Ispod streje dedine kolibe

04.02.07

Umetnik ne treba da se opterećuje sumiranjima postignutog, već da jednostavno stvara. "Ispod streje dedine kolibe" su priče o mom detinjstvu i zavičaju viđene očima deteta, negde sredinom prošlog veka u mojoj Mačvi i u selu Lipolistu
Jedna od najpoznatijih likovnih stvaraoca na ovim prostorima Slobodanka Rakić-Šefer napisala je knjigu priča pod nazivom "Ispod streje dedine kolibe" koja, shodno ukupnoj umetničkoj preokupaciji autora, otkriva lepotu predela njenog zavičaja - Mačve sa svim bogatstvom etno-motiva i tradicije ovog kraja.

Knjiga je ilustrovana reprodukcijama slika umetnice koji dočaravaju atmosferu slava, preslava, vajata, devojačkih vezova, pčelinjaka, malinjaka, cvetnih vrtova, koji su već godinama omiljena likovna tema Slobodanke Rakić Šefer. Knjigu je objavila izdavačka kuća "Dereta", uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.

Kada ste, budući da je vaša apsolutna preokupacija slikarstvo, odlučili da napravite jedan ovakav krupan korak u svet literature?
- Oduvek sam pomalo pisala, počev od osnovne škole pa do današnjih dana. Ipak, između knjige i slikarstva mene su više privlačile boje, tako da sam već u petom razredu kupila pravi štafelaj, uljane boje, platna i - počela da slikam. Kada sam naučila da prepariram, kad sam osetila miris ulja, terpentina, znala sam da slikarstvo nikad neću moći da napustim.

- Počela sam da pišem ponovo negde po završetku akademije. Pisala sam o ljudima koje sam sretala, a sretala sam puno ljudi iz cele bivše Jugoslavije, potom su to bile beleške vezane za moje slike, zatim prikazi tuđih slika. Beležila sam neke svoje impresije iz života, ali nisam osećala neku potrebu da išta od toga objavim. Jednog dana pozvao me je novinar Radio Beograda Ratko Nikić da pričam o zavičaju.

- Napisala sam tekst koji sam potom pročitala. Javilo nam se puno slušalaca u emisiju, pitali su da li mogu negde da pročitaju taj moj tekst, te da li je on iz neke moje knjige. To nas je oboje ohrabrilo, pa me je Ratko pozvao da napišem jedan serijal ovakvih priča, tako ih je nastalo dvadeset. To su bile priče o mom detinjstvu i zavičaju viđene očima deteta, negde sredinom prošlog veka u mojoj Mačvi i selu Lipolistu, gde je živeo moj deda.

- Dogodilo se da su mi neki književnici i slikari poput Mome Antonovića i Radeta Vojvodića zatražili knjigu mojih priča o detinjstvu i silno se iznenadili saznavši da ja, zapravo, nikad knjigu nisam ni objavila. Tako se rodila ideja o knjizi. Tako sam prekucala taj svoj rukopis, koji je pročitao jedan od naših najuglednijih književnih kritičara Vasa Pavković, koji je izneo veoma pozitivan sud o mom književnom delu. To me je ohrabrilo, pa je, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, a u izdanju "Derete", nedavno i objavljena.

Knjiga sadrži priče o zavičaju.
- To su moji zapisi o babinom i dedinom dvorištu, Uskrsu, Božiću, slavama, preslavama koje su specifičnost Mačve, zatim vašari. U stvari, mene je zapravo Šagal ohrabrio da te svoje slike detinjstva, osim što sam ih prenela na platno, i opišem. Kada sam u petnaestoj godini pročitala njegovu autobiografsku knjigu, shvatila sam da su slike, pejzaži, sve ono o čemu on piše, u stvari, slike iz moje svakodnevice, moje stvarnosti. Sada, kad je izašla knjiga, smatram da su moje slike i moja knjiga zaista jedno. Sve je moja velika bajka o detinjstvu. I do sada sam sanjala, i od sada ću sanjati, a detinjstvo je jedan veliki fragment tog sna.

