Kleopatra

Postojalo je nešto u aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da bog mora Posejdon, koji je živeo nedaleko od ostrva Faros, šalje svoj božanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je već bio raspoložen, slao i najrazličitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dođu do daha, žudeći za blagim etrom proleća, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlažne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prašinu, a ponekad bi oštri vetrovi afričke pustinje vratili dah morskog boga u njegovu mokru postojbinu. Ali ovoga jutra, prolećno raspoložen, bog je blago šumorio ka ovom dragulju na moru, igrajući se duž svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blagi miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daškom limuna, kamfora i jasmina.
U centru grada, na raskršću Ulice Some i Kanopskog puta, nalazio se kristalni kovčeg Aleksandra Velikog,osnivača gradova. Više od dvesta godina je makedonski kralj ležao u svom večnom domu. Njegovo mlado, balsamovano telo sačuvano je od vremena, kako bi svi mogli da odaju poštu velikom geniju. Ponekad bi Egipćani odvlačili svoje sinove od kovčega velikog ratnika, braneći im da izgovore molitvu Aleksandrovog kulta, koju su ovi naizust morali da znaju, grdeći ih zbog podaničke pokornosti stranoj krvi. Ali, taj mrtvi Grk je izmaštao ovaj raj, kredom iscrtavajući simetričnu mrežu ulica. Izgradio je Heptastadion, nasip koji se poput dugog, pohlepnog jezika pružao kroz svetlucavu morsku vodu, odvajajući Veliku luku od Luke bezbednog povratka. Aleksandrovi naslednici, nosati Ptolomej i njegovo potomstvo, podigli su svetionik na Farosu, s večitim plamenom na njegovoj kuli, što je poput skiptra boga vatre bezbedno sprovodio brodove do plitke, stenovite luke. Podigli su veliku biblioteku koja je bila dom celokupnom svetskom znanju, šetališta sa stubovima koji su oivičavali popločane ulice bacajući hlad na šetače, kao i brojna gradska pozorišta u kojima su svi – bilo Grci, Egipćani, Jevreji – mogli da pogledaju komediju, tragediju ili prigodnu besedu, naravno na grčkom, mada je svaki obrazovani Egipćanin govorio jezik svog osvajača, iako tako nešto nije bilo uzvraćeno. Grad je i dalje bio rajsko mesto, mada su se Ptolomeji degenerisali u potpuno novu vrstu – u monstrume poput morskog konja, velikog kao primerci u zoološkom vrtu, s podjednako nezajažljivim apetitom; u puzavce koji su veselo krčmili egipatsko blago ne bi li umilostivili nove gospodare sveta – Rimljane. Svakih nekoliko godina bilo je gotovo nužno da egipatska rulja ubije bar jednog Ptolomeja, podsećajući ih da vreme obara svaku lozu. Međutim, pri ovakvom danu, kada su zaljubljeni gugutali po senovitim gajevima Panovog vrta, a raspupelo prolećno cveće se pomaljalo ka bleštavom azurnom nebu, lako se zaboravljalo da dom Ptolomeja nije ono što je nekada bio. Danas je slatki dah boga mora sve izveo na uživanje po vrtovima, šetalištima i bazarima na otvorenom; danas su svi s osmehom udisali božanski šapat ne razmišljajući da li je to grčki vazduh, egipatski vazduh, afrički vazduh, rimski vazduh... On nije... pripadao nikome. Jednostavno im je ispunjavao pluća, čineći ih srećnima.

Kraljevska porodica, čiji su preci učinili ovaj grad velikim, nije primećivala ništa od svega ovoga. Kompleks palata pored mora bio je samotno ostrvo, izolovano od gradskog veselja. Prozorski kapci su bili čvrsto zatvoreni pred naletom slatkog vazduha i raspusnog dana. Oborene glave, kao u kakvom idolopoklonstvu, posluga je obavljala svoj redovan posao u potpunoj tišini. Unutra nije bilo radosti. Kraljica je bila bolesna, a najčuveniji lekari civilizovanog sveta već su objavili da joj nema spasa.
Sa pogodnog mesta na podu, odakle je mogla da vidi sve šta se dešavalo, Kleopatra je posmatrala kako se svetlucava vrata otvaraju i kako kralj užurbano uvodi slepog jermenskog vidara u spavaću sobu njene majke. Ugledavši mlečnobele kratere ispod vračevih obrva, devojčica razrogači oči koje su, iako ponekad braon boje, ovoga dana bile potpuno zelene, poput mladog bibera. Bio je odeven u rite koje su poput perja lelujale oko njega. Umesto nogu, imao je nešto što je ličilo na cepanice za potpalu. Ćopajući, on krenu prema devojčici. Kleopatra mu se u skoku ukloni s puta, jedva izbegavši da je bisage koje je nosio ne lupe po glavi. Pope se na divan, na kome su, neme i čvrsto zagrljene, sedele njena sestra Berenika i polusestra Tea. Iako se nisu ni pomerile, Kleopatra je osetila kako im se mišići zatežu, dok je ona uzmicala ka drugom kraju sofe, smeštajući se uz sam naslon.

16.01.04 Politika

Za one koji su mislili da znaju sve o egipatskoj kraljici Kleopatri američka spisateljica Karen Eseks je napisala roman "Kleopatra" (izdavač "Laguna") kako bi im pokazala koliko je to znanje bilo ograničeno i zasnovano na predrasudama.

Karen Eseks je kao iskusni novinar, publicista i scenarista, sa magistraturom iz kreativnog pisanja, odabrala da se prihvati istraživanja života i vremena Kleopatre, uverena da se iza mita sigurno može otkriti i jedan drugi lik, osim onog poznatog iz literature, poezije, drama i filmova.

Kao rezultat tog mukotrpnog, desetogodišnjeg prikupljanja izvornih podataka nastao je roman iz dva dela, čiji prvi deo nosi naziv "Kleopatra" i bavi se njenom sudbinom do 18. godine, kada je postala ravnopravan suvladar sa ocem i Cezareva ljubavnica, dok drugi deo, koji nosi naziv "Faraon", opisuje njenu sudbinu do tragičnog samoubistva.

Čitajući antičke izvore, kao i kasniju istorijsku građu, autorka je otkrila da se iza mita o zavodnici, koja je najviše vremena posvećivala ljubavnom životu, krije snažna ličnost, vladarka koja je snažnu podršku imala i u narodu, u kome su se cenile njene vladarske sposobnosti.

Knjiga je kod kritike u SAD naišla na izuzetan prijem, jer je uvela nove standarde u oblasti istorijskog romana. Karen Eseks je odato priznanje da je izvanredno oživela jedan istorijski lik, dajući mu uverljivost i autentičnost, kao da mu je bila svedok i savremenik.

(Tanjug)