Iznenada večni

25.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Čitalačka sudbina je htela da od meseca maja tragom za smislom života čitajući norveške pisce: prvo odlični roman Erlenda Lua, a zatim još moderniju dramu A. I. S. Ligrea „Iznenada večni”, od koje sam se naježio taman onoliko koliko i posle završetka fantastičnog filma „Otvori oči” Alehandra Amenabara. U Ligreovoj fantastičnoj drami, u kojoj se mogu naslutiti obrisi života koji nas čeka u trećem milenijumu, kao rešenja na stara pitanja brzog protoka vremena, sveopšte apsurdnosti i starosti, nude se do sada nepoznati glagoli nakon čije radnje junaci budu u stanju da imaju telo staro dvadeset pet godina, iako im u ličnoj karti piše da su nacvrcali vek i koju desetinu godina više.
(Jedna od olakšavajućih okolnosti Amenabarovog filma jeste to što glavnu žensku ulogu igra Penelopi Kruz, ali je i budućem čitaocu Ligreove drame o budućnosti takođe ostavljena mogućnost da u nekom od ženskih likova prepozna koga hoće.)
Drama „Iznenada večni” počinje 2000. godine, na novogodišnju noć, i traje sve do iste večeri hiljadu godina kasnije. Milenijumska groznica se pretvara u „milenijumsku upalu pluća”. Komad prati sudbinu nekoliko generacija jedne familije koja živi na 80. spratu džinovskog oblakodera koji se zove „Panj”.
Kako Ligreu (1968) polazi za rukom da u dramu utka hiljadu godina radnje? Protok vremena između dve scene varira od nekoliko sekundi do stotinu godina. Scene se neobično brzo smenjuju, baš kao što brzo iscuri vreme iz peščanog sata. U međumonolozima junaci govore o sebi u trećem licu. Junaci liče na robote. Oni su ljudi, ali njihovi pokreti kao da imaju nešto od hladnoće robotike. NJihovi pokreti kao da su unapred programirani, kao da su sasvim mehanički.
Sasvim je nezahvalno prepričati dramu koja se ne može prepričati. Nije dovoljno reći: junaci se batrgaju (u ne baš divnom) milenijumu, pokušavajući da osmisle i produže svoje živote, dok im ćuške lupaju problemi koji su ćuške lupali i u prethodnim hiljadugodištima.
„Manipulacija” je, posle mnogo muka, patentirana. LJudsko telo ne stari! Ali, zabranjeno je rađanje. Junaci su u tehno eri, u trećem milenijumu, a još uvek se ponekad seku brijačima kad im dođe. Međusobno! Mediji za smrt člana familije konačno znaju pre od same familije. No, kako postati (iznenada) večan? Kako ostati mlad? Da li je opasno igrati se sa prirodom? Da li je jedino rešenje estetska hirurgija? Da li su šarene pilule jedino rešenje? To su tek neka od pitanja koja postavlja ova drama. A glavnu potku pronaćićete sami, jer, ukoliko volite nove drame, ne biste smeli da preskočite ovo (dosta čudno) izdanje Stubova kulture.
Šaleći se u jednom aforizmu, duhoviti Duško Radović je otprilike objasnio da je poseta teatru mala, jer naš čovek voli da mu se odmah kaže šta je bilo na kraju, a moderno pozorište to uporno izbegava da kaže. Čitajmo i navikavajmo se na trećemilenijumske nove drame.

Mića Vujičić