15.12.16 Politika
Jesi li tu?
Džonatan Safran For: "Izuzetno glasno & neverovatno blizu"
ImageRomani poput "Izuzetno glasno & neverovatno blizu" američkog pisca Džonatana Safrana Fora (1977) demantuju mrzovoljne književne znalce koji kukumavče nad sudbinom današnje literature u kojoj, po njima, više nema velikih dela. Safran Forov roman je osvojio devet prestižnih nagrada, preveden je na dvadesetak jezika, adaptiran je za igrani film (uloge: T. Henks, S. Bulok, D. Gudman, M. fon Sidov), a najvažniji svetski magazini ocenjivali su ga pridevima: spektakularan, mudar, zapanjujući, očaravajući, potresan, savršeno privlačan, ozbiljan, duhovit, razorno bolan, nepodnošljivo tužan, dirljiv, lingvistički briljantan... Ipak, "Izuzetno glasno & neverovatno blizu", čak ni na prvi pogled, prostim listanjem stranica, ne liči na uobičajeni komercijalni roman, jer obuhvata različite vidove intertekstualnog, intermedijalnog i interdisciplinarnog proznog izraza, a za nenaviknuto čitalačko oko ove jezičke i neverbalne intervencije (fotografije, ilustracije, manuskripti, preštampavane ili prazne stranice, šifre, nizovi brojeva, tekst u "fronclama", tipografski kolaži...) mogu biti odbojne.
"Izuzetno glasno & neverovatno blizu" je veliki roman o samouništenju i samodržanju. U stvarnosti je, zapravo, sve užasno, zaključio je nakon pogibije oca u terorističkom napadu 11. septembra, glavni junak Oskar Šel: pronalazač, dizajner i proizvođač nakita, entomolog amater, frankofil, vegan, origamista, pacifista, perkusionista, astronom amater, konsultant za računare, arheolog amater, pasionirani korespondent, kolekcionar: retkih novčića, leptira koji su umrli prirodnom smrću, minijaturnih kaktusa, suvenira vezanih za Bitlse, poludragog kamenja... On ne plače, on sebi pravi modrice, jer kako da pruži racionalan odgovor na pitanje: "Da li misliš da išta dobro može da proizađe iz smrti tvog oca?" I nakon godinu dana mnoge stvari su ga terale na paniku, na primer, viseći mostovi, bacili, avioni, vatromet, Arapi u metrou, Arapi u restoranima i kafićima i drugim javnim mestima, vešala, kanalizacioni i ventilacioni otvori za metro, torbe bez vlasnika, cipele, ljudi s brkovima, dim, čvorovi, visoke zgrade, turbani. Kada je slučajno pronašao debeli kratki ključ, u maloj koverti, na čijoj je poleđini pisalo "Crno", u plavoj vazi, na najvišoj polici plakara, smisao njegovog života sveo se na to da pronađe bravu koju taj ključ otvara. Dakle, trebalo je proveriti svih 162.000.000 brava koliko ih ima u Njujorku. Kada je krenuo u potragu za bravom, zapravo se sve više približavao ocu i istovremeno se udaljavao od majke, koju je optuživao za izdaju oca. Odlučio je da upozna svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek, idući abecednim redom, od Arona do Zine. Pomoć u ovom svojevrsnom detektivskom poslu mu je pružio g. Blek, rođen 1. januara 1900, borac u oba svetska rata, novinar koji je izveštavao o gotovo svakom ratu u 20. veku, tvorac biografskog indeksa za svakoga o kome je pisao s opisom od samo jedne reči: Če Gevara rat, Tom Kruz novac, Suzan Zontag misao. Njih dvojica obilaze Alberta, Alena, Alis, Arnolda, Ajbija, Adu, Bernija, Čelzi, Dona, Foa, Džordžiju...
