01.01.00
Politika
01.04.2000.
Istorija psihoanalize u Rusiji
Eros nemogućeg
"Spoljni život postao je isuviše strašan da bi se unutrašnjim strahovima pridavao značaj", napisao je Aleksandar Etkind u svojoj studiji, pokazujući kako su surove tridesete godine u Sovjetskom Savezu dovele do gašenja psihoanalitičkog pokreta
Postepeno gašenje psihoanalitičkog pokreta u Rusiji većina i dobrih poznavalaca istorije psihoanalize pripisuje ideološkim razlozima i represiji, koja je počela posle političkog pada Lava Trockog, koji se u neku ruku smatrao zaštitnikom psihoanalize u Rusiji. Međutim, posle čitanja veoma dokumentovane knjige Aleksandra Etkinda "Eros nemogućeg" (izdavač "Cepter"), izgleda da je za to postojao još jedan, jači razlog - približavale su se surove tridesete godine, kada je giljotina neprestano radila, a svakodnevno suočavanje sa problemom preživljavanja i bukvalno, fizičko doživljavanje straha, koje je zahvatilo skoro sve stanovnike SSSR-a potisnuli su zanimanje za nesvesno.
"Spoljni život postao je isuviše strašan da bi se unutrašnjim strahovima pridavao značaj", kaže Aleksandar Etkind. "Progonjenim ruskim intelektualcima sada je bavljenje nesvesnim izgledalo smešno".
"Koji bi se sada Frojd usudio da te snove objasni potisnutim kompleksima, potisnutom seksualnošću, edipovskim besmislicama i ostalim dobrodušnim zverstvima", piše Nadežda Mandeljštam o svojim košmarima posle smrti muža Osipa. Ni Bahtin nije mnogo utešniji: "Svest je mnogo strašnija od svih nesvesnih kompleksa", precizno definišući stav većine ruskih intelektualaca prema psihoanalizi tridesetih godina, kada se ona zajedno sa milionima nevinih žrtava u čistkama - u potpunosti ugasila u opštoj poplavi terora.
Etkind svoju istoriju psihoanalize u Rusiji počinje i danas fascinantnom Lu Salome, "kolekcionarkom genija", koja je u svoju "zbirku" uvrstila Ničea, Rilkea, Tauska, pa i samog Frojda, ne računajući desetinu nešto manje poznatih, kao što su Pol Re, Ebinghaus, Vedekind, malo koketiranja sa Adlerom, što je u to doba pravovernim učenicima Sigmunda Frojda bilo strogo zabranjeno.
Ne manje zanimljiva je i životna istorija Sabine Špilrajn, prve pacijentkinje koju je Jung lečio psihoanalizom 1905, koja je i sama kasnije postala psihoanalitičar, da bi u isto vreme bila i intimna Jungova prijateljica. To je pretilo ozbiljno da uzdrma njegov brak i doprinelo je prekidu sa Frojdom! Špilrajnova je jedan od osnivača psihoanalitičkog pokreta u Rusiji mada je povremeno boravila i u Evropi, analizirala Žana Pijažea, ponovo se vratila u Rusiju i, pokazujući začuđujuću životnu naivnost za jednog detektiva nesvesnog, sačekala Nemce u Rostovu 1941, koji su je sa dve ćerke streljali uza zid sinagoge.
Profesionalcima će verovatno biti zanimljiviji oni delovi knjige koji govore o radu prvih ruskih psihoanalitičara (Osipova, Mojseja Vulfa, Tatjane Rozental), ideološkim raspravama, pokušajima mirenja ideoloških suparnika i stvaranju frojdomarksizma. Onima, pak, koji vole pikantne detalje preporučujemo da pročitaju odeljak o Sergeju Ejzenštejnu i njegovom sukobu sa Mejerholjdom, sličnom sukobu koji je Frojd imao sa svojim učenicima, i obrazac za tezu da dva genija teško mogu egzistirati jedan pored drugog.
