H
Nedelja, 13.15
Nemajte prijatelje. To vam je najjednostavnije rešenje. Ili ako ih već imate, menjajte ih na otprilike šest meseci. Pobacajte sve one samolepljive papiriće s porukama, izbrišite memoriju elektronskog rokovnika, spalite adresar i počnite ispočetka. U suprotnom, samo se sve komplikuje.
Jer ako, recimo, postanete nečija najbolja prijateljica, jednom će doći dan (kao ovaj današnji) kada ćete uhvatiti sebe kako, pošto vas je taj neko uprkos mamurluku izvukao iz kreveta u nedelju u devet izjutra, vozikate kutije pune tuđih stvari s kraja na kraj Londona.
I uprkos činjenici da se taj neko, kada ste mu poslednji put pomagali da se preseli, zakleo da će mu to biti stalno prebivalište do sudnjega dana, eto vas kako sopćete na vrhu još jednog niza stepenika dok se pretvarate u Toking hedse i pitate se: šta ja ovde radim? Ovo nije moj slatki dom.
Ali je zato ovo moja slatka najbolja prijateljica. Ejmi će od mene ubuduće čuti jedino da je obična olindrala fufa. Sad ima Džeka da je zasipa svim komplimentima koji su joj potrebni. Moje je zaduženje da joj držim noge na zemlji, što je prilično teško ako se uzme u obzir da je sve vreme luda od sreće. Kao i sada, uostalom.
„Svega mi je dosta“, gunđam, bradom pridržavajući gomilu papira na vrhu jedne kutije.
„Prestani da kukumavčiš“, prekorno dobacuje ona, smešeći mi se preko ramena, dok Džek ispred nje petlja oko brave.
„Požuri, Džek“, preklinjem i podmećem koleno pod tešku kutiju, istovremeno pokušavajući da zadržim ravnotežu na stepeniku.
„Ulazimo!“ – objavljuje on i konačno otvara vrata svog i Ejminog novog stana. Ona ciči i pljeska rukama.
„Kako je uzbudljivo“, cijuče Ejmi, a ja osećam kako popušta dno trule kutije od voća koju držim.
„Samo malo, samo malo.“ On joj uzima putnu torbu i ubacuje je unutra. „Takav je običaj“, kaže mi dok prebacuje Ejmi preko ramena i prenosi je preko praga.
„Da nisi malo požurio?“ – pitam ga, teturajući se uz poslednjih nekoliko stepenika. „Treba prvo da se venčate da biste to radili.“
Ali Džek me ne čuje, pošto je previše zauzet plesanjem po predsoblju. Ejmi se, presamićena preko njegovog ramena, smeje i negoduje.
„Gde ovo da spustim?“ – pitam, i kutija se u tom trenutku provaljuje, a gomila papira i knjiga sručuje se na pod.
„Bilo gde. Samo bacaj i ne beri brigu“, kaže Džek i spušta Ejmi.
„Trt mašala“, kažem i gađam ga knjigom, a Ejmi prilazi i spušta se kraj mene. Sakupljam časopise i slažem ih na gomilu. Uzimam poslednji i tek onda shvatam da je to Nevesta.
„Vidi, vidi“, kažem dok podignutih obrva posmatram Ejmi.
„To mi je dao neko na poslu“, posramljeno će ona, ali previše je dobro poznajem. Laže.
Spušta Nevestu licem nadole, pa naglo ustaje i briše ruke o stare farmerice. Zna, kao i ja, da sam je provalila.
Tokom poslednjih meseci bogoradila je kako je svadbena industrija prenapumpana i kako ne želi da bude samo još jedna štancovana, komercijalno napirlitana nevesta, a ja sam srcem i dušom bila uz nju. Divila sam joj se, podržavala je i ohrabrivala njen zdrav, uzdržan stav. Ali do tog je dana ostalo još tri nedelje, a ona čita nevestinske časopise i priprema čitav alamprc.
„Pa, da pogledamo“, kažem ulazeći za njom u dnevnu sobu.
„Biće fantastično“, uzdiše Džek i osvrće se po praznoj prostoriji. „Imaću mnogo svetla za rad u... U onu nišu ćemo ubaciti police, a pored onog prozora klupicu...“
„Da nisi ti to nameračio da budeš sam svoj majstor?“ – zadirkujem ga.
