Esherove petlje

22.12.08

Zoran Živković, jedan je od naših najprevođenijih autora. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku (2003), kao i priznanja "Miloš Crnjanski" (1994), "Isidora Sekulić" (2007) i "Stefan Mitrov-Ljubiša" (2007).

Napisao je 18 proznih knjiga, među kojima je i najnovija, "Esherove petlje", koja se našla u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

Vaš roman “Esherove petlje” našao se u izboru za NIN-ovu nagradu. Kakav je po Vašem mišljenju značaj ovoga, ali i drugih, domaćih književnih priznanja za pisce, koliko doprinose promociji i/ili razvoju autora?

Ovdašnja književna priznanja nipošto nisu malobrojna. Koliko mi je poznato, ima ih preko tri stotine pedeset. Razume se da nijedno od njih nema ni približno isti ugled i značaj kao NIN-ova nagrada. Ona je u svakom pogledu jedinstvena. NIN-ova nagrada svakako doprinosi promociji autora u Srbiji, a donekle i na području koje se danas naziva "region".

Što se razvoja tiče, čini mi se da je uticaj NIN-ove nagrade tu uglavnom negativan. Mnogim dobitnicima ona kao da je bila svedočanstvo koje ih ih je oslobađalo daljeg napredovanja u književnosti. Naravno, ima i izuzetaka.

Da li Vama lično znače više književne nagrade i priznanja koja se dodeljuju na osnovu mišljenja ‘ljudi iz struke’, ili pohvale vaše čitalačke publike?

Iako mi je izuzetno stalo do dobrog prijema mojih proznih knjiga među čitaocima, meritornu potvrdu vrednosti onoga što pišem mogu da dobijem samo od stručnjaka za književnost.

Vaši radovi prevedeni su na više stranih jezika. Da li dobijate “feedback” od vaših čitalaca iz inostranstva? Kakve su njihove reakcije?

Moja prozna dela prevedena su na dvadeset četiri jezika u blizu pedeset izdanja. Obe brojke stalno se uvećavaju. Obim onoga što je samo na engleskom napisano o mojoj prozi već je premašio obim moje "najdeblje" knjige.

Gotovo svakodnevno dobijam pisma od čitalaca sa svih meridijana, a ponajviše is SAD i Engleske. Sa nekima među njima u redovnoj sam prepisci.

"Poslednja knjiga” objavljena je do sada u Nemačkoj, Hrvatskoj i Engleskoj. Da li se očekuje objavljivanje u još nekoj stranoj zemlji?

"Poslednja knjiga" već se uveliko prevodi u Južnoj Koreji i Italiji, a pregovori o prodaji prava u toku su u Francuskoj, Holandiji, SAD, Španiji...

Geopoetika je nedavno objavila roman “Esherove petlje” na srpskom i engleskom, kao doprinos međunarodnoj promociji srpske književnosti. Da li mislite da se kod nas dovoljno radi na predstavljanju srpske književnosti van granica naše zemlje, i koje bi još korake trebalo preduzeti u tom pravcu?

Nedavno sam u "Politikinom" Kulturnom dodatku imao opsežan tekst o toj temi – "Losovi u Šumadiji". Pokušao sam da objasnim Ministarstvu za kulturu da je primena takozvanog "kanadskog modela" za podsticanje obimnijeg objavljivanja dela ovdašnjih pisaca u inostranstvu pogrešan pristup.

Predložio sam potpuno drugačiju strategiju. Pravo da to učinim pružilo mi je vlastito iskustvo. Kao što sam rekao, moje knjige pojavile su se u blizu pedeset izdanja širom sveta, uglavnom kod uglednih izdavača. Ministarstvo za kulturu, međutim, potpuno je prenebreglo moju savetodavnu ponudu.

Slikovito govoreći, oni će se i dalje tvrdoglavo upinjati da uzgajaju losove u Šumadiji, dok ću ja nastaviti ono što najbolje umem – da povećavam broj stranih izdanja dela bar jednog srpskog pisca.

Kraj je godine. Kada pogledate unazad, kako Vam se čini prošlogodišnja domaća književna produkcija, i da li imate favorite među autorima mlađe generacije?

Ako mene nešto razlikuje od ostalih domaćih autora onda je to ponajpre okolnost da ja redovno čitam dela svojih ovdašnjih kolega po proznom peru. Ne uspevam, naravno, da pročitam baš sve, ali od romana koje sam sa zadovoljstvom pročitao izdvojio bih one koji su potekli iz pera Tasića, Pištala, Gatalice, Bajca i Arsićeve. Mnoge kulture veće od naše mogle bi nam pozavideti na sjajnim delima ovih autora.