Zašto do sada niste objavili monografiju, kad iza sebe imate jedan tako bogat likovni opus?
- Puno ljudi mi postavlja to pitanje. I oni su u pravu. Puno toga sam različitog i zanimljivog uradila na slikarskom polju. Prošla sam kroz nekoliko ciklusa koje sam sama izmislila i svi su bili dobro primljeni, i od publike i od kritike. Mislim da se sama ne bih osećala dobro ako bih danas radila svoju monografiju. Osećala bih se frustrirano, kao da samoj sebi pravim spomenik!

- Divim se umetnicima, svojim kolegama koji to mogu da rade, čak i zdušno učestvuju u radu na svojoj monografiji. Meni i sama pomisao na monografiju izaziva stres. Sa druge strane, ne želim da prekidam svoj kontinuirani rad u slikarstvu, niti da gubim vreme oko popisa radova, njihovog sabiranja, kada mislim da tu istu energiju mogu da uložim u svoje nove slike. Smatram da umetnik ne treba da se opterećuje sumiranjima postignutog, već da jednostavno stvara.

- Posao oko ovakvog poduhvata umetnika, najprostije rečeno, preseče. Posle monografije retko koji umetnik se pridigao i krenuo hrabrije. Naprotiv, kao da su ih monografije zakočile i kao da ih drže pod sopstvenom hipotekom, pa oni niti mogu, niti smeju više od toga šta o njima piše u monografiji. Monografija obično ostane neki njihov vrh. Procenjujem, onako sa strane gledano, šta se dešava umetnicima koji imaju monografije. Ja sam se uplašila tog puta nizbrdo.

- Uplašila sam se da ću izgubiti puno dragocenog vremena na njenom radu, a pošto toliko para za njeno štampanje nemam, izgubila bih zasigurno puno slika i, naravno, puno energije, a rezultat bi bila stereotipah. Teška knjižurina koja se retko uzima u ruke. Kad se pojavi monografija o nekom slikaru, odjednom prestaje harizma, prestaju priče, šale, anegdote, nagađanja o njemu. Mene vodi nevidljiva ruka šaljući mi blagoslov da su ovakve knjige kao moja knjiga o detinjstvu i zavičaju mnogo zanimljivije, mnogo prijemčivije širem krugu čitalaca. Ovakve knjige deluju toplo, ljudski, humano.

M. Milosavljević

03.12.06

„To ja sanjam budnim okom” naziv je izložbe slika Slobodanke Rakić-Šefer koja će biti otvorena u sredu, 6. decembra u Galeriji ULUS-a u Beogradu. U okviru izložbe 13. decembra biće održana promocija njene knjige „Ispod streje dedine kolibe”.
Slika „Pesnička sofra” (ulje na platnu 60 x 60) Slobodanke Rakić-Šefer uručena je na nedavno završenom 11. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu Danijelu Husti, dobitniku nagrade „Avdo Mujčinović”, za najboljeg mladog glumca koju dodeljuje list „Politika”.
Slobodanka Rakić-Šefer priredila je do sada blizu 80 samostalnih izložbi, učestvovala je na nekoliko stotina kolektivnih likovnih smotri kod nas i u inostranstvu. Dobitnik je i više nagrada za slikarstvo.

– U protekloj godini radila sam mnogo. Najpre je u martu izašla moja knjiga „Ispod streje dedine kolibe” sa kojom sam se godinama mučila oko štampe i koja je tek nedavno uz pomoć Ministarstva kulture ugledala svetlost dana, a štampao je grafički atelje „Dereta”. U pitanju su priče iz detinjstva bez ulepšavanja i nadogradnje, iskrena ispovest o najranijem detinjstvu provedenom u Mačvi, koje je formiralo moju ličnost i trajno odredilo moju umetnost.

