01.01.00
Dnevnik
03.10.2001.
Knjiga o bolu
Nedeljko Radlović: ISTOČNA BELEŽNICA; "Svetovi"; Novi Sad, 2000.
Piše: Saša Radojčić
Već na prvi pogled, nova knjiga Nedeljka Radlovića, satiričara, antologičara i pesnika, izdvaja se iz standarda "tekuće" produkcije, postavlja drugačije i ekscesno razlikuje. Čak i oko čitaoca nesviklog na provokativni sastav savremene književnosti uočiće da su tekstovi okupljeni u Radlovićevoj knjizi obogaćeni "ilustracijom", probranim dokumentarnim materijalom, koji delom korespondira sa značenjskim krugovima izgrađenim u Beležnici, a delom to polje širi i usložnjava.
Ali taj iskorak u slikovni jezik nije jedina provokacija Nedeljka Radlovića; on je i do sada bio poznat kao pisac koji se ne obazire mnogo na navike i konvencije, smatrajući da mu je zadatak ne da svog čitaoca uljuljkuje i da mu povlađuje, već naprotiv, da mu zadaje zagonetke i da ga zbunjuje. Zagonetno je u Istočnoj beležnici već njeno žanrovsko određenje. Izdavač joj je namenio mesto u ediciji posvećenoj savremenoj poeziji, i njeni tekstovi su organizovani u neke, na stihove nalik oblike. Ali jesu li to zaista pesme? Onaj ko bi hteo da potvrdno odgovori na ovo pitanje, mogao bi da se pozove na činjenicu da Istočna beležnica predstavlja, u sadržinskom i oblikovnom smislu - nastavak Radlovićeve knjige Istok je tajna, koja nedvosmisleno jeste pesnička zbirka, i to zbirka pesama ostvarenih u haiku formi. Sad, ma šta da pomišljamo suočeni sa inflatornim obiljem srpskih haiđina i njihovih stihova, morali bismo da priznamo da i ovde Nedeljko Radlović "iskače" i razlikuje se od proseka, i da je njegov haiku drugačiji u izražajnom i sadržinskom pogledu. Ali Istočna beležnica?! Poezija, aforizam, u stih maskirana misao, izraz bolne zapitanosti i čemernog pouzdanja u patnju - ne stih, ne pesma, već svedočanstvo i kazivanje o našim danima kojem je svaka forma pogodna, nije li zapravo to priroda tekstova u Radlovićevoj knjizi?
Aspekti sa kojih bismo mogli da posmatramo ovu obimom ne posebno veliku knjigu, mogli bi biti i religiozni, duhovno-antropološki, formalni, aspekti književnog postupka... Za književnog kritičara posebnu važnost imaju poslednja dva navedena aspekta.
O izrazitoj hibridizaciji oblika koje Radlović zadaje svojim istočnim beleškama već je ponešto nagovešteno. Trostiha haiku forma samo je odora, spoljašnji okov misli jednog satiričara koji je uvek ujedno i pesnik. S obzirom na stalnu upućenost na konkretno, aktuelno (a u pitanju je, da ni to ne ostane prećutano, stvaralačka reakcija na razaranja poslednjeg rata kroz koji smo prošli, i posebno, reakcija na ponovljenu kosovsku golgotu srpskog naroda) - ovi tekstovi poseduju pre svega prirodu epigrama. Satiričar ne odlazi predaleko od svoje kuće, svoga jezika, načina na koji ume da pripitomi misli.
Još zanimljiviji je aspekat književnog postupka kojim je ova knjiga ostvarena. Nedeljko Radlović u uspostavljanju celine formalnog i smisaonog prostora Istočne beležnice koristi nekolike elemente za koje je poznato da u krajnjoj liniji vode hibridizaciji literarnog žanra: uz već pomenuto unošenje dokumenta koji prerasta u estetski validan činilac teksta, izdvojićemo još i često citiranje (korišćenje prethodno uobličenog tuđeg govora), kao i sklonost ka izvrtanju citiranog i dokumentarnog, i smeštanju u izmenjen, pre svega vrcavom, paradoksalnom mišlju određen kontekst. Poneka od dokumentarnih fotografija kojima je obogaćen Radlovićev tekst kazuje više od tomova učenih knjiga, i razjašnjava ovu situaciju neuporedivo bolje od njenih samozvanih tumača. Istočna beležnica je knjiga o bolu u koji se za pojedinca uvek pretvara njegov doživljaj istorije. O istoriji se može govoriti i na način velikih slika i masovnih scena, ali Radlović je odabrao drugačiji ugao, refleksno obojen, ispunjen i određen brigom za pojedinca jednako kao za kolektiv.
Jedna od osobina Istočne beležnice jeste i autorova sposobnost da unutar istog (izuzetno kratkog!) teksta, uz autentični lirski impuls unese i ono što ćemo, u nedostatku boljeg izraza, odrediti kao stvarnosni "udar". Tu se ova knjiga najviše približava tradicionalnoj predstavi pesništva. U tom sretno pronađenom magnovenju, kad u rečima (stihovima?) zatreperi iznenadno prepoznavanje univerzalnog u konkretnom, kad u "U Mijačin Do" krenu, da bi tamo našle samo kuršume, žrtve o kojima Radlović svedoči, vidimo i najbližu vezu sa onim što strogo rečeno čini poeziju. Istočna beležnica Nedeljka Radlovića osim toga pokazuje na koji način čak i postmodernističko poigravanje sa oblicima i žanrovima može istovremeno biti etički i istorijski odgovorno. Nesvakidašnja knjiga.
