Kant za početnike

13.05.04 NIN

Pre više od decenije, kada se u nekadašnjem BIGZ-u, dok je urednik filozofske edicije bio Dimitrije Tasić, pojavilo obnovljeno izdanje Kantove tri “Kritike”, napisao sam tekst pod ovim naslovom, koji tada nije naišao, koliko mi je poznato, na opšte dopadanje. Ideja tog teksta bila je - kao i ideja Kristofera Vonta - da Kant nije metafizičar prisustva, nego metafizičar odsustva. To mislim i danas: to je smisao tzv. kopernikanskog obrta koji je Kantovu koncepciju “kritičke filozofije” odvojio od tradicije vladajuće Lajbnic-volfoske meditacije u granicama jedne metafizike prisustva. Kristofer Vont prema belešci izdavača, predaje umetničku kritiku i teoriju na Institutu za umetnost i dizajn u Kentu, a Andžej Klimovski, ilustrator i dizajner, predaje na Kraljevskom umetničkom koledžu u Londonu.

Mislim da je, dakle, u pitanju jedna postmoderna interpretacija Kantove koncepcije. To se može zaključiti ne samo iz celokupnog teksta, koji prati ovaj strip o Kantu i njegovom delu, što je, naravno, karakteristično obeležje vremena i tzv. masovne kulture i medija, nego već iz uvodne beleške, u kojoj je Kristofer Vont precizno formulisao svoje stanovište: “Kantova filozofija”, veli Vont, “smeštena na pragu moderne misli, obeležena je skepticizmom i gubitkom vere kako u religiju, tako i u metafiziku. Njegovi spisi su izuzetni po svom sistematskom odbacivanju svake pretenzije na znanje o tome šta je istina i gde ona leži. No, uprkos tome što u njoj preovladava rušenje tradicionalnih verovanja, Kantova filozofija razvija novi i duboki osećaj afirmacije. Ona afirmiše granice ljudskog znanja i kreativne mogućnosti koje proizlaze iz uviđanja ovih granica. Namesto praznoverice i dogme, Kant prihvata promenu i ljudsku pogrešivost, priznajući ove osobine kao izvore zadovoljstva. Takav pogled nadilazi modernističku žudnju za poretkom i napretkom i smešta Kantovu misao u metež postmoderne.”

To je apsolutno tačno. Ovih dana sam spremao jedno predavanje o Kantovoj “kritici moći suđenja”, povodom 200 godina od njegove smrti (1804), i u to sam se još jednom uverio. Zanimljivo je da se najmanje pažnje posvećuje upravo ovoj “Kritici”, koja se od pojma, odnosno, saznanja, ili etike, neočekivano vraća na ovu “moć suđenja” u kojoj ne postoji jasna granica između saznanja i zadovoljstva, ili nelagode koja ga prati i ne može se odvojiti od njega, upravo, zbog ovih “granica saznanja”, koje upućuju na ono odsutno, čiji teorijski status nije dovoljno jasan. To pokazuje da racionalno poimanje, ili aprehenzija nije dovoljna da bi se ostvarila celina saznanja i da zato ova opšta moć suđenja, ili dopadanja, mora nadopuniti mišljenje predikacije, ili prisustva, razvijeno u prve dve “Kritike”.

Zato tek treća “Kritika” vraća ljudsku dimenziju našem saznanju. Istovremeno, to pokazuje da ovaj deridijanski pojam “dopune”, ili parergona, postaje osnovni instrument Vontovog tumačenja Kantove filozofije. Jer, za Kanta više ne postoji pojam prisustva, piše Vont, “pa tako odsustvo gubi svoju negativnu konotaciju (odsustvo predstave) kako je to metafizika ranije tvrdila. Predstava sada nema ništa što bi predstavljala. Ona je supsumirana pod odsustvo, jer ništa drugo ne postoji.” “Nepoznato ne zahteva nikakvo predstavljanje. Osećanje se upliće između uobrazilje i razuma. Sud o lepom je bezinteresan, jer je nedelotvoran. Razum nije nadmoćan nad uobraziljom.” To pokazuje da je za razliku od predikacije, ili poimanja, suđenje moć koja premašuje granice subjekta, koje se možda naziru u onome što je odsutno i lepo, “svrhovito bez svrhe”.

To je zaista sablasni Kant. Mislim, da bi se Kantu dopalo ovo narušavanje granice između stripa i filozofije.