„Videćeš“, kaže i gleda me popreko. „Hajde da unesemo i ostalo.“
„Ti si, Rositeru, gonič robova“, ječim, a on mi prebacuje ruku preko ramena i polazimo ka vratima. Vučem ruke kao pavijan, pošto mi se od tolikog nosanja već čini da mi se prsti vuku po zemlji.
„Što pre završimo, pre ćemo otići u pab“, ceri se on mudrijaški.
Međutim, treba nam čitava večnost da iz mog auta istovarimo Ejmine kuhinjske potrepštine, a tu je i iznajmljeni kamionet dupke pun Džekovih stvari. Uključujući i nekoliko prilično loših slika.
Unosim poslednje platno. Ejmi se raspakuje u kuhinji.
„Da ova nije malčice previše... žuta?“ – pitam, posmatrajući sliku.
„Nećeš verovati, ali zove se ’Studija u žutom’. Doduše, nisam ni očekivao da jedan televizijski producent ume da ceni prefinjenost nečeg ovakvog“, ruga mi se on i poseže za slikom.
Privlačim je ne bih li bolje pogledala. Nikada nisam bila veliki obožavalac Džekovog rada, a i podržavala sam Ejmino neodobravanje njegove ljubavi prema slikanju golih žena, i to prelepih. Ali ovo je nešto drugo.
„Ne znam. Prilično mi je gotivna“, mrmljam.
„Mom ćaletu nije. Platio ju je, ali je odustao, rekavši da je previše svetla za njegovu kancelariju.“
„Ja baš mislim da je savršena za kancelariju. Volela bih da je imam. Žuto bi trebalo da deluje opuštajuće.“
„Onda je uzmi“, iznenada će on.
„Ne mogu... ja...“
„Ozbiljno. Uzmi je, H. Uskoro ću postati zvezda, a onda će ona vredeti čitavo bogatstvo.“
„Siguran si?“
Ejmi se smeši, prilazi Džeku i grli ga oko pasa.
„To je najmanje što možemo učiniti da ti zahvalimo“, kaže, pa povija glavu kako bi mu se naslonila na prsa.
Stoj!
Mi? Žive zajedno, da vidimo, četiri sata i devetnaest minuta, a ona se već ponaša kao da su jedan od onih ozarenih parova s reklama za stambene kredite. Ali onda i Džek grli nju i oboje mi se smeše, a ja shvatam da ni on nije ništa bolji. Odjednom sam sva smetena i osećam se potpuno suvišno.
„Pa... hoćemo li u pab?“ – prekida Džek tišinu.
„Jok ja“, mrmljam.
„Ma daj, H“, kaže Ejmi. „Moramo da proslavimo uz pićence.“
„Ne, ne.“ Podižem ruku i povlačim se ka vratima. „Ostavljam vas da obeležite teritoriju – da zapišate zidove, kresnete se u svakoj sobi, ili kako vi to već radite...“
„Studija u žutom“ uopšte ne deluje opuštajuće. Čim sam je sutradan obesila u kancelariji, osetila sam stres. Nosim se mišlju da izlepim poternice sa opisom svog nestalog smisla za humor.
Nikada mi nije ni na kraj pameti bilo da ću i ja postati jedna od onih stresovanih. Mislila sam da se to dešava ljudima koji život provode obrćući milione u Sitiju, ili onima koji učestvuju u opasnim poduhvatima. Kao što su važni ljudi. Stari ljudi. Sigurno ne oni koji prave verovatno najgore (da, tu spadaju i Poroci Majamija) televizijske emisije ikada viđene na našim ekranima. Kao što sam ja.
Nikada nisam bila ovakva. Ranije bih ušetala u kancelariju (najčešće sa zakašnjenjem), prelistala ideje za emisije, ispričala se telefonom sa svim svojim drugaricama i već u šest bila u pabu. Odnos zabave i rada otprilike 70:30. Savršeno.
Ali današnji dan iskače iz ustaljenog koloseka. Došla sam u cik zore i pola jutra provela šaljući namćoraste mejlove. Nisam stigla čak ni u klonju da odem.
