Iz srpske književnosti

19.01.04

Jedan od najistaknutijih savremenih književnih kritičara i esejista Miroslav Egerić proslavio je prošle godine četiri decenije uspešnog delanja u našoj kulturi. O ugledu Miroslava Egerića govori i podatak da je grupa novosadskih i beogradskih kolega profesora objavila zbornik "Iz srpske književnosti" koji je u celosti posvećen ovom sjajnom kritičaru i koji donosi niz analitičkih tekstova o njegovom kritičkom stavu prema književnom delu.
Miroslav Egerić je za četiri decenije rada napisao niz zapaženih priloga o domaćoj literaturi, time dajući izuzetan doprinos našoj esejistici i istoriji književnosti. U razgovoru za naš list polazimo od osnovnog pitanja: šta za našeg sagovornika znači književna kritika?
Književna kritika je za mene duhovna aktivnost kojoj je predmet razumevanje književnog dela a cilj – izraz tog razumevanja. Po meni, najtačniju definiciju kritike je dao dr Svetozar Petrović u delu "Priroda kritike" u kojem kritiku definiše kao "kreativnu aktivnost kojoj je unutrašnji zadatak da obogati naš smisao za književnost i olakša naš dodir sa njom, izazivajući nas na uspoređivanju vlastitog iskustva sa iskustvom kritičara".

- Kakva je onda razlika između načina na koji razumeva delo jedan obrazovan čitalac i načina na koji to isto delo razumeva književni kritičar, vrsta eksperta"?

– Sve definicije su manje-više uslovne, ali ima dominantnih osobina koje dele književnog kritičara od obrazovanog čitaoca. Književni kritičar sadrži u sebi i ambiciju da stvori razmišljenu svest o književnom delu; obrazovani čitalac nema tu obavezu. Ovaj poslednji može i sam da stvori neku vrstu takve svesti, zavisno od stepena književnog obrazovanja, senzibilnosti za estetske tvorevine, smisla za poređenja tih tvorevina, ali njemu je šire polje uživanja, slobode impresija pa, ako hoćete, i lenjosti u prosuđivanju vrednosti. Književni kritičar, kraj svih čari uživanja u tekstu, nastoji da na temelju vlastitog dara, erudicije i ukusa, svog iskustva u susretu sa delom ili delima, stvori uverljivu sliku vlastitog doživljaja dela i načela, na kojima je stvorio svoju misao o tom delu ili delima.

- Da li se onda može govoriti o jednom metodu kojim kritičar nastoji da objasni celinu književnog dela koje je pred njim?

– Može se govoriti, svakako. Ali se njim ne može, ako je reč o složenom delu, a većina velikih dela su takva – većina dela, dakle, traži kombinacije različitih metoda da bi se njima zahvatila i izrazila, na refleksivnom planu, celina dela. Vi možete tumačiti, recimo, Zolin "Žerminal" sociološkom metodom, ali čak i on izmiče toj metodi, ako vodite računa o izvesnoj energiji stihije koja izbija iz mase u pokretu u tom delu i koji ne može da iskaže samo sociološka svest.

Sloboda i red

- Šta je onda, po Vama, neophodno učiniti da bi se delo videlo i objasnilo na pravi način?

– Lično mislim da ne postoji jedan, spasonosni metod u tumačenju osobenosti književnih dela. Sve zavisi od pameti kritičara, od njegovog unutarnjeg duhovnog horizonta, od količine talenta u njemu, sa kojim uspeva da vidi zrenje dela od semena do ploda, od podsvesnih titraja motiva do završnog oblika. Mislim da na tom planu glavnu ulogu igra ne kritički metod već kritički duh, shvaćen kao sinkretička aktivnost racionalnih i iracionalnih snaga u kritičaru. Ne postoji kritika čista kao ogledalo, o kojoj je parnasovski sanjao Bogdan Popović na početku 20. veka. Kritički metod, ili metodi koje bira kritičar u tvoračkoj saradnji sa kritičkim duhom u pomenutom značenju sinkretičke aktivnosti mogu najviše da se približe celini estetičkog i duhovnog smisla književnog dela. Otuda je za kritičara takođe važno da sjedini, u kretanju vlastite misli o delu, slobodu i red; sloboda je rad kritičkog duha a red je rad kritičkog metoda. Kad takve "saradnje" slobode i reda nema, najčešće izostaje sugestija celine dela na kojoj svaka prava kritika stiče svoje mesto na skali vrednosti.

