Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.
U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.
Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
01.01.00
Politika
25.01.2003.
Danilo Kiš između melanholije i usamljenosti
U čeljustima veka
Svođenje čitavih epoha na markantne crte pokazuje se i danas najkrupnijom Kišovom poetičkom osobinom. Sposobnost sažimanja ovog pisca mogla bi se uporediti sa sviranjem čitave simfonije na samo jednom instrumentu
U evropskoj književnoj i proznoj praksi - uz sve raznolikosti koje ona u poslednjih pola veka pokazuje - izdvojile su se dve krupne grupe pisaca. Jedni su oni koji enciklopedijski ispituju duh vremena i služe se sveobuhvatnim umetničkim postupcima; a drugi oni koji na svojim stranicama skupljaju lirske i intimne momente kao specifične znakove vremena u kojem su živeli. Danilo Kiš je bez sumnje pripadao ovoj drugoj vrsti pisaca. "Čizme malinove boje", "ruska reč nežna kao teljatina", "crvene marke sa likom Lenjina" - sve su to otrovni cvetovi jednog mučnog veka koji se u ruskoj literaturi ne naziva bez razloga "gvozdenim stolećem".
Danilo Kiš, alijas Andreas Sam, dete je Jevrejina i Crnogorke. Kada njegovog oca Eduarda Hortijevi fašisti zauvek odvode u "nepregledne mađarske ravnice" (potcrtao Danilo Kiš) i on završava u logoru smrti, Kiš je tek dečak koji ima devet godina. Nije zato pogrešno kazati da je ovaj pisac na svojoj koži rano osetio čeljusti veka i da mu nije bilo druge nego da se upiše među pisce pesimiste. Ako su rani dečački utisci proizveli melanholiju - osnovni ton njegove proze - onda su odrastanje na Cetinju (gde su, prema Kišovim rečima, neprestano lile kiše) i studije svetske književnosti u Beogradu u njemu proizveli usamljenost, kao dominantnu boju njegove literature.
Tužna sudbina
Šta se smestilo između melanholije i usamljenosti? Naoko jedan kamerni svet koji se u trima ranim knjigama, kasnije nazvanim "Porodični cirkus", najpre kretao linijama porodičnih priča o dečaku Andreasu Samu i njegovom ocu Eduardu, da bi se kasnije uputio ka razotkrivanju najvećih staljinističkih zločina. Ipak, Kiš ne bi bio poznat čitaocima Evrope i sveta da taj intimistički svet u sebe nije uključio svu silu istorijskih kretanja, političke zakulisnosti i ljudske izopačenosti. Ono što bi se moglo okarakterisati slabom tačkom postalo je najvrednija osobina jedne proze. To svođenje čitavih epoha na markantne crte pokazuje se zato i danas najkrupnijom Kišovom poetičkom osobinom. Jer, sposobnost sažimanja ovog pisca takva je da bi se njegovi zahvati mogli uporediti sa sviranjem čitave simfonije ili rekvijema na samo jednom instrumentu.
Jasno je da takve priče ne mogu biti dugačke, kao ni knjige koje ih sakupljaju. Kada je 1988, u vreme kada je Kiš bio ozbiljno bolestan, priređivano izdanje njegovih najreprezentativnijih izabranih dela, bio sam zaposlen u izdavačkoj kući Bigz i bio prisutan kad je Kiš uzeo u ruke "Grobnicu za Borisa Davidoviča" i kazao: "Velika slova, deblja je od sto stranica". Ali, nije Kiš žalio što nije opširniji pisac. Još od mladosti znao je on gde spada i ma koliko da je na tom putu pisca nailazio na probleme, nije odustajao. Piščevi prijatelji potvrdiće kako je Kiš bio neobično uporan i tvrdoglav čovek. I njegovi nekadašnji neprijatelji mogli bi se složiti s ovim.
