jesu najbolja mesta za skrivanje, ali onih kojih više nema, žrtava. To znaju prepredeni krvoloci. U tome je ironija. Pobijene sakriti ispod mrtvih.

Lek protiv smrti

- Logori su tema koja Vas i dalje zaokuplja. Ako postoje logori, pitate se, postoji li Bog?

– Ne pitam se to baš ja. Svi se to nešto pitaju. Uskoro će se pojaviti novo i prošireno izdanje mojih "Gatanja po pepelu", esejističkog dela posvećenog izgnanstvima i logorima, objavljeno prvi put uoči ovdašnje katastrofe. Znate, kad ste jednom pogođeni zlom, nikad više nećete biti naivni i misliti da ste ga se rešili, i da vas ne čeka već iza ćoška, sutradan, u istom ili drugom vidu. A Bog? U svetu masovnog zločina? U toj stvari sam mistik: nije Bog nama potreban, mi smo njemu potrebni. Ne pitajte se onda da li postoji, jer će odgovor biti da ga nema, ako to nije neki Bog zla i osvete. Pitajte se šta je sa ljudima. Kad čine zločine, da li još postoje, da li su ljudi po ljudskim ili, svejedno, božijim merilima?

- I u ovoj knjizi bavite se misterijom zvanom Trampazlin, ali se i dalje ne zna šta je ili ko je Trampazlin?

– Aha, nego šta! To je zagonetka. Ko je odgonetne, odgovorio je na sva pitanja. Svako ima svog Trampazlina, a jedino je moj kao svi ostali. Ko nađe mog, našao je svog. Nije svaka šansa izgubljena. Upravo završavam knjigu "Mali erotski rečnik srpskog jezika", i u njoj je tajanstveni Trampazlin koji mi pokatkad izgleda kao da nije cilj našeg traganja, nego da smo mi cilj njegovog. Kao blizak prijatelj vrhovnog Trampazlina, prenosim pozdrave svim trampazlinima sveta. Rekao je: "Bdim nad vama, a vi se spokojno množite. Ljubav je lek protiv smrti!"

Zoran RADISAVLJEVIĆ

01.01.00

Dnevnik
26.02.2003.

U FOKUSU
Pisac i ruža
Jovica Aćin: KO HOĆE DA VOLI, MORA I DA UMRE; ?Stylos?, Novi Sad, 2003.

Najnovija knjiga Jovice Aćina, pesnika, proznog pisca, esejiste, prevodioca i, nadasve, od samog svog početka, svesnog sledbenika sopstvenog otkrića o iznenađenju u tekstu, KO HOĆE DA VOLI, MORA I DA UMRE u izdanju novosadske izdavačke kuće Stylos, još jedna je probijena zona čitalačkog očekivanja. Naime, kada je u pitanju Jovica Aćin i kad o njegovom specifičnom, više nego hibridnom postupku začaravanja teksta i diskursa prosuđujemo samo sa stanovišta, uslovno rečeno, demistifikacija, onda se moramo prikloniti samopriznanju da ako je ovde i reč o demistifikacijama one su ne samo u globalnoj, značenjskoj, kompozicionoj ili stilističkoj meri već se dešavaju kao u nekom svojevrsnom literarnom reaktoru, u najmanjim atomima semantičkog sloja, tako da se slobodno može reći da je u pitanju volšebni ludizam Jovice Aćina.
Naslov ove knjige KO HOĆE DA VOLI, MORA I DA UMRE već implikuje onu specifičnu, aćinovsku igru s raznovrsnim stereotipima ali i sa paradigmama oko tih istih stereotipa. Naslov kao da je iznutra komprimiran crnohumornim nabojem, u nešto što semantički može zapretiti bizarnošću, efemernošću, staniolskim populističkim smislom ili besmislom, sve u svemu, nečim što ulepšanu stranu Sveta, pojedinca, istorije, mikroistorije, strasti, predrasuda pa i filozofije dovodi u stanje logičkog ili svakog drugog komfora.
Zato, ko je, šta je, odakle je, zbog čega i u kom smislu, kakve provokacije ili čitalačke dokvalifikacije jeste RUŽA? Ruža je, bar po riziku ovoga čitaoca, stanje teleportiranja pojedinačnog statusa u različite sfere fizisa i mimezisa, u različite profesije, socio-psihološka stanja, na različite adrese, u različite posledice i na nekoj imaginarnoj predstavi ekranskog menija ikonica kojom se neki antropocentrični supstrat dokazuje, pokazuje, priviđa ili izmišlja na nekom globalnom pravcu ili opsegu između ljubavi i smrti. Naravno, ovde nije u pitanju umorna legitimnost onoga što mi inače podrazumevamo ili dešifrujemo kod Eros i Tanatos, ovde je u pitanju specifičan, začuđujući odbljesak introspektivnog vizionarstva u kom se status autora i pripovedača potpuno, ali uvek disciplinovano, susreće s vizijama, s pročitanom lektirom, s izmenjenim biografijama, sa davno utvrđenim mišljenjima, sa obeležjima scijentističke ili disciplinarne naravi ljudskog iskustva gde granice pola, inteligencije, obrazovanja, godina, geografskog ili nekog drugog porekla ne znače ništa. Ruža je svedešavajuće prisustvo u stvarima života koji Aćin izvlači iz naše bliske prošlosti, iz medija i dnevnih mitova, iz praksisa i premorene melanholije. U tim kontekstima su od podjednakog statusa silikoni ugrađeni u ženska tela kao i Lajbnic ili Kafka, jer ih vrtložna metanarativna bujica prevodi iz sižea u siže, menja reference, pa je uslovna Protagonistkinja čas u situaciji da trpi posledice a čas je u situaciji da upravlja i povodima i uzrocima. Ruža je kolekcionarka malih i velikih mrlja, studentkinja, frizerka, gatara, učiteljica ljubavi i smrti, ponekad tako veristički uronjena u urbani kontekst a ponekad tako prozračno pozicionirana kao osnova za brojna semantička tkanja. Sve u svemu, i ova knjiga Jovice Aćina izmiče pripremljenoj recepciji, estetičkoj aparaturi i nakon Nezemaljskih pojava, Lebdećih objekata, Dugih senki kratkih senki ne preostaje nam ništa drugo do da sami citiramo Ružu: ?Za pitanja bez odgovora ljubav je najbolja uteha. Gledajte ali nemojte videti?. Čak i u nju zaljubljen Mika Džomba strada od nagle, filozofske aksiologije pa je naziva - ?samom negacijom, nepostojanjem, alogičnošću, poricanjem sve do najvišeg oblika prisutnosti.?
Pročitajte ovu jezičkim čudima gaziranu knjigu, premetnite sopstveno disanje kroz iznenađenja šta sve, čitajući, možete uneti u sebe a da niste svesni dostojnog statusa prvog ozarenja. To donose samo više nego dobre knjige a takva je i ova, najnovija knjiga Jovice Aćina.

Radivoj Šajtinac