Kapetan sobne plovidbe

10.11.03

Za pisanje priča potrebno mi je da se nešto u meni otvori, neki prolaz kojim stižem do onoga što želim da kažem, a što valjda stalno nosim u sebi. Ja čekam da mi se te priče jave, i manje-više, sve ostalo što činim, protiče kao alibi tog iščekivanja-kaže naš sagovornik

Jedan od najuglednijih i najproduktivnijih srpskih pripovedača i književnih kritičara srednje generacije, prof. dr Mihajlo Pantić iz Beograda, ove godine objavio je tri knjige: zbirku priča “Ako je to ljubav” (“Stubovi kulture”), zbirku eseja “Kapetan sobne plovidbe” (“Dnevnik-novine i časopisi”) i zbirku kritičkih tekstova “Aleksandrijski sindrom 4” (“Prosveta” ).
Takođe, priredio je antologiju savremenih srpskih pripovedaka ”Čovek koji je jeo smrt”, koja se, na engleskom jeziku, pojavila u izdanju Srpskog PEN centra i antologiju pesnika Disovog proleća “Onaj život”. Pantić je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i urednik prestižne edicije “Albatros” u izdavačkoj kući “Filip Višnjić”.
l U vašoj biografiji piše da ste pripovedač i književni kritičar. Po broju objavljenih knjiga, više ste ono drugo. Šta je ipak bliže vašem intimnom spisateljskom afinitetu?
– Odavno sam prestao da na to mislim, ako sam, iskreno govoreći, ikada na to uopšte i mislio. Za mene je književnost nešto integralno, nešto tako veliko, kao jezik, kao Dunav, kao život. U tom smislu manje mi je važno šta sam u ponedeljak, a šta u utorak. Ali da probam da vam odgovorim: subotom i nedeljom sam čitalac, takoreći od jutra do večeri, u ponedeljak i utorak sam univerzitetski predavač, u sredu sam urednik, četvrtkom sam kritičar, a petkom sam esejista. Šalu na stranu, kritike možete pisati svaki dan (nekada sam to i činio), a za pisanje priča potrebno mi je da se nešto u meni otvori, neki prolaz kojim stižem do onoga što želim da kažem, a što valjda stalno nosim u sebi. Ja čekam da mi se priče jave, i manje više sve ostalo što činim, protiče kao alibi tog iščekivanja.l Imate li saznanja kako čitalački ukus domaće publike korespondira sa najnovijom književnom produkcijom?
- Na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga prišao mi je čovek, po zanimanju tehnolog iz Kolubare, zove se Slavko, i rekao mi da čita moje knjige. Ne znam koliko takvih ljudi ima u ovoj zemlji, pretpostavljam ne mnogo, niti bih želeo da ih ima previše, ali dok postoji i taj jedan jedini imam savršen argument za odgovor na pitanje zašto pišem. Inače, teško je generalizovati kategoriju masovnog književnog ukusa. Meni se čini da novi naslovi iz savremene književnosti ipak imaju svoju publiku, knjige uprkos svemu završe u nečijim rukama. Izgleda da su nam potrebe, zamislite da ih nema, pa život, koji je ionako besmislen, bez njih bi bio neopozivo besmislen.

