Hotel Filosof

03.11.03

Beogradska umetnica Zorica Bajin Đukanović, našoj je kulturnoj javnosti poznata kao umetnički fotograf i kao pisac. U bavljenje umetničkom fotografijom ušla je zahvaljujući gospodaru slučaju - počela je da se bavi fotografisanjem rok zvezda, da bi joj kasnije fotografija postala druga-prva umetnost u životu. Jer se svih ovih godina, paralelno sa tim, Zorica Bajin Đukanović uspešno bavi i književnim radom. Njenu novu knjigu "Hotel Filosof" objavio je "Zepter Book World". O umetnosti kao sudbinskom pozivu, o literaturi kao imploziji i fotografiji kao eksploziji i još ponečemu, govorili smo sa Zoricom Bajin Đukanović.

Sa jedne strane nalazi se ono što se u literaturi zove "zadat život", norme, pravila, ali unutar njih jedna vrsta sigurnosti, koja je možda i vrsta umiranja. Sa druge strane je život umetnika, otvoren, pun mogućnosti i slobode izbora. Ali, filozofi kažu da je sloboda opojna zato što je i opasna. Vi ste izabrali drugi put?
- Imam već godinama status onoga što kolokvijalno zovemo "status slobodnog umetnika". Dakle, i deklarativno, ja sam tamo gde i pripadam - u umetnosti. Ali ne znam da li sam ja to odabrala, pošto i ne znam da li čovek uopšte može da bira. Možda je naš život samo igra između slučaja i sudbinskih okolnosti. Moja je priča netipična. Ja sam gurnuta u profesiju slobodnog umetnika. Toliko sam dugo čekala posao da sam počela da osećam da gubim identitet. Spaslo me je to što sam pronašla drugu umetničku disciplinu, fotografiju. Fotografija je antipod pisanju. Čini se da ono što u fotografiji dajem dalje, pisanje mi vraća na svoj, tihi, kamerni način.

Rusi kažu da "jedan dar nikada ne ide sam". Da Vas je život prisilio da tragate dalje, da li biste pronašli još neku sebi srodnu umetnost?
- Svakako da bih. Mada je ovde teško biti multidisciplinaran, pošto se na takve ljude ne gleda blagonaklonim okom. No moje je mišljenje da se, kad krenete da se bavite umetnošću, već nalazite u polju kreativne energije, tako da je onda gotovo svejedno kojim ćete jezikom, kojom formom, dakle, kojom ćete vrstom umetničkog izražavanja to iskazati. Važno je da ovladate jezikom umetničke discipline koju ste odabrali, ali sve vreme je u pitanju ista kreativna energija. Takođe, moram još nešto da napomenem, nije istina da se kreativne oblasti preklapaju jedna s drugom i da jedna drugoj smetaju. Mislim suprotno - one jedna drugu obogaćuju i hrane.

Suzan Zontag je negde rekla - "Život je film, smrt je fotografija". Slažete li se sa ovom definicijom?
- Suzan Zontag, Virdžinija Vulf, Margerit Jursenar, Silvija Plat, moje su duhovne sagovornice. Njihovo delo trajno je ulepšalo i obogatilo moje biće. Zontagovu sam čitala mnogo, posebno njene eseje koji se bave fotografijom i koje smatram izvanrednima. Ona se sastajala sa Kišom u jednom kafeu u Njujorku. Volela bih da znam o čemu su razgovarali, ali to nećemo nikada saznati. Ona o tome odbija da govori. Lično, imam sopstvenu definiciju fotografije: za mene je fotografija talas svetlosti preko neponovljivosti trenutka. U tom smislu, moja definicija se razlikuje od definicije Zontagove, ima u sebi i jednu prustovsku, melanholičnu dimenziju. Ali evo šta se pri fotografisanju događa. Pred vama je fotograf, vi ste model. Tokom samog čina fotografisanja negde na sredini između vašeg lica i fotoaparata, događa se susret energija. Taj čin, ta sublimacija, to mešanje je, zapravo, fotografija.

