01.01.00
Danas
31.08.2002.
Hladna poezija o ljudskosti
Umberto Fjori: "Govoriti zidu", pesme, Izbor i prevod s italijanskog Dejan Ilic, "Rad", Beograd, 2001.
Ako bi za nekog pesnika moglo da se kaze da je bez ostatka pesnik grada, moglo bi za Umberta Fjorija, savremenog italijanskog liricara. O tome vrlo lepo svedoci knjiga Fjorijevih odabranih pesama, koju je nedavno stampao beogradski "Rad", jedan od poslednjih domacih izdavaca koji donekle prati stranu liriku.
Iza kratkih pesama, s najcesce jednoclanim naslovima, iza njihovih skrtih stihova, emocionalno distanciranih, suzdrzanih, ostaje jedna vizija modernog zapadnoevropskog grada - zgrade, zidovi, ulice, skretnice, mostovi i nadvoznjaci; na zgradama: fasade, terase, balkoni, reklamni panoi, ulazna stepenista, prozori; po ivicama ulica: saobracajni znaci, bolesna stabla, sipke, metalne ograde, stubovi, semafori... Fjori fotografski belezi predmete i fenomene (zuji sina, tandrce kosilica za travu, blinka signal, beskonacni auto-alarm monotono "secka" sum gradske huke).
Skoro svaka pesma u prvim stihovima (u prvoj strofi, recimo) uspostavlja jednu gradsku scenu, zatim je u nastavku pesme prosiruje (ili suzi) da bi negde uvela "u igru" ljude, redje pojedinca - koji obezliceni, ali prisutni ispunjavaju prostor gradske sekvence, ubrzo nestajuci (iza nekih vrata, u pothodniku, iza zida ili kioska), vracajuci urbanoj praznini jalovi sjaj. I kao sto zna da vrlo vesto uvede u pesmu grupu ljudi, tako Umberto Fjori, sa ne manje efekta, povremeno unese citat osvojenog gradskog okolisa, delic neke objektivne slicice, uporedi ga sa izvesnim humanim korelativom (dodirom necije ruke u prolazu, susretom pogleda) ne dozvoljavajuci pesmi da sklizne prema "romantici", ali odrzavajuci citaocev (i svoj) interes za te krhotine jednog davnog, sasvim potisnutog sveta premodernih odnosa (izmedju ljudskih bica).
Pesma "Javni prevoz" tipican je primer Fjorijevog pogleda na grad i gradske stanovnike. Interesantna i stoga sto u njoj za kratko "zamine" prvo lice (mnozine, pa cak, potom, jednine): "Dok smo prelazili s asfalta/ na kaldrmu/ okna su se tresla/ cuo si kako, ispod, tockovi/ podrhtavaju. Licilo je na nesrecu,/ medjutim nista ozbiljno:/ ko sedi, ko stoji./ Potom/ na odredjenoj stanici/ svi sidjose. Prazan autobus/ zatvara vrata, odlazi." Sada ce uslediti obrt o kojem sam vec nesto rekao. Iz ovog pomalo tajanstvenog (a opet svakom znanog stanja), Fjori ce, u nekoj vrsti urbanog krokija reci samo: "Na okuci/ sam se uhvatio za drugu sipku,/ osetio sam kako je mlaka/ pod prstima/ kao glava novorodjenceta".
Hladni, pomalo preteci "potres" s pocetka, svakodnevni dozivljaj gradskog prevoza, obelezen je (a ne oplemenjen, da ostanem u Fjorijevom svetu) ljudskim dodirom - osecaj toplote sipke u vozilu javnog prevoza, priveo je u pesnikovu svest jos intimniji - dodir glave novorodjenceta. Ovo uplitanje neceg sto je distancirano, hladno, mehanicko, sa necim sto je intimno i toplo, realizovalo je efektnost Fjorijeve pesme.
Ako se ovo Fjorijevo otkrice (ili otkrice lirskog subjekta, ukoliko vam je tako, ne znam zasto, draze) nekome cini pomalo isforsiranim, upravo zbog "zanemarivanja" pesnikove distanciranosti (prema ljudima, pre svega), u minijaturi "Zastoj" on ce, fakticki koristeci isti oznacilacki "mehanizam", pokazati da se ova poezija gradi na snaznoj opservativnoj moci. Pesma krece od sasvim standardnog prizora: "Voz kasni/ i ne pomera se, ne polazi". Otkrice o kojem sam govorio obznanice se u naredna cetiri stiha, gde je lirski subjekt pesme nevidljiv, a citava ideja pesme, ispostavlja se, zivi od jednog jedinog vizuelnog efekta: "Sunce je gotovo zaslo/ ali vec sija, s druge strane,/ kao da sve ovo svetlo sto dolazi/ odaju cetiri zgrade.