U pozadini cele priče se provlači senka Lurije, koji je počeo kao psihoanalitičar, a završio kao najcenjeniji sovjetski psiholog, životne sudbine Mihaila Bahtina, Vigotskog i jedan političko-špijunski triler: Maks Ejtington, mecena psihoanalitičkog pokreta i jedan od najbližih Frojdovih saradnika, nosilac čuvenog prstena koji su imali samo posvećeni Frojdovi učenici, bio je izgleda, preko svog brata enkavedeovskog generala Ejtingtona, umešan u niz likvidacija koje je pomenuta služba sredinom tridesetih i početkom četrdesetih godina počinila (ubistvo Lava Sedova, sina Lava Trockog, kidnapovanje generala Milera i, najzad, samo ubistvo Trockog.
Čitavo deveto poglavlje ove studije posvećeno je životnoj sudbini Mihaila Bulgakova, koji neposredno nije učestvovao u psihoanalitičkim događanjima, ali je bio u prijateljskim vezama sa tadašnjim američkim ambasadorom u Moskvi Vilijemom Bulitom, čovekom koji je spasao Frojda od kandži Gestapoa (1938), kada su Nemci za vreme anšlusa ušli u Beč. Bulit je poznat i po tome što je zajedno sa Frojdom (a ovaj je veoma retko pisao u koprodukciji) napisao ne mnogo uspešnu psihobiografiju američkog predsednika Vudroa Vilsona.
Elem, Bulit je u prvoj polovini tridesetih godina bio američki ambasador u Moskvi i prijatelj Bulgakova, te je neposredno mogao da posmatra mučno natezanje pisca sa Staljinom i čudnu sudbinu njegovih drama.
Diktatorov odnos prema Bulgakovu zahteva posebnu i obimnu studiju: da je reč o običnoj ličnosti, taj odnos bi se mogao nazvati ambivalentnim; pošto je 17 puta gledao "Dane Turbinih" Staljin ih je zabranio, a potom, posle nekoliko godina, naivno zapitao zašto ih više nema na pozornici.
Kad je Bulgakov nekoliko puta pokušao da pobegne iz diktatorovih šapa, ovaj ga je lično (telefonski) naivno upitao: "Zar smo vam toliko dosadili?" Ovakvo diktatorovo ponašanje bilo je odraz procesa deifikacije koji ga je obuzimao; on je apsolutno mogao sve, da ubija i da prašta i da kao Zevs ima kaprice, jer je to odlika bogova. Sve ovo i mnogo šta drugo doveli su Bulgakova u tešku depresiju sa paranoidnim idejama (koje nisu bile nimalo irealne, jer je verovao da ga prisluškuje "Gepeuhov!") koje se rešio kada je, najzad, dobio mesto pomoćnog dramaturga.
Knjiga se završava životnom pričom Mihaila Zoščenka, koji je patio od teške neuroze i posle kraćeg psihoanalitičkog lečenja (terapeut Margolis našao mu je "kastracioni strah i fetiš velikih grudi, kao posledicu edipalne drame") počeo sam da se leči samoanalizom koristeći neku sintezu tada nespojivog - pavlovijanstva i psihoanalize. Njegova sudbina pokazuje da je svoj intimni problem nekako rešio jer je, za razliku od Babelja i Piljnjaka - ipak, umro u krevetu!
Nestanak psihoanalize u Rusiji tridesetih godina lišio je svetsku kulturu, a posebno psihijatriju, sjajnih rezultata. Njome su se bavili ljudi koji su posedovali najbolju moguću kreativnu snagu, to su bili ruski Jevreji, u kojima je ostvarena izvanredna sinteza talmudskog načina razmišljanja i ruskog stvaralačkog genija, kombinacija koja je na svim poljima ljudske delatnosti dala vrhunske rezultate.
Vladimir ADAMOVIĆ