Da sve bude gore, Derle, moj tek zamomčeni pomoćnik, danas je gotovo potpuno neupotrebljiv. Trudim se da budem strpljiva, ali kada sam ga i peti put poslala da unese prepravke scenarija sutrašnje epizode Bratske mržnje (i to baš one u kojoj Alan, mlekar iz Šefilda, optužuje svoju sestru Džin, domaćicu iz Grimsbija, da je pomogla vanzemaljcima da mu otmu dete), izgledao je kao da će briznuti u plač. Kada sam pitala Oliv s prijavnice da li je s Derletom (pravo ime mu je Ben, ali svi ga zovu Derle) sve u redu, rekla mi je da ga je strah od mene.
Strah? Od mene? A mislila sam da sam prava micamaca.
Ejmi me u vreme ručka zove da zahvali na jučerašnjoj pomoći, ali i da bi odmah potom priznala kako su se posle mog odlaska ona i Džek zaista kresnuli u svakoj sobi.
„Previše informacija, hvala lepo“, kažem ja i pravim grimasu.
„Super je. Biće divno živeti sa Džekom“, nastavlja ona da blebeće.
„Baš mi je drago. Sigurno ćeš to raditi veoma dugo.“
„Rekla si to kao da je reč o robiji.“
„Hmm. Paaa, pričekaj malo. Uskoro ćeš grebati po zidovima. On se sada možda i ponaša kako treba, ali kladim se da će za dve nedelje početi da kupuje zeleni toalet-papir i ostale tipično muške grozote.“
„H, ti si jedna zlurada babuskera.“
„Ne zlurada. Iskusna“, ispravljam je.
„Kako da ne. E pa, ti i ostale cure moći ćete da me upozoravate na strahote muškog sveta celog devojačkog vikenda. Imaćete vremena koliko vam duša ište. To je sve sređeno, zar ne?“ Nasmejala se sama sebi. „Šta ja to pričam? Naravno da jeste. Razgovaram s najorganizovanijom osobom na planeti.“
„Ta sam“, cvrkućem, iako osećam grižu savesti. „Sve ćeš dobiti mejlom.“
Spuštam slušalicu. Osećam se potpuno smoreno. Znam da sam odvratna, ali kada me je Ejmi pitala da joj budem glavna deveruša, pojma nisam imala koliki je to cirkus. Mislila sam da ću samo dotičnog dana držati buket cveća i paziti da joj ne nagazim šlep, a posle se povatati s nekim neprikladnim. Kakva zabluda! Lansiranje Ejmi u blaženstvo bračnog života košta me više vremena i novca nego organizacija Olimpijade.
Najveća je muka s tim devojačkim vikendom (pazite, nije to devojačko veče, niti devojačko popodne, niti devojački ručak, nego čitav sumanuti devojački vikend) to što Ejmi neće da kao svako normalno čeljade ode u pab, što bi za organizatora bio mačji kašalj.
Ne, ne, ne. Daleko od toga. Da se Ejmi pita, ona bi sve svoje poznanice konfiskovala na čitavu nedelju. Čak je predložila i deset dana na Ibici „u ime starih dobrih vremena“.
Nemam pojma o kakvim to starim vremenima bulazni. Nikada nismo bile na Ibici, a sa Džekom je nedavno bila na odmoru, tako da nemam blagu predstavu što pravi toliku frku oko završetka „devojkovanja“. Nije ona neka ljupka heroina iz devetnaestog veka (ma koliko se pretvarala da jeste) koju neko odvlači u Svet Muškaraca. Ona je već tamo. Da je neko odvlači u Svet Kože, i to va vjeki vjekov, možda bih još i razumela čemu tolika galama. Ali avaj.
Pozivam Derle u kancelariju i, pošto sam mu dala nekoliko pisama da prekuca i pokušala da se izvinim za jutrošnju grdnju, trudim se da što opuštenije promenim temu. Zavaljujem se i uključujem svoj najprijateljskiji ton.
„Nego, dokle si stigao s rezervacijama za onaj vikend za koji sam te zadužila?“
Derle pali cigaretu i prebacuje svoje upatičeno stopalo preko moderno upantalonjenog kolena.
„Koji vikend?“ – pita tupo.
Mrzim kada mi to radi. Zna on dobro o čemu govorim.
„Znaš ti. Onaj vikend. Rekla sam ti da mi negde rezervišeš za sedmoro. Pre sto godina.“
Posmatram ga dok izbacuje dim i nelagodno se meškolji u stolici. Nervira me što puši ovde, ali kako je to dopušteno jedino u mojoj kancelariji, bilo bi prilično licemerno da mu branim.