Oskarova baka živi u zgradi prekoputa. Dve hiljade belih strana u dnevniku najtačnije opisuju njen prazan život. Njen nemi suprug, Tomas Šel, toliko se plašio gubitka nečega što voli, da je odbijao da išta voli, te ju je napustio još pre rođenja sina. I tako, četrdeset godina bez ijedne reči, baka dobija samo prazne koverte, a onda na dan sahrane sina, sačeka je pisamce od samo tri reči: "Žao mi je." Znala je da se nedostajući suprug i otac vratio iz Drezdena u Njujork kako bi započeli drugi zajednički život. Analogija između bombardovanja Drezdena, koji su preživeli Oskarovi baka i deda, povezana je s Oskarovom školskom prezentacijom razaranja Hirošime i terorističkim napadom na Njujork. Oskar i njegov deda smatraju da je život strašniji od smrti. Njih dvojica planiraju da otkopaju prazan grob kako bi u njega smestili sva neposlata pisma koja je Tomas Šel, otac, slao Tomasu Šelu, sinu. A onda, nakon avanture na groblju, Oskar od majke saznaje da je njegova potraga bila samo predstava koju je režirala: znala je kraj kada je Oskar bio još na početku potrage! Na kraju svih potraga, otkriva se Viljem Blek, koji dve godine pokušava da pronađe ključ od sefa koji se nalazio u vazi koju mu je otac, kog je prezirao, zaveštao nakon smrti, a koju je na uličnoj rasprodaji kupio Tomas Šel, Oskarov otac. Potraga za ključem zapravo je bila dvostruka potraga za očevima. Ključno pitanje koje se postavlja u romanu, a odnosi se na sve aktere, jeste: "Šta smo radili sve to vreme ako nismo uspeli da se upoznamo?"
Nemoguće je ne primetiti povezanost između Safran Forovih i Tedžu Kolovih motiva s pticama iz Otvorenog grada. Obojica romane završavaju slikovitim prikazom ptica-samoubica. (Safran For: "Svake godine umre deset hiljada ptica tako što se slupaju o prozore Svetskog trgovinskog centra"; Kol: "Kip slobode bio je poguban za seobu ptica: za samo jednu noć bi ih stradalo preko hiljadu četiristo.") Ptice, kod obojice pisaca, predstavljaju znakovitu metaforu kojom se opisuju besmislene smrti i nevine žrtve. Kao i kod Kola, jato ptica je u centru kompozicijske motivacije i kod Safrana Fora: "Onda, niotkuda, jato ptica je proletelo pored prozora, izuzetno brzo i neverovatno blizu."
Ako postoji jedna stvar oko koje bismo se složili u vezi s terorističkim napadom na Kule bliznakinje, to je neuspeh jezika. Safran Forov roman je ultimativno svedočanstvo našeg razorenog jezika. Poslednje stranice u romanu su niz fotografija muškarca koji pada sa Svetskog trgovinskog centra. Animacija čini da čovek izgleda kao da pada na gore. Da li bi tako leteo Tomas Šel u košulji-letačici, izumu Oskara Šela, koju je zaboravio da obuče baš 11. septembra?
Srđan V. Tešin
15.11.16 Politika
Jesi li tu?
Džonatan Safran For: "Izuzetno glasno & neverovatno blizu"
Romani poput "Izuzetno glasno & neverovatno blizu" američkog pisca Džonatana Safrana Fora (1977) demantuju mrzovoljne književne znalce koji kukumavče nad sudbinom današnje literature u kojoj, po njima, više nema velikih dela. Safran Forov roman je osvojio devet prestižnih nagrada, preveden je na dvadesetak jezika, adaptiran je za igrani film (uloge: T. Henks, S. Bulok, D. Gudman, M. fon Sidov), a najvažniji svetski magazini ocenjivali su ga pridevima: spektakularan, mudar, zapanjujući, očaravajući, potresan, savršeno privlačan, ozbiljan, duhovit, razorno bolan, nepodnošljivo tužan, dirljiv, lingvistički briljantan... Ipak, "Izuzetno glasno & neverovatno blizu", čak ni na prvi pogled, prostim listanjem stranica, ne liči na uobičajeni komercijalni roman, jer obuhvata različite vidove intertekstualnog, intermedijalnog i interdisciplinarnog proznog izraza, a za nenaviknuto čitalačko oko ove jezičke i neverbalne intervencije (fotografije, ilustracije, manuskripti, preštampavane ili prazne stranice, šifre, nizovi brojeva, tekst u "fronclama", tipografski kolaži...) mogu biti odbojne.