Nisam inače sklon generacijskim deobama. U umetnosti proze postoji samo jedna temeljna deoba – na dobru i rđavu književnost.

U koji žanr biste svrstali vaša dela i da li smatrate sebe za žanrovskog pisca? Da li, i koliko pisac treba da se drži jedne ‘žanrovske linije’ u svom opusu?

Zbog onoga čime sam se na mnoge načine, ali ne i u svojstvu proznog pisca, bavio do približno 1990. godine, mnogi (a naročito oni koji od mene baš ništa nisu stigli da pročitaju) po inerciji me vide kao pisca naučne fantastike. Oni, pak, koji su se neposredno susreli s mojom prozom dobro znaju da ni u jednoj od mojih, evo, već osamnaest proznih knjiga nema ni u tragovima naučne fantastike, ali takođe ni nekog drugog žanra. Nisam žanrovski pisac. Kada se nađem u (ne)prilici da definišem sebe kao proziastu, najradije kažem da sam "pisac bez prefiksa". Naprosto, pisac. Ponizni nastavljač duge i otmene tradicije umetnosti proze.

Prema Vašem ciklusu “Dvanaest zbirki” TV Studio B je emitovao seriju “Sakupljač”, a 2007. godine najavljeno je i da je engleska producentska kuća “Chocolate films” otkupila prava za ekranizaciju “Skrivene kamere” – da li će još neka od Vaših dela biti preneta na ‘veliko platno’?

Puriša Đorđević snimio je dugometražni igrani film "Dva" po motivima mojih priča "Voz" i "Hotelska soba", kao i kratkometražni film "Ispovedaonica" po istonaslovnoj noveli.

Na pragu sam da prodam filmska prava za "Poslednju knjigu".

BBC je upriličio radiodramske adaptacije mojih priča "Voz" i "Budilnik na stočiću".

RTS je otkupio prava takođe za "Budilnik na stočiću", ali se početak snimanja odlaže već bezmalo godinu dana. Nacionalna televizija takođe je otkupila prava da snimi TV seriju po romanu "Poslednja knjiga", ali tu još nije čak ni početo, a po svoj prilici i neće...

Šta mislite o holivudskim ekranizacijama književnih dela? Koju knjigu nikada ne biste voleli da vidite kao holivudski film?

Kad s Holivudom zaključite ugovor, prodali ste dušu đavolu. Njihovi tipski ugovori uskraćuju vam svako pravo, ali vam za uzvrat daju novac koji je čak za nekoliko redova veličine iznad svega što možete da dobijete u svetu izdavaštva.

Pisac treba da je uistinu jedinstven moralni šampion, gotovo svetac, da odbije đavolovu ponudu...

Zahvaljujući serijalu o Hariju Poteru, spisateljica Džoana Rouling je tokom prethodnih godina stekla ogromno bogatstvo i status internacionalnog superstara – da li je to, po Vašem mišljenju, povećalo interesovanje za knjigu i čitanje, naročito kod mlađe publike?

Dela Džoan Rouling verovatno su najčitanije prozno štivo u Srba u novije vreme. S obzirom na to da živimo u zemlji u kojoj se porazno malo čita, reklo bi se da nam je Roulingova učinila veliku uslugu.

Nevolja je, međutim, u tome – kako to tumačim svojim studentima kojima, u svojstvu profesora, predajem kreativno pisanje na Filološkom fakultetu u Beogradu – što je ponekad bolje i ne čitati ništa nego čitati trivijalnu književnost.

U istom smislu u kome je po duhovno zdravlje povoljnije zuriti u isključen televizor nego gledati TV "Pink"...

Da li mislite da je kod nas moguće da pisac bude slavan i bogat?

Slava dobitnika NIN-ove nagrade traje tek do pojave narednog broja ovog nedeljnika, kada će njegovo lice na naslovnoj strani zameniti mio lik kakvog marginalnog i efemernog političara ili kriminalca. A što se bogatstva tiče, svota od deset hiljada evra koja ide uz ovu nagradu što se dobija jednom u životu ravna je uzgrednom mesečnom bonusu bolje etabliranog člana upravnog odbora u nekom državnom preduzeću...