Pa ipak, fotograf slika samo jedno od ljudskih lica, kojih ima bezbroj. Koliko čovek, zapravo, ima lica?
- Nema odgovora na to pitanje. Postoji samo trenutak, čin fotografisanja. Sakralni pomalo. Fotoaparat vam je u ruci, osećate energetsko gibanje, energetsko muljanje vremena, prostora i nekih drugih sila. Taj koktel, to je fotografija, taj srednji prostor, unutarnji prostor u čoveku. Fotograf lovi tu unutarnju usredsređenost koja počiva u nama.

Taj unutarnji prostor koji fotografija otkriva je prostor gde ne dopire ništa više osim fotografije?
- Ništa više osim fotografije.

Pa ipak, Vi se kockate sa vremenom, igrate se sa večnošću. Posle smrti, ogledala nas zaboravljaju, naše lice plovi neznano kud, a ostaju fotografije. Da li je i fotografija poluuspeo pokušaj nagodbe sa vremenom?
- Čitava umetnost je pokušaj nagodbe sa vremenom. Koja uvek samo delimično uspeva. Fotograf, ipak, ne otkriva sve. Ne otkriva sve što vidi. Već samo onoliko koliko mu dozvoli onaj ili ono što fotografiše. Dobri fotografi ne prelaze tu granicu. Nikada. Veliki fotografi prošlog stoleća bili su life-fotografi, fotografisali su, dakle, pulsiranje života kao takvog. Mene ipak više privlači i zanima fotografija kao koncept, nego kao obeležavanje trenutka, deklarisanje stvarnosti.

Proslavila Vas je rok fotografija. Šta je još rok fotografija, osim fotografisanja posebne vrste energije?
- Rok fotografija uglavnom i jeste to što ste rekli - lovljenje objektivom posebne energije. Rokenrol, ipak, nije bio samo ta energija, bio je i slavljenje određene vrste senzualnosti. Rokenrol je imao sopstvenu ikonografiju, jednu vrstu namerne prljavštine, transvestije, provokacije, devijacije... A kamera sve to voli. Rokenrol je moja muzika. I volela sam da fotografišem autentični rokenrol koga je bilo i kod nas. Tu pre svega mislim na "Ekatarinu", "Haustor", "Orgazam"...

Kao da je energija roka potrošena. Najveći rok muzičari više nisu živi, a Mik Džeger ima toliko godina koliko ima...
- Energija rokenrola jeste potrošena. Sve, na kraju, biva potrošeno.

I to je jedna od tema Vašeg novog "romana u pričama". Zašto ste ga nazvali baš "Hotel Filosof"?
- "Hotel Filosof" je mali hotel u Amsterdamu. To nije luksuzni hotel, on je, možda, po nekakvoj klasifikaciji tek "C" kategorije, ali je kultno mesto, baš kao "Čelsi" u Njujorku. Moja generacija odlazila je, dakle, u Amsterdam da napuni baterije, da prikupi novu kreativnu energiju. To je bilo pre svih ovih ratova. Tokom njih, moja generacija je u taj isti Amsterdam odlazila da čisti, pere stepenice i pokušava da preživi. Eto vrhunske ironije, koja je toliko oštra da skoro da i nije životna, već literarna. Mi smo na ovoj planeti kratko i boravimo ovde između dva ništavila. Apsurdno mi je da ljudi sa toliko strasti uređuju kuće, stanove, dvorišta, kad će i onako kad dođe trenutak morati da se zahvale i da vrate kluč. U tom smislu, hotel mi se čini daleko pogodnijim mestom za život. On ne krije privremenost svega. Neki od junaka moje nove proze su i junaci mog života. Neki od njih su živi, neki su to još samo u mojoj prozi. U "Hotelu Filosof", pokušavam da progovorim i o pitanju samoubistva, jedinom realnom filozofskom pitanju, inspirisana Rubinštajnovom sudbinom. U mladosti, Artur Rubinštajn je pokušao da izvrši samoubistvo, ali se gajtan prekinuo. Količina jada koju je nosio u sebi nije bila dovoljna da ga ubije.

Ili se smrt sažalila?
- Možda se i sažalila. Ali su, u svakom slučaju, milioni slušalaca ostali na dobitku.

Sanja Domazet