Kada 1976, posle izdanja "Grobnice za Borisa Davidoviča", Danilo Kiš biva optužen da je plagijator, on napušta domovinu i zauvek se nastanjuje u Parizu. Sudbina je to tužna ali očekivana za jednog srpskog pisca. U Parizu se Kiš, čini se, još dublje povlači u melanholiju i usamljenost, samo što sada ove osobine, izražene kod zrelog klasika, vode stvaranju njegovog poslednjeg dovršenog remek-dela, "Enciklopedije mrtvih". Kao da naslućuje skoru smrt, u vreme dok još ne zna za sarkom pluća koji je rastao u njemu, Kiš u jednoj knjizi pobrojava smrti: obične, male, ljudske, pesničke, istorijske...
Ukus nedorečenosti
"Enciklopedija mrtvih" u Francuskoj i Nemačkoj odmah se doživljava kao klasično delo. Još jednom, sad na još slikovitiji način, Kiš poseže za istorijskim sažimanjem. Čitava galerija likova, od onih biblijskih do naših savremenika, prodefilovala je i bila dotaknuta smrću na stranicama ove knjige. Spolja nevelika, "Enciklopedija mrtvih", poput Borhesovog alefa, u sebe je uključila obilje događaja, utisaka i mirisa. Priču "Enciklopedija mrtvih", po kojoj je čitava zbirka dobila ime, francuska kritika procenila je paradigmom moderne priče. U njoj se govori o neverovatnoj enciklopediji u koju se beleže sudbine beznačajnih ljudi, i jedini način da se u nju uđe je da osoba u životu nije učinila ništa što bi postalo predmetom druge enciklopedije. Iz dana u dan Kiš prati nevidljiv život lika koji nema ime već samo inicijale Đ. M, karaktera koji se pred čitaocima - zbog postojanja te nastrane enciklopedije koja ga divljački oneobičava - ukazuje kao fantastični brevijar osrednjosti. Poslednje što Đ. M. radi - jeste crtanje cvetova po zidovima toaleta, cvetova koji su, pokazaće se, istog oblika kao i kancer koji su mu pronašli u utrobi.
Ovo kao da će ukazati i na sudbinu Kišovu, kome početkom 1988, posle posete Suzan Zontag, u Parizu dijagnostikuju rak na plućima. Veliki pisac odmah je operisan. Zabranjeno mu je da puši, što ga je veoma oneraspoložilo, jer je tvrdio da bez duvana nijedna njegova knjiga ne bi bila napisana. Svi u Beogradu čuli su za Kišovu bolest, ali malo ko je znao da on i u to vreme, kad ga svakih nekoliko meseci vraćaju u bolnicu, prikuplja svoja ranije odbačena dela, sređujući ih za štampu. Ovaj poslednji posao nije uspeo da dovrši. Pretekla ga je smrt.
Zbirka "Lauta i ožiljci", koju je priredila Mirjana Miočinović, biće štampana pet godina posle Kišove smrti, i godine 1994. odjeknuće poput literarne bombe. O priči "Apatrid" napisano je više književno-teorijske literature nego o bilo kojoj drugoj Kišovoj priči. Po njoj je u Beogradu nazvana i jedna biblioteka. Otkud tolika popularnost jedne pripovetke kada je priča o Egonu fon Nemetu, čoveku bez domovine koji se bojao liftova, zapravo ostala u fragmentima? Biće da je upravo ta nedovršenost, kao i sve drugo što je u zbirci "Lauta i ožiljci" imalo ukus nedorečenosti, stavilo poslednji valer na delo Danila Kiša, pisca koji je radije prećutkivao nego govorio, koji je pre slikao sporedne no glavne junake svojih pripovesti.
Danilo Kiš umro je u Parizu 15. oktobra 1989, a sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju, u Aleji velikana. Prema sopstvenoj odluci pokopan je po pravoslavnom ritualu.
Aleksandar GATALICA
