Goca je nešto lepo

07.08.05

Kao što postoji književna lektira za neki uzrast, tako postoje ljubavne lekcije za svaki uzrast. – Uzvraćene ljubavi se zaboravljaju

Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romanopisac, strasni proučavalac srpske narodne književnosti, urednik Srpske književne zadruge – prve pesme objavio je 1970, a prvu pesničku knjigu 1976. godine. Autor je desetak zbirki pesama, šest romana, tri zbirke priča. Za decu i mlade napisao je pet romana. NJegov najnoviji roman „Goca je nešto lepo”, namenjen mladima, objavio je „Buklend” iz Beograda, u biblioteci „Hit”.

Ovo je roman o tinejdžerima, o odrastanju i zaljubljivanju?

– I kao urednik i kao autor, shvatio sam odavno da postoje knjige za decu i knjige za odrasle. Granica među njima nije oštra kao što se čini, naprotiv. Postoje književni junaci, pa samim tim i čitaoci, koji nisu više deca, ali nisu još ni odrasli. Te čitaoce i te junake traže mnoge knjige, mnogi pisci se ogledaju u pisanju knjiga za njih. Dobra strana tih knjiga jeste što ih pišemo za decu, a mislimo na odrasle – znači, decu ne potcenjujemo, a deca to osete...

U tim godinama se najiskrenije voli, te ljubavi se pamte čitavog života?

– Kao i svi prvi i duboki doživljaji, i njihove manifestacije... U tim godinama, sve se uči: u školi, u životu, u ljubavi. Kao što postoji književna lektira za neki uzrast, tako postoje ljubavne lekcije za svaki uzrast. LJubav nije privilegija mladih, ali je izazov istraživati je i opisivati, pogotovo kad podrazumeva faktor sećanja i pamćenja, a to je dar koji nema baš svaki pisac.

Ali se i duboko pati zbog neuzvraćene ljubavi?

– Od neuzvraćene ljubavi ima većih patnji. Recimo, nepostojanje ljubavi! Čoveku je važnija neuzvraćena, nego nikakva ljubav. Neuzvraćena ljubav je posvećena – u njoj nema ničega ružnog (nesporazuma, neverstva, interesa), a ima nade, ushićenja, humora – čovečnosti. Neuzvraćena ljubav je u trenutku teška, a docnije postaje uspomena i priča, često lepša od tolikih uzvraćenih ljubavi... Zato se o neuzvraćenoj ljubavi priča i piše; uzvraćene se zaboravljaju.

A u stvari, nije posredi neuzvraćena ljubav, već najobičniji nesporazum?

– Zato je pred čitaocem priča, roman, knjiga. Knjiga postoji i zbog književne majstorije – igre, fabule, poezije. Roman treba da iznenadi čitaoca, jer je iznenađenje isto oduševljenje: pričom i postupkom... Koliko je čitalaca bilo iznenađeno završetkom mog prethodnog romana „LJubavna knjižica” – za takozvane odrasle.

Reč je o urbanom romanu, o prozi u džinsu, kako se nekada govorilo? Junaci romana imaju svoj jezik. Govore jednom vrstom gradskog slenga?

– Junaci kao ovi u knjizi „Goca je nešto lepo” žive u svakom dobu – kada se začinje ili prepoznaje ljubav. Samo ga ta jezička nijansa i beogradska topografija smeštaju u ovo vreme i ovaj rečnik... Sećate li se jezika mojih junaka u romanu „Beogradska princeza”, gde ista ljubav postoji u Beogradu na kraju 20. veka i šest stoleća ranije, a jezik im se veoma razlikuje. Princeza iz prošlosti nije čula za Vuka Karadžića, a dečak iz našeg doba ne zna ni za Dubrovnik, jer je to negde u inostranstvu...

Imate troje dece i suprugu Gocu. Koliko Vam je iskustvo iz kuće pomoglo u pisanju ovog romana?

– Piščevo iskustvo je ceo njegov život. Najviše – ljudi i knjige. I knjige i ljudi – govore, svedoče, uče... Piščeva laboratorija, pak, samo je njegova i on, ma koliko upravljao njenim mehanizmom – najviše voli da napiše nešto novo, drukčije, što od sebe nije očekivao. Ovo je knjiga poezije i psihologije, to jest duše. Pisana za čitanje na plaži, ili u vozu, s nadom da se „ne ispušta iz ruku”... Da li će se to desiti? U tome ne mogu pomoći ni žena, ni deca.

Zoran Radisavljević