Ivana Kočić

17.01.09 Politika

Najnoviji roman Zorana Živkovića, čije su prethodne knjige prevedena na preko dvadeset jezika i objavljene u blizu pedeset zemalja sveta - sastoji se od četiri petlje od po devet glava koje na okupu drži zanimljiva prozna igra. Esherovi crteži kojih ćemo se setiti čim pročitamo naslov Živkovićeve knjige Esherove petlje, diskretno će nam skrenuti pažnju na formalnu konstrukciju romana koja je zaista izvedena precizno, zanimljivo i matematički. Posvećujući ovu knjigu možda i samim čitaocima „u ime nelinearnih narativnih geometrija“, Zoran Živković će se poigrati formom romana tako što će stvoriti vrlo složen (a za čitanje opet prohodan) roman od tristo stranica – mozaik čija će se naizgled složena konstrukcija zapetljavati od prvog do devetog poglavlja svake petlje, da bi na kraju odraz slagalice bio sasvim jasan, kao i piščeva glavna namera.
Tako ćemo se u prvom poglavlju sresti sa prvim junakom: hirurgom koji suši ruke na mlazu toplog vazduha iz uređaja kraj umivaonika i koga, u trenutku dok ulazi u operacionu salu, jedno prisećanje iznenada nagna da zastane (ovo bi mogla biti ključna reč, ključna radnja Esherovih petlji!), te se seti jedne priče, priče koja ga na izvestan način opseda, baš kao što će to biti slučaj i sa svim onim drugim junacima do kraja. Pritom, hirurg se neće setiti mrlje iz svoje karijere - one kad je ostavio hiruršku pincetu u utrobi pacijentkinje, nego nečeg drugog. Bio je na jednom venčanju. Sveštenik je kasnio, on je pošao da ga pronađe i susreo se sa neobičnim i nesvakidašnjim prizorom (ne fantastičnim, već zanimljivim, bizarnim i mogućim – što bi mogla biti druga ključna reč). Sveštenik je pokušavao da se opusti pred venčanje igrajući bilijar u svojoj sobici, jer je sa takvim stvarima ranije imao problema. Želeći da ga oslobodi treme, stariji penzionisani kolega sveštenik, koji je u istu svrhu inače koristio fliper, udovoljio je mladićevoj želji da unese bilijar.
Tu ćemo stati sa prepričavanjem, jer već drugo poglavlje neće imati puno veze sa prethodnim. Zapravo u tome će biti caka. Drugo poglavlje pozajmiće epizodistu iz prethodnog, dakle sveštenika koji igra bilijar, i opisati zašto je (sada on!) kasnio na venčanje i koje je prisećanje (sada njega!) zasutavilo na trenutak dok se spremao da kuglu pošalje u rupu.
To će, pored svega ostalog, biti princip na kome će Zoran Živković (Beograd, 1948) strukturno organizovati roman. Junaci i priče će se gomilati, priča će se nastavljati na priču u neprekidnom nizu, pozajmljujući junaka iz prethodnog poglavlja da bi ispričala njegovu (ne)zgodu, zbog koje je zastao i zamislio se, a poslednja priča svake petlje držaće prethodni niz na okupu, povezati junake koji su se smenjivali na proznoj traci i spojiti njihove sudbine.
No, ta zanimljiva forma, ili bi bolje bilo reći - ta zanimljiva literarna igra, neće biti bez mogućih mana. Može biti da će ona najviše naškoditi junacima koji kao da neće imati dovoljno prostora da se isprofilišu, neko će biti svedeni, uz sekund ili dva više od priče do priče, na neku od zanimljivosti koja im se dogodila i od koje su sada jedino satkani. Zbog toga bi mogla ispasti da je naizgled nevažna scena - hirurga od gore koji pere i suši ruke - vrlo bitna za priču. Na neki način ona oživljava tog junaka, daje mu neku vrstu životnosti, a u isto vreme neprocenjivo je bitna za storiju, jer drži ravnotežu na vagi. Sa jedne strane je neka anegdota, ono nešto čudno što mu se desilo, ta bizarnost tako bitna za književnost, ili nekakava zanimljiva zgoda koja će se indirektno transponovati u drugo poglavlje, ali je onda pitanje koje ostaje - koliko će onog običnog, sirovog života, kome literartura tako divno ukida banalnost i pretvara ga u umetnost, biti potrebno na tasu sa druge strane da bi se održala ravnoteža. Živkovićeva knjiga, bez svake sumnje, jeste rasadnik, skup zanimljivih literarnih junaka koji nas vezuju za sebe. Ali njih je, čak i u ovoj formi, zaista mnogo i oni pored nas prolaze možda suviše brzo da bismo uspeli da se saživimo sa njima, iako pisac, kroz čudesne trenutke njihovih sudbina, uspeva da u drugom planu priče postavi zaista bitna i velika egizistencijalna pitanja.

Mića Vujičić