U knjizi se sa dečjim divljenjem podsećam na sve one starinske običaje i seoski život pun prirodne lepote i paganske pobožnosti. Slave, preslave, vašari, prela, samo su neka ključna mesta koja su krasila seoski život u Mačvi – kaže Slobodanka Rakić-Šefer.

Nemam nameru, dodaje naša sagovornica, da odlutam u svet književnosti, jer život je kratak, a želim još mnogo toga da odsanjam na likovnom planu.

Poznata slikarka nedavno je sa kolegama Brankom Miljušem, Banetom Markovićem, Goranom Mitrovićem i Dragoslavom Živkovićem otvorila Kulturni centar Srbije u Parizu.

– To je prostor koji sam doživela kao mogućnost da se svaki pravi stvaralac u njemu predstavi. Međutim, obaveza je svakog budućeg direktora da vrati ugled centra kakav je imao pre dve decenije i tek tada će biti rezultata. Meni lično javilo se nekoliko naših ljudi koji su davno emigrirali iz zemlje i koji su tek sada počeli da ulaze u naš centar, ali se još ne usuđuju da dođu u zemlju. Zapravo, njih je ganula simbolika sa mojih slika i imali su želju da pričaju sa mnom. Imam utisak da sam jednog i nagovorila da posle pet decenija konačno dođe kući, u domovinu – kaže slikarka.

Slike koje Slobodanka Rakić-Šefer stvara poslednjih godina nose istinsku strast za bojom. Autorka napominje da su najdirektnije vezane za detinjstvo i kao da su se slike i knjiga na najprirodniji način, posle tri decenije, spojile u jednu tačku.

– Ove slike su detinjstvo koje i dalje sanjam, zato se izložba i zove „To ja sanjam budnim okom”. Vek u kojem živimo trebalo bi da bude vek progresa, ali kako vidimo, on se pretvorio u vek histerije. Ljudi su postali nesrećni i automatizovani. U trci za egzistencijom sve više gubimo sebe i nemamo više ni za šta vremena. Zato sam ove slike posvetila i sebi i drugima, kao upozorenje, kao lek da osvetlimo naše podsvesne delove i da svaki dan nađemo neka zadovoljstva. U slikama sam namerno svesno potražila kontinuitet sa prošlošću sa arhetipovima koji su prepoznatljivi na našim ikonama, freskama, narodnoj ornamentici i graditeljstvu, ćilimima... – kaže Slobodanka Rakić-Šefer.

B. Trebješanin

30.06.06

Knjigom "Ispod streje dedine kolibe", nedavno objavljenom u "Dereti", umetnica se vratila u svet detinjstva
Slike Slobodanke Rakić Šefer, koje više od 30 godina privlače pažnju svojom originalnošću, sadrže u sebi akumuliranu duhovnost. Zato nije nimalo čudno da se knjigom "Ispod streje dedine kolibe", nedavno objavljenom u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta", umetnica vratila u svet detinjstva. Ova knjiga nosi sobom jedan poseban stilizovan realizam sa patinom prošlih dana i objedinjuje u sebi njena bogata iskustva prelomljena kroz prizmu detinjstva.

Kako sama autorka kaže, knjiga objašnjava nastanak njenih belih, ornamentalnih kompozicija sa čipkama i ćilimima, korpama i plodovima, travama i belucima... Iz nje se naslućuju priče o delfinima i morskim pećinama, o pčelinjim vajatima, stećcima, vinskim kondirima, bisernim pesničkim soframa, tajanstvenim stolicama, slavljima i saborima. Ona pokazuje da slike mogu i da progovore. Na pitanje otkuda tako veliki uticaj detinjstva na njenu umetnost, Slobodanka Rakić-Šefer za Glas kaže:

- Kao što sam u knjizi napisala, detinjstvo je zaista doba čuda. Ono formira sve nas i precizno utiče na naše životne tokove, naše profesije, stavove i ponašanje. Zahvaljujući babi i dedi u slikovitom selu Lipolistu u Mačvi, moje najranije detinjstvo je bilo i lepo, i neobično, i raznovrsno... Ono je formiralo moju znatiželju, ono je obogatilo moj celokupni duhovni život, ali bez dara kojim me je nebo podarilo, ne bi bilo moje umetnosti.