- Da li onda može da se govori o nekom pozitivnom dejstvu kritike u vremenu, ako kritičar prvenstveno misli na precizno viđenje i tumačenje dela kao zatvorenog sistema jezičkog iskustva?

– Mislim da može, jer ni takvo tumačenje dela, kao zatvorenog sistema jezika u delu, ne može da odvoji čoveka od života, koji je uvek, kako je tvrdio Miloš Crnjanski, više od književnosti. Delo piše i objavljuje živ čovek i ono se živim oglašava u svesti čitaoca onoliko koliko u njemu ne šušti papir nego šumori i žagori život, preobražen u zonama imaginacije i senzibilnosti. Onaj kritičar koji ne priznaje tu činjenicu, nadmoći života nad papirom, rizikuje uvek da i sam zaluta u beloj, papirnatoj šumi.

Svaki atom truda

- Vi ste počeli sa portretima i pamfletima. Gde su sada ti "portreti i pamfleti"? Ima i danas likova koji možda čekaju da budu portretisani, pa možda i da budu junaci nekog Vašeg pamfleta?

– Knjigu "Portreti i pamfleti" objavio sam 1963. godine. Mnogi "portreti i pamfleti" su na Novom groblju u Beogradu. Što ne znači da se neću vratiti toj vrsti živog odnosa sa svojim savremenicima. Vrlo jasno vidim navale presnih i besnih na književnom i političkom planu, uzavrele a neprevrele ambicije, dejstvo udruženih sujeta i koterija. Ako mi Bog podari zdravlja, odužiću se svakom od njih, na adekvatan način. Sva je sreća da nam danas ne lebdi Damoklov mač, hapšenja ili zabrana knjiga nad glavom, pa je rizik sukoba tužnih i gnevnih sa obesnima i protuvama neka vrsta unutarnjeg zadatka ovih prvih. Naravno, poezija je iznad toga, ali njoj se katkad mora utirati put i satirom i pamfletom, ako je neophodno.

- Da li kritičar i esejist mogu nešto da promene u svetu svojim knjigama, pa i pamfletima?

– Skoro ništa. Ali, od tog skoro do ništa ima neki mali prostor za osetljiv i razborit svet. Nije sramota biti pobeđen ako ste nošeni dobrim nastojanjima ka cilju. Sramota je ako ste zdravi i normalni pa ne pokušate da govorite o nečemu na šta ne pristajete i protiv čega se buni i vaš razum i vaše nadanje u bolje dane.

- Više puta ste ponovili u razgovorima za javnost da su Vaše lozinke: Sloboda sa kulturom, Smelost bez brutalnosti, Skromnost bez poniznosti, Ljubav bez lobiranja? Nisu li one iluzorne u današnjici?

– Za mene, nisu. One će se ponavljati u nastojanjima i onih koji za njih nisu ni čuli. Jer u protoku ljudi kroz vreme ima zamisli i potreba koje se ponavljaju, jer se ponavljaju na životnoj traci i neprobuđeni i slovesni ljudi. Za mene svaki atom truda da budemo, makar za jotu, bolji nije besmislen. Zar je manje besmisleno ne truditi se za tu jotu?

- Znači, borbeni optimizam ipak?

– Ne, nego pesimistička borba. Za malo svetla na kraju tunela.

Anđelka Cvijić