Knjiga radosti - srpsko pesništvo deci i o deci

27.05.13

Pesme pomažu da se sačuva dostojanstvo i nada, da se priguši u sebi gordost i sujeta

Podgorica – Pesnik i prevodilac, doktor filoloških nauka Andrej Bazilevski, saradnik Instituta za svetsku književnost „Maksim Gorki” Ruske akademije nauka,sastavljač i prevodilac tri kapitalna dela: trotomne „Antologiju srpskog pesništva 20. veka”, dvojezične antologije„Srpski pesnici 20. veka” i izuzetno obimnog antologijskog izborasrpskog pesništva deci i o deci „Knjiga radosti”,nije krio radost što govori za „Politiku”.Urednik je „Slovenske biblioteke” i „Srpsko-ruske poetske biblioteke” moskovske izdavačke kuće „Vahazar”, almanaha „Srpsko–ruski krug” koji izlazi od 2010. godine. Objavio je knjige stihova „Tačka”, „Kako ono beše”, „Gospodine Haos”, „Na kraju zime”, „Jednom i zauvek” i „Nestvarno vreme”. U toku jekoncipiranje antologije srpskog pesništva u Crnoj Gori koju će na ruski da prevede Andrej Bazilevski, što je i povod za ovaj razgovor.

Pesnik ste i prevodilac. Da li pesnik prvo „propeva” pa počne da prevodi, ili prvo prevodi pa peva?
Kako ko – redosled je nevažan. Svako ima svoj put. Počeo sam ponešto da zapisujemprilično kasno –možda u desetom razredu. Pre toga, sasvim mi je bilo dovoljno što živim, što čitam,što osećam radost postojanja. Apo očevoj smrti, konačno sam počeo shvatati nešto što jejoš važnije. Nešto što do sada možda nisamsasvim razumeo. Znam samo jednu stvar: od tog dobapoezija je –moj život. Prevođenje života upoeziju– deoje mog bića.Ne vidim razliku između čitanja, pisanja, prevođenja tekstapesme i čitanja, pisanja, prevođenjateksta života.Glavni problem poetskog prevoda nije formalne prirode.Najteže je pronaći ono što je zaista vredno prevođenja. Kada se u tome pogreši –a greške su, naravno, neizbežne, poslediceza dušusu iste kaoposledice grešakau životu.Stvarni stihovi pomažu da se preživi, da se sačuvadostojanstvo i nada, da se priguši u sebi gordost i sujeta. Sve prave pesme su,u suštini,pesme o ljubavi, i stoga nas približavajuvečnosti.Korigujusvakodnevnupercepciju, ne dajući čoveku da se zaboravi.

Odakle interesovanje za srpsku poeziju, odnosno šta je to što vas je nateralo da u vašem prevodilaštvu ona bude najprisutnija?
Ja sam slavista po vokaciji, vaspitanju i obrazovanju. Dakle, to mojedavno interesovanjejeprirodno. Ali, na konkretnu akciju motivisala me je monstruozna krizasa kojom se suočavaju naši narodi, našeopljačkane i uništene zemlje. Mi živimo uvremekolosalne zamene teza, utiskivanja u glavu refleksnog odbacivanja nacionalnesamosvesti, pokušaja da se preokrene istorija.Gade mi se parole poput „promovisanja demokratije”, tupi icinični reklamni slogani, koji urastaju upodsvest.Ja ne želim da moja deca budu robovi pohlepe i mračnih instinkata –zabašurenih glamuroznim frazama. Čovek sa tim ne može da sepomiri. Mene su čitavog mog života dobri ljudi učilida mislim.Jogunio sam se, ali su neke lekcijeipaknaučene. Mrzim laži iprostotu, koja je, kako izreka kaže – „gora od krađe”. Poezija uvek daje lekciju hrabrosti, snage duha. Dakle, isceljujuću injekcijuvere,koja može da blokira metastazupotrošačke zaraze, licemerja, okrutnosti. Srpska poezija nosi u sebi snažna antitela koja povećavaju duhovni imunitet!

Šta vas je opredelilo da sastavite i prevedete tri kapitalna dela: trotomnu „Antologiju srpskog pesništva 20. veka”, dvojezičnu antologiju „Srpski pesnici 20. veka” i izuzetno obimni antologijski izbor srpskog pesništva deci i o deci „Knjiga radosti” – pesme ili imena autora?
Izbor uvek određuju sami tekstovi. Imenima se rukovodim u prvoj fazi, formirajući sopstvenu sliku nacionalne poezije u celini.Potom mogu da uslede najneočekivanija otkrića,i to možda ne baš tamo gdepokazuju strelice književnehijerarhije. Svaki čitalac, naročito ako isam piše, ceo život nekako pravisvojuantologiju, svoj cvetni vrt, zbirku pesamaza „pod jastuk”.U njegovom srcu i umu postoji potencijalna,premda još ne sasvim jasna slika idealnog pesničkog dela. Saglasnost sa ovom matricom se određuje intuitivno i momentalno. Sve što se ne uklapa u nju –mada je prilično elastična, fleksibilna, valja skresati.Moždatakve tekstove ne bi trebalo ni uzimati u obzir. Mada, radeći knjigu za druge, čovek neizbežno staje na put kompromisa – poštujući faktore kao što su reprezentativnost, popularnost teksta. To je normalno, i to je ljudski. U suštini – samozaštita od hladnoće, od arogancije.

Pročitao sam da ste kazali: „Srbi vole Rusiju, ali ne vole istinu o Rusiji”. Molim vas da to pojasnite.
Evo kako stoje stvari:ljubav nije sporna – volimo se. I mi vas, i vi nas. I nije da se volimo kako ne treba. Samo što voleti – još ne znači poznavati. A ne znati –znači nerazumeti opasnosti. Hraniti iluzije. Ispoljavati apsurdnepretenzije.Biti ljubomoran na samog sebe. Verovatiu čuda, a ne u dela ruku svojih. Dangubiti.Da, još mnogo toga.U politička pitanja neću da se udubljujem. Rećiću jedno: ja od Srbačujem neprestane primedbe poput: „Ma pusti! Ne treba Srbimada govoriš o tome kako je kod vas u Rusiji loše, kakoje mnogo nepravde a tako malosnage.Pa u šta da polažu nadu – ako ne u majkuRusiju? Inače, potpunosmo propali.”Šta onda – glavu u pesak? Po mom mišljenju, iz nepažnje može nastati samo šteta. Prostodušnostje potrebna, čak neophodna – kako ne bismopostali žrtvedemona podozrenjai sumnje.Ali, ne u trenutku kada se sve visi o koncu –što se svakog danapotvrđuje širom sveta, kada je tehnologija obmane i manipulacije dosegla savršenstvo, koje je već van domašajakreativnog uma.

Novica Đurić