Pored toga što u knjizi otkrivate običaje i rituale seoskog života, prelepe pejzaže, prema nekim likovima iz vašeg okruženja bili ste veoma kritični, bez imalo ulepšavanja.
U vreme gimnazijskih dana pročitala sam nekoliko memoara koji su mi se zgadili od ulepšavanja. Kasnije su mi dopali u ruke i Čerčilovi memoari, u kojima je on bez dvoličnosti pisao o svom, ne baš srećnom detinjstvu. Zapamtila sam neobičan, ali sasvim istinit Čerčilov stav da svi oni koji su imali nesrećno detinjstvo poseduju žarku potrebu da postanu vrhunski umetnici, vojskovođe, političari i slično, iz želje da budu voljeni i prihvaćeni. Ali, na mene je najviše uticala Šagalova knjiga o njegovom detinjstvu, koju sam pročitala još u osnovnoj školi. Iznenadila me je frapantna sličnost s mojim. Naravno, i Šagal je bez ulepšavanja pisao o svom najranijem detinjstvu.

Vaša mala intimna istorija umnogome nadilazi okvire zavičajne priče. Jedan ste od retkih umetnika koji godina uspeva da sačuva jedan pogled na svet, očaranost životom, vedrinu, radost...

- Verujem da su osećanja baza koja drži sliku i zato im dajem primat. I ja živim današnji život pun muka i problema sa sivom svakodnevicom, ali sam naučila da se često "isključujem" iz nje. Za samo dve glave suncokreta koje su mi stajale zimus na terasi, dve senice su me zabavljale cele zime jer su po vasceli dan skakutale i čuvale svoje semenke, radujući se velikom blagu. Nekoliko zrna suncokreta je ostalo ispod poslednjeg snega i iz tih semenki iznikla su snažna suncokretova stabla koja samo što nisu procvetala. Bilo mi je žao da ih iščupam, ruže će zbog toga biti slabe, ali zato senice već "sede" na granama i čuvaju svoju zimnicu, prenoseći i meni radost života. Zato su mi i laste, i gugutke, i senice, i mačke, i psi postali glavni junaci na slikama, naravno, ne bukvalno, već u likovnom kontekstu i umetničkom sadržaju.

Priča o stolicama počela je još na akademiji, kada vam je profesor Mladen Srbinović ukinuo slikanje po živom modelu. Nema ljudi, ali su stolice, biseri, čipke gotovo živi predmeti.
- Stolice su sociološki problem. Gotovo da nema nijednog čoveka koji ne sanja svoj san o stolici, o ustoličavanju, o boljem položaju u društvu, porodici, životu uopšte. Otuda su stolice zamene za ljude. Naravno, same stolice bi bile dosadne da im snagom mašte ne dodam neki živi sadržaj iz života - često poput reditelja, na slikama imam predstave u kojima stolice igraju važnu ulogu sa svrakama, mačkama i drugim bićima i predmetima.

U estetici bele boje, kao akcenti pojavljuju se crvena, morskozelena, ćilibar žuta, mrka. Kao da svaka nova ideja dodaje novu boju.
- U umetnosti je najgore kad se umetnik specijalizira za samo jedan sadržaj, onda tapka u mestu, čvrsto se držeći dosegnutih rezultata. Pikaso je bio i ostao paradigma ponašanja da se u umetnosti treba igrati, treba biti znatiželjan, treba eksperimentisati, probati

Zvonko Prijović