l Uvreženo je mišljenje da mladi svet danas više voli kompjutere nego knjige. Šta vi mislite o tome, kao profesor univerziteta i kao otac dva tinejyera?
- I sam provedem najmanje dva sata dnevno pred kompjuterom, i u tome ne vidim ništa loše. Čak i kada imate dan krcat obavezama uvek preostane pola sata ili sat da nešto pročitate. Ako nemate taj sat, izmislite ga, ukradite ga od sna, skratite telefonski razgovor. Uopšte ne vidim kako kompjuter protivreči knjizi, naprotiv, mislim da joj pomaže, i obratno. Pitanje je samo kako čovek organizuje svoje vreme. To pokušavam da naučim i svoje sinove koji su igrali igrice pre nego što su naučili da pišu, a danas ipak čitaju, možda ne onoliko koliko bih ja želeo, ali to je moj problem, a ne njihov.
l U mini-putopisu “Norveška (decembar 2002)”, iz knjige “Kapetan sobne plovidbe”, napisali ste, između ostalog, da “nedostatak sunca oblikuje kulturu”.
Kako na našu kulturu deluje preobilje sunca u proteklih nekoliko godina u našem podneblju?
Toga postanete svesni tek kada u severnim zemljama, recimo u Kanadi i Norveškoj, otkrijete da vam ništa ne nedostaje – osim sunca. Kada malo bolje razmislite učini vam se da odgovor na pitanje zašto se nordijske kulture razlikuju od mediteranskih, uopšte nije tako komplikovan, a potom se setite da su sve velike migracije naroda išle od severa ka jugu, civilizacija se uvek kretala prema kretanju Sunca. Znam na šta ciljate kada me pitate za ovdašnje preobilje sunca, svih minulih godina. Da, bile su to sušne godine, u svakom pogledu, osim, možda, delimično, u umetnosti. Ali smo uprkos visokim temperaturama bili ozbiljno oboleli od jeze, od zimogrožljivosti. Slaba je uteha što ćemo o tim godinama pisati manje ili više dobre knjige, u stvari, već ih pišemo. Te godine su pojeli skakavci.

Šta je, zapravo, ljubav?

l Recite nam nešto o vašoj novoj knjizi priča “Ako je to ljubav”.
- Reč je o tematskoj zbirci, sve priče su o ljubavi. Pisao sam je da bih najpre sebi pokušao da odgovorim šta je zapravo ljubav, i dok sam je pisao mislio sam da o tome ponešto znam. Sada, kada sam je napisao, ne bih u to mogao da se zakunem. Zato sam joj, kada sam je završio, dao takav naslov. Dakle, pričao sam o ljubavi, o njenim najrazličitijim vidovima, ako je to ljubav. Inače, knjiga predstavlja završni deo moje trilogije o Novom Beogradu.

Radmila Lotina

03.07.03 Vreme

Okej, čovek koji je prvu svoju knjigu nazvao Hronika sobe verovatno ima svako pravo da, dvadeset pet knjiga docnije, proglasi sebe kapetanom sobne plovidbe; blago samoironični ton ove razložne autopoetičke odrednice valjda se podrazumeva. A pošto pisac i kritičar M. P. pripada (slabo nastanjenom) vrhu onoga što se obično (samo)naziva postmodernističkim naraštajem savremene srpske književnosti, onda mu tematizacija sobnog iskustva (i pripadajućeg senzibiliteta) dođe kao posve normalna stvar, jer je sama "soba", uostalom, ovde neka vrsta "aleksandrijske biblioteke za ličnu upotrebu", a oko Biblioteke se, pak, vrti dobar deo postmodernistič(ars)ke mitologije, sa pripadajućim joj mistifikacijama, produktivnim i onim drugim.

Etabliravši se kao kritičar i kao istrajan pisac "novobeogradskih priča", u kojima je afirmisao do tada nedovoljno otkriveni i istraženi betonski blues jednog (pre)dobro provetrenog grada-koji-to-nije (niti će ikada to uistinu postati) i njegovih nesnađenih, u vlastite egzistencije neukorenjenih stanovnika, Mihajlo je Pantić pre ili kasnije valjda morao posegnuti i za hibridnom formom koja bi sažimala i nekako ujedinjavala njegova paralelna "fiction" i "faction" iskustva, i tako je nekako nastao svojevrsni serijal Puzzle; Kapetan sobne plovidbe četvrta je knjiga u tom nizu, koji se verovatno pre dogodio nego što je bio deo nekog unapred smišljenog Lukavog Plana.