„A, to. Nisam pronašao ništa kao što si tražila“, počinje priču.
Naslanjam se laktovima na sto i trljam oči. A onda podižem pogled ka njemu. „Ali rezervisao si negde, zar ne?“
On klima glavom i otresa pepeo u pepeljaru koju je Ejmi ukrala za mene u jednom otmenom restoranu na Pikadiliju. Promašuje je i pepeo se rasipa po stolu.
„Pa... jesam“, kaže i maše rukom kako bi oduvao pepeo, ne očistivši pri tom ni pola. „Našao sam nešto sjajno.“
„Šta?“
„Amm... Dokoličarski raj.“
„Dokoličarski raj! Onu grozotu koju reklamiraju na televiziji?“
„Ali, stvarno je super“, kaže Derle. „Tražila si saune i sve one ženske zezalice, a ovi to i imaju. Ima mnogo vodenih tobogana, a subotom uveče radi i disko...“
Obema rukama zatežem kosu unatrag. „Ti me zavitlavaš!“
On sleže ramenima. „Samo sam to uspeo da pronađem.“
Sklapam oči, a vizija štrokave dečurlije koja besomučno mokri u vodu ispunjava me stravom. A to je tek početak. Zamislite izlazak u kamperski disko-klub pun klinaca nadrukanih lažnim ekstazijem!
„A šta je sa onim kućama na selu koje sam pominjala?“ – počinjem da paničim. „Zar ne možemo da se uglavimo baš ni u jednu?“
„Sve je puno. Uostalom, sada je ionako prekasno. Imam brošuru, ako želiš da pogledaš.“ Rukom pokazuje preko ramena, u pravcu svog stola napolju.
Klonulo klimam glavom.
Zašto sam mu prepustila posao oko rezervacija? Zašto nisam to obavila sama? Ovo je potpuni košmar. Toliko o najorganizovanijoj osobi na planeti.
Nekoliko minuta kasnije, Derle mi donosi brošuru, kao i nekoliko prispelih poruka.
„Hvala“, mrmljam, pa obrćem stolicu ka „Studiji u žutom“. U prozoru vidim Derletov odraz; okreće se i izlazi. Umišljam li ja to, ili se on podmuklo smeška?
Popodne nije ništa bolje. Edi veći deo vremena provodi besneći zbog satnice, a ja, kao da mi samo još to treba, moram da mu iznova potvrdim svaku odluku koju smo doneli prošlog meseca. Na kraju priče, on zatvara vrata i dramatičnim mi šapatom saopštava kako će uskoro oni odozgo narediti nove izmene programa. Samo mi još treba da više sile zaigraju ruski rulet s rezultatima sveg mog truda. Mesece sam straćila dok nisam stigla dovde. Dotuci me, Edi, najradije bih mu rekla dok mi na odlasku namiguje i lupka se prstom po nosu. Hajde, momčino. Dotuci me.
Tek kada su svi otišli kućama, a ja konačno ostala sama u kancelariji, stižem da pregledam poruke. Još jedna od Geva. Gužvam je i s velikim zadovoljstvom bacam u korpu za otpatke. Trica! To! Nisam ja u gimnaziji badava bila krilni igrač.
Proveravam mejlove i smešim se videvši da je stigao novi. Otvaram ga i naginjem se kako bih ga pročitala.
Za: Helen Marčmont
Od: Loran Šaptal
Zdravo, Helen. Imaš li vremena za mene? Bićeš mi potrebna naredne nedelje. Javi mi se. Loran.
Dodirujem ekran.
Loran. Ah. Čujem ga kako izgovara svoje ime, s onim svojim hrapavim francuskim naglaskom. Znam da je sumanuto pržiti se na Lorana, pošto svaka slobodna devojka koja se nađe na korak od njega prosto odlepi, ali to je jače od mene. S druge strane, one od njega ne dobijaju svakodnevno mejlove lične prirode. Kao što ne dobijaju ni priliku da s njime provedu čitavu sedmicu na snimanju.
Jedva čekam.
Moram priznati da je moja ideja da se poseti naša sestrinska firma u Parizu bila nalet čiste genijalnosti. Pred Edijem sam pravdala troškove ističući koliko je važno da postanemo malo evropskiji. Pošto je jedina iole bitnija privilegija mog posla upravo kontakt s Loranom, koji je na čelu pariskog ogranka, bila bi prava šteta da ga makar malo ne uzaptim samo za sebe.