"Izuzetno glasno & neverovatno blizu" je veliki roman o samouništenju i samodržanju. U stvarnosti je, zapravo, sve užasno, zaključio je nakon pogibije oca u terorističkom napadu 11. septembra, glavni junak Oskar Šel: pronalazač, dizajner i proizvođač nakita, entomolog amater, frankofil, vegan, origamista, pacifista, perkusionista, astronom amater, konsultant za računare, arheolog amater, pasionirani korespondent, kolekcionar: retkih novčića, leptira koji su umrli prirodnom smrću, minijaturnih kaktusa, suvenira vezanih za Bitlse, poludragog kamenja... On ne plače, on sebi pravi modrice, jer kako da pruži racionalan odgovor na pitanje: "Da li misliš da išta dobro može da proizađe iz smrti tvog oca?" I nakon godinu dana mnoge stvari su ga terale na paniku, na primer, viseći mostovi, bacili, avioni, vatromet, Arapi u metrou, Arapi u restoranima i kafićima i drugim javnim mestima, vešala, kanalizacioni i ventilacioni otvori za metro, torbe bez vlasnika, cipele, ljudi s brkovima, dim, čvorovi, visoke zgrade, turbani. Kada je slučajno pronašao debeli kratki ključ, u maloj koverti, na čijoj je poleđini pisalo "Crno", u plavoj vazi, na najvišoj polici plakara, smisao njegovog života sveo se na to da pronađe bravu koju taj ključ otvara. Dakle, trebalo je proveriti svih 162.000.000 brava koliko ih ima u Njujorku. Kada je krenuo u potragu za bravom, zapravo se sve više približavao ocu i istovremeno se udaljavao od majke, koju je optuživao za izdaju oca. Odlučio je da upozna svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek, idući abecednim redom, od Arona do Zine. Pomoć u ovom svojevrsnom detektivskom poslu mu je pružio g. Blek, rođen 1. januara 1900, borac u oba svetska rata, novinar koji je izveštavao o gotovo svakom ratu u 20. veku, tvorac biografskog indeksa za svakoga o kome je pisao s opisom od samo jedne reči: Če Gevara - rat, Tom Kruz - novac, Suzan Zontag - misao. Njih dvojica obilaze Alberta, Alena, Alis, Arnolda, Ajbija, Adu, Bernija, Čelzi, Dona, Foa, Džordžiju...
Oskarova baka živi u zgradi prekoputa. Dve hiljade belih strana u dnevniku najtačnije opisuju njen prazan život. Njen nemi suprug, Tomas Šel, toliko se plašio gubitka nečega što voli, da je odbijao da išta voli, te ju je napustio još pre rođenja sina. I tako, četrdeset godina bez ijedne reči, baka dobija samo prazne koverte, a onda na dan sahrane sina, sačeka je pisamce od samo tri reči: "Žao mi je." Znala je da se nedostajući suprug i otac vratio iz Drezdena u Njujork kako bi započeli drugi zajednički život. Analogija između bombardovanja Drezdena, koji su preživeli Oskarovi baka i deda, povezana je s Oskarovom školskom prezentacijom razaranja Hirošime i terorističkim napadom na Njujork. Oskar i njegov deda smatraju da je život strašniji od smrti. Njih dvojica planiraju da otkopaju prazan grob kako bi u njega smestili sva neposlata pisma koja je Tomas Šel, otac, slao Tomasu Šelu, sinu. A onda, nakon avanture na groblju, Oskar od majke saznaje da je njegova potraga bila samo predstava koju je režirala: znala je kraj kada je Oskar bio još na početku potrage! Na kraju svih potraga, otkriva se Viljem Blek, koji dve godine pokušava da pronađe ključ od sefa koji se nalazio u vazi koju mu je otac, kog je prezirao, zaveštao nakon smrti, a koju je na uličnoj rasprodaji kupio Tomas Šel, Oskarov otac. Potraga za ključem zapravo je bila dvostruka potraga za očevima. Ključno pitanje koje se postavlja u romanu, a odnosi se na sve aktere, jeste: "Šta smo radili sve to vreme ako nismo uspeli da se upoznamo?"
Nemoguće je ne primetiti povezanost između Safran Forovih i Tedžu Kolovih motiva s pticama iz Otvorenog grada. Obojica romane završavaju slikovitim prikazom ptica-samoubica. (Safran For: "Svake godine umre deset hiljada ptica tako što se slupaju o prozore Svetskog trgovinskog centra"; Kol: "Kip slobode bio je poguban za seobu ptica: za samo jednu noć bi ih stradalo preko hiljadu četiristo.") Ptice, kod obojice pisaca, predstavljaju znakovitu metaforu kojom se opisuju besmislene smrti i nevine žrtve. Kao i kod Kola, jato ptica je u centru kompozicijske motivacije i kod Safrana Fora: "Onda, niotkuda, jato ptica je proletelo pored prozora, izuzetno brzo i neverovatno blizu."
Ako postoji jedna stvar oko koje bismo se složili u vezi s terorističkim napadom na Kule bliznakinje, to je neuspeh jezika. Safran Forov roman je ultimativno svedočanstvo našeg razorenog jezika. Poslednje stranice u romanu su niz fotografija muškarca koji pada sa Svetskog trgovinskog centra. Animacija čini da čovek izgleda kao da pada na gore. Da li bi tako leteo Tomas Šel u košulji-letačici, izumu Oskara Šela, koju je zaboravio da obuče baš 11. septembra?
Srđan V. Tešin