Ova je knjiga, dakle, manje ili više poput prethodnih iz istog (među)žanrovskog niza, crossover autobiografskih zapisa odviše valjda ličnih i autoru dragocenih da bi se dali naprosto provući kroz filter pripovedačke fikcije i basta, te putopisnih reminiscencija (ovog puta iz Kanade, Poljske, Austrije, Italije, Rumunije, Češke, Nemačke, Makedonije, Bosne, Norveške) od kojih su neke češće tek pokriće za introspekciju iz drugog, "postranjenog" ugla nego istinski svetožedni povod za radoznalo, landaračko opserviranje Drugog; kao da se sobna plovidba nastavlja čak i na suprotnom kraju zemaljske kugle (kako kugla može imati "kraj"?!), i kao da se okeani preleću samo zato da bi se odande još ponešto saznalo i domislilo o sebi... Ovo je putositničarsko dnevničarenje vrlo sklizak teren, no uglavnom se čuvajući da od toga isuviše napadno pravi "poetiku", čak Ideologiju, Pantić uspeva da izbegne zamku neurotičke Samousredsređenosti, koja bi čitaocu mogla biti irelevantnom, jer ovaj ipak piscu nije ni ispovednik ni shrink – tek nevidljivi partner u jednoj suptilnoj razmeni... Dalje, Kapetan sobne plovidbe je i kolekcija novih esejističkih zapisa o situaciji srpske književnosti (poglavito proze) na kraju XX i prelazu u XXI vek, te o turobnom društvenom kontekstu u kojem je ova nastajala, a koji je na razne načine i te kako uticao na njen oblik, ma koliko se onomad, u sedmoj i osmoj deceniji, upravo Pantićevi "saborci" upinjaše da dokažu kako je svaka iole neposrednija korelacija književnosti i Spoljnog Sveta nešto što je "duboko prevaziđeno", i kako je (po mogućstvu nemimetička, jelte) hronika sobe još jedini mogući i smisleni odsečak Sveta koji staje u Tekst. Svet je, međutim, na to gledao nešto drugačije, uz drzak manjak poštovanja za "postistorijska" promišljanja Soboholičara... Enivej, Pantić u esejističkom odeljku ove knjige nudi intrigantna razmišljanja na temu mogućnosti utemeljivanja nekih novih južnoslovenskih komparativnih studija, a takođe i lamentira nad ulogom medija u promociji "pravih" i onih drugih književnih vrednosti, kao i nad izgubljenim uticajem književne kritike – no, odnekud bez bilo kakvog osvrta na ulogu kritike same u tom javnom samoukinuću iliti radikalnoj marginalizaciji? U poslednjem se, pak, poglavlju Pantić vraća "stvarnosti", kroz melanž raznorodnih tekstova sa eksplicitnom autobiografskom potkom, od uistinu ljupkog krokija o iskustvu roditeljstva, preko malog rečnika osobne Ex-Yu mitologije do nesuđenog detinjeg "susreta" sa Josipom Brozom Titom... Ne treba posebno isticati da ni ovog puta nismo lišeni novih novobeogradoloških fragmenata, kao ni to da je knjiga premrežena svakovrsnim pecaroškim referencama, šta god to značilo nama koji soma razlikujemo od šarana jedino po tome što ovaj prvi – reklo nam tako – ima brkove. Mada ih možda i šaran negde ima, ne smem se zakleti, ne bih da ispadnem glup u društvu?! Pantić, uostalom, ne ceni mnogo ni jednog ni drugog: preferira deverike i bandare (šta god to bilo).

Ispadi ištvan-bećar-pecaroš ekstremizma na stranu, ovaj je novi Pantićev umereno mrzovoljni esejistički obrok tradicionalno umereno ukusan (u svakom slučaju ne izaziva žgaravicu): ima tu i ribe i mesa, mada se pogdegde protne i onoga što nije ni jedno ni drugo, pa onda ne znaš šta bi s tim. No, tako je to: svaka soba ima neku svoju "hroniku" i hroničara, i u svakoj se krčka neka druga mirođija.