Puste želje, znam. Šta ću kad padam na taj vrcavi galski šarm? A opet, sve i da mogu, ne bih uradila ništa. Zaista bi bilo neprofesionalno da mu se tek tako bacim pred noge. Mada, Pariz u jesen...
Iskobeljavam se iz tople ćebadi mašte i naređujem sebi da se prizovem pameti. Kakva glupost. Loran je verovatno već oženjen ili nešto još strašnije.
Mora da sam zagorela. Nema šta drugo da bude.
U pola deset uveče konačno gasim kompjuter. U glavi mi bubnja. Sručujem u sebe nekoliko anadinčića, koje sam pronašla u fioci. Zaključavam kancelariju, čistačicama želim laku noć i ulazim u lift.
Pevušim Cry Me A River. Lift staje na trećem spratu i ulazi Lijan, jedna od spikerki.
Ona ne spada u meni najdraže osobe na svetu. Ima pedesetak godina, iako priznaje samo četrdeset, i spada u one izveštačene ljude koji neprestano ponavljaju kako su „u poslu“ još od pronalaska televizije.
Aha, al’ za malo.
„Ah, Helen! Jesi li sve pripremila za sutra?“ – pita me, drmajući svojom platinastom, gigantskom frizurom.
„Aha“, lažem ja, i to bar pedeseti put danas. Kao da sam sedela zaludna! Danas sam dovršavala jučerašnji posao. Noćas ću misliti o sutrašnjem. Svi znaju da se to tako radi.
„Onda ću sutra prvo pročitati izmene“, kaže ona.
Prvo? Što li ja uopšte idem kući? Ionako ću, kako je krenulo, raditi čitave noći. Sreća moja što nemam dečka. Ne bih mu bila ni za šta.
„Sigurna si da će sve biti u redu?“ – pita ona.
„Ništa vi ne brinite, sve je pod kontrolom“, kažem joj dok zabacujem tašnu na rame i prisiljavam usta da napravi više nego neubedljiv osmeh. Ali Lijan mi se smeška. Pa ona mi veruje! Na trenutak se pitam šta bi bilo kada bih prestala da stiskam zube i pustila sve nagomilane reči da je zaspu. Idi i guši nekog drugog, nadobudna kravo. Sama piši svoje izmene. Čuješ li ti mene, sprčkani isprtku osamdesetih? Boli me uvo. Imam ja, bre, svoj život.
Koji nemam.
„Laku noć“, kaže ona, pošto je zvono označilo otvaranje vrata na prizemlju.
Stan mi je u potpunom haosu i kako uđem, tako padam u iskušenje da se okrenem i odem u neki hotel. Htela sam da unajmim kućnu pomoćnicu, ali nikako da se nakanim da to i učinim. Nekako mi izgleda ekstravagantno budući da sam sav ovaj nered napravila sama samcata.
Zbacujem cipele i otvaram frižider. Tu nalazim gotovu lazanju Marks & Spensers, pitu s piletinom i šunkom i veliko pakovanje čilija s pirinčem. Svemu je rok trajanja istekao pre pet dana. Tu je još i porodično pakovanje italijanske salate, koja je postala tamna i sluzava, prokisla krem-supa i pola tube paštete.
Divno.
Ovo se ponavlja svake nedelje. Stalno okrećem novi list i u povratku s posla dobrano drešim kesu, obećavajući sebi kako ću zaista svake večeri lepo jesti i kako više neću životinjariti gotovo isključivo na gulašu u lepinji ili na ponoćnim obrocima iz obližnjeg kioska sa indijskom hranom. To se, međutim, nikada ne desi, i svaki put moram da izbacujem ubuđalu hranu iz frižidera.
Živim sama već gotovo šest meseci, ali još nisam savladala osnove kuvanja za jednu osobu. To uopšte nije lako. Umesto toga, kupujem porodična pakovanja svega i svačega, uljuljkujući se maštarijom da će jednom neko – pojma nemam ko – banuti i da ću ja otvoriti frižider, osmotriti njegov sadržaj i za tili čas prirediti gozbu. Ne znam odakle mi ta ideja, pošto ovamo niko ne dolazi nenajavljen. U stvari, moj društveni život je organizovan nedeljama unapred. Kod mene se ništa ne dešava iznebuha, a i da se desi, to ne bi bilo ovde. Stidela bih se loma.