Nekom tradicionalnijem citaocu poezije ce se ovo mozda uciniti nedovoljnim, ali se meni cini da Umberto Fjori insistirajuci na opservaciji sitnih, urbanih fenomena, vraca lirsku rec realnom svetu, prevladavajuci njegovu haoticnost usmerenim izborom motiva i reci.
Predmetnost (sveta) je cvrsta i tu nema diskusije, porucuju stihovi Umberta Fjorija. Da bi taj svoj stav, opravdan, naravno, "ilustrovao", on ce u pesmi s naslovom "Druga rasprava" posegnuti za ljudima kao akterima i ne ulazeci u sustinu njihovog nesporazuma, vrlo precizno oslikati pokrete ljudi koji se prepiru, njihove grimase, gestove: "Kad se dvoje raspravljaju/ i stignu do sustine problema/ i jedno prevrce ocima, trese se,/ drugo se osvrce oko sebe i/ sklapa ruke, kao da iste pomoc..." Potencirajuci dramatiku ovog "opsteg" sukoba, neresivog po sebi, Fjori ce iz ravni gestualnosti preci na izvesniju ravan predmetnosti: "bas tada, kad su tako daleko,/ ponovo im se javi cudo:/ da je soba jedna,/ da je isti/ sto o koji lupaju".
Moglo bi se ustvrditi da je ova "hladna" poezija, iznova, mada diskretno usmerena ka trazenju jedne nove, nicim opravdane ljudskosti, drugacije, sasvim drugacije izvesnosti. U pesmi "Ovo", jednoj od poeticki sustinskih Fjorijevih ostvarenja, on ce prvo destruisati pojam "dobrote" stihovima: "Dobar valja biti: jer je/ dobro jedino dobro./ Biti iskren, treba./ Treba ziveti kao sto treba./ I treba trebati". Tu posle tog zida ili corsokaka, kako vam drago, kad vise nema argumenata za ono sto se nalaze, i sto je, slozimo se, ipak "na svom mestu", Umberto Fjori ce sasvim napustiti limite ovakvog iskazivanja (u tvrdnjama) i predjasnjem tekstu, predociti sledeca tri stiha, kao nekakav filmski rez: "U sredistu bloka,/ oglednut u svome ogledalu lift/ se penje, prazan".
Tako je sasvim otvorio prostor za upisivanje "smisla" u svoju pesmu, omogucavajuci citaocu slutnju (o sebi i o svetu u kojem se danas obreo nekim cudom).
Siroki izbor Fjorijevih pesama, iz tri njegove knjige, koji je, uz izuzetno analitican pogovor, sacinio pesnik Dejan Ilic, pokazuje da se Fjori nije sustinski menjao, iako je u pesmama iz drugog ciklusa "Objasnjenja" posezao za nesto razvijenijom naracijom, da bi u pesmama iz ciklusa "Svi" on, kao centralni lirski subjekat postajao izvesniji, prisutniji, a u tkivu pesama bivalo sve vise naturalistickih detalja, ostrijih slika, nesto preciznije definisanih karaktera. Ako je distancirani pogled na grad ostao dominanta Fjorijeve lirike, korelativni deo poredjenja u ovim pesmama vise se protegao prema pastoralnijem predelu, prema svetu detinjstva, telesnom detalju i nekim drugim emotivno obelezenijim prostorima. Uporedite, recimo, suprotstavljanje standardne Fjorijeve mehanike: " I nocu i danju, ovde ispod,/ polaze i stizu vozovi.
Na tamnom vetru tunela,/ nadimaju se novine i jakne" sa telesnim elementom: "Ali dovoljno je da na stepenistu medjusprata/ iskrsne medju cipelama golo stopalo/ palac, peta stegnuta u sandali/ pa da osetis na sebi, kao begunac/ far sto ga razotkriva, svetlost sveta".
Poslednjih godina je Dejan Ilic, sa tri vlastita, originalna projekta izasao na glas kao jedan od najzanimljivijih novih srpskih pesnika. Ali je ucinio i vise od toga - njegovi prevodi savremenih italijanskih liricara (Paveze, Kvazimodo, Katafi, Sinizgali, Luci) afirmisali su i neka od poetickih izvorista i odlican ukus naseg pesnika. Knjiga "Govoriti zidu" Umberta Fjorija puna je potvrda ovih reci.
Vasa Pavkovic