Teofil Pančić

12.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Za Mihajla Pantića (Novi Beograd, 1957) pisanje je, između ostalog, jezički puzzle/slagalica, manje ili više ozbiljna igra rekonstrukcije sveta iz krhotina njegovog razbijenog ogledala. Pokušavajući da tako nazre svoje lice, kao i lice književnosti u kojoj se ogleda, Pantić je objavio knjige priča: “Hronika sobe”(1984), ”Vonder u Berlinu” (1987, 1994), “Pesnici, pisci i ostala menažerija”(1992), “Ne mogu da se setim jedne rečenice” (1993, 1996, 2000), “Novobeogradske priče” (1994, 1998, 2002), “Sedmi dan košave” (1999, 2002), “Jutro posle” (2001).
Uporedo s pripovedačkim delovanjem odvijao se i značajan kritičarski, profesorski, urednički i antologičarski rad Mihajla Pantića, tako da je on postao jedan od najaktivnijih i najznačajnijih književnih hroničara, ali i promotera modernog i eksperimentalnog izraza. Postmodernizam i aleksandrijski sindrom obeležili su čitav niz Pantićevih knjiga i doneli mu mesto generacijskog kritičara koji možda pristrasno i «zaslepljeno» veruje u promenu literarnosti i ne želi da čita kopije pisaca iz bliže ili dalje prošlosti.
Pantić je silno verovao u savremenu literaturu sa elementima metanaracije, fikcije, i onda kada je čitav niz takvih knjiga ostavljao utisak da su sklepane na brzinu i napisane na fonu onih pročitanih prethodnog dana. Književnost je shvatao i kao oblik borbe za novi izraz i kultivisanje izraza i uprkos silnim otporima uspeo da se nametne sa celom generacijom pisaca kojoj je pripadao i u čije ime je ratovao.
Zbog svega toga nova knjiga Mihajla Pantića koja sadrži čitav niz autopoetičkih i drugih važnih iskaza pokazuje korifeja postmoderne u jednom opuštenijem i mirnijem izdanju. Pisac je uistinu kapetan sobne plovidbe, a knjige su mora i okeani u kojima se jedna takva slatka muka odvija. Odmah da kažemo da je Pantić pravi suvozemni Ahav i da u sve pore književnosti ulazi sa velikom obaveštenošću, dosta intuicije i pomalo srećne ruke. Razume se da je i strast tu negde i da je i ona sastavni deo svih papirnatih putovanja.
U četiri vrlo jasna i vrlo različita poglavlja: Razglednice, Eseji, Svakodnevni memoari, Četvrti puzzle, Pantić je pokazao sve svoje darove i domete, ostavio posejane ključeve duha koji se ne miri i zna da promišlja trenutak sadašnji. NJegova profesorska karijera i književne spone odvele su ga tokom poslednjih nekoliko godina u Kanadu, Poljsku, Austriju, Italiju, Češku, Nemačku, Makedoniju, Bosnu i Norvešku. O svemu tome Pantić piše reporterski zanimljivo i sa dovoljno objektivnih uvida u stanje stvari. I u drugim tekstovima, naročito esejima, Pantić pokreće čitav niz veoma vrućih pitanja o srpskoj prozi na kraju 20. veka, komparativnim studijama, srpskom književnom društvu, a pre svega gubljenju kriterijuma u književnosti, ali i u medijima (Buvljak i kiosk).
Sve u svemu Pantićeve nedoumice, sumnje, ljutnje, dijagnoze su tačne i vrlo jasno izrečene i pokazane. Uprkos svemu zbrka je velika, a književnost nepročitana. Snalaženje i sitne prevare ne mogu proći ni u ribolovu (druga Pantićeva velika ljubav i oblast istraživanja), a kamoli u intelektualnim stvarima gde misao prodire i tamo gde knjiga i ne dolazi. Još niko ne veruje u umetnost bez publike i sujete. A ima i takve. U Sibiru...

M. Živanović