Sipam pahuljice u činiju i prelistavam poštu. Nema ničeg zanimljivog – samo bankovni izveštaji i uobičajene gluposti koje neko negde namerno adresira na moje ime. Zastrašujuće je to što sam sada dovoljno matora za ponude za letovanja s mogućnošću plaćanja kreditnom karticom, navlake na pretplate tipa „već ste osvojili 2000Ł“, reklame za fotografske radnje i one odvratne kataloge za naručivanje odeće pouzećem. Bacam sve na kauč i uključujem telefonsku sekretaricu. Tu je poruka od mog brata, koji se žali da me nije čuo sto godina, kao i još jedna od mog bivšeg dečka Geva.
Sedam na kauč i slušam ga kako govori, iznervirana što mi zvuk njegovog glasa opet izaziva grčeve u stomaku i što se još sećam kako je bilo dok je i on živeo ovde.
„Ćao, ja sam. Slušaj, pokušao sam da te dobijem na poslu, ali nisi odgovorila na moje poruke. Zaista želim da porazgovaramo, H. Javi mi se. Ostaću budan do kasno, a možeš me zvati i sutra. Eto. Čujemo se.“
Čujemo se, nemo izgovaram ka telefonu.
Kako, molim? Kakva je to arogancija?
Šta on, moliću lepo, zamišlja? Da može tek tako da me zvrcne i da ću mu ja odmah odgovoriti? Zar je zaista toliko drzak da pomisli kako sam bez njega usamljena koliko i on bez mene? Bezobraznik jedan! On je taj koji se uplašio vezivanja. On je taj koji je posle srećne dvogodišnje veze mirno i prilično bezosećajno doveo dotle da mi nije preostalo ništa nego da raskinem. On je bio taj koji na odlasku nije našao za shodno da kaže ništa osim „Izvini“.
Ako želi da mu se vratim, moraće ozbiljno da se potrudi.
A drago mi, nije da nije. Zato što znam da je pogrešio, a možda je i on to shvatio. Zašto bi me inače toliko zivkao?
Te noći kada je otišao, gledala sam ga kako uzima knjige s mojih polica, vadi bokserice iz mojih fioka, šampon i brijače iz kredenca koji smo zajedno sastavili. Gledam ga bez reči, a srce mi se cepa. Zato što nisam htela da to bude kraj. Da on ode. Htela sam samo razlog. Jedan jedini razlog što je dopustio da mu naša predivna veza isklizne kroz prste.
Ali avaj! Nedelju dana ranije, preklinjala sam ga da mi kaže ima li ljubavnicu ili ne. To mi je izgledalo kao jedino razumno objašnjenje za njegovo ponašanje. Njega je sama ideja, međutim, razbesnela i svašta mi je rekao. Ispalo je da sam ja kriva za sve naše probleme i da je to, ako nisam znala, poslednja kap. Kako mogu da očekujem da me voli ako sam stalno toliko sumnjičava? Kako da ima svoje ja ako ga ja neprestano sputavam i gušim? Kako da se naša veza zasniva na poverenju ako ga sve vreme optužujem za neveru? Potrajalo je dok nije ostao bez goriva. Potom je ućutao. Ćutao je nedelju dana.
Pokušala sam da ga nateram da sve sagleda s moje tačke gledišta i preklinjala ga da razgovaramo, ali na kraju sam shvatila da nema svrhe. Jedino što sam mogla da učinim a da sačuvam poslednju mrvu dostojanstva bilo je da ga pustim da ode.
I tako je otišao.
Tek sam se oko ponoći dovoljno pribrala da bih mogla da govorim. Jedina osoba s kojom sam želela da pričam bila je Ejmi. Ona me jedina ne bi osuđivala, već bi mi s grbače zbacila teški teret poraza koji me je pritiskao.
Znala sam da je izašla sa Džekom na večeru i da je kasno, ali zadržavala sam dah dok je telefon zvonio i nadala se da je stigla kući. Kada je konačno podigla slušalicu, sklupčala sam se u fotelji i spremila se da izlijem sav bes i jad koji sam osećala.
„Ejmi, ja sam.“
„Baš sam htela da te zovem. Pogodi šta se desilo.“
„Stani malo. Slušaj, ja sam...“
„Džek i ja ćemo se venčati! Zar to nije divno?“
