Electrochoc

02.11.04

Ko god da je krenuo u otkrivanje elektronske muzičke scene, već na samom početku morao je da "naleti" na njega. Laurent Garnier jedan je od ljudi koji je pisao istoriju svetske muzičke scene: od hangara do klubova, od undergrounda do fancy auditorijuma...
Iako je u Beogradu, došlo do smene generacija u clubbingu, i stariji i mlađi zaljubljenici u elektronski zvuk željno su iščekivali njegov povratak u glavni grad.
Ovi prvi, pretpostavljam, da bi se podsetili duha otkrivanja novih muzičkih tendencija u, do tada, učmalom Beogradu, a ovi mlađi, da bi popunili preostalu prazninu u muzičkoj edukaciji. Jer, posle Carla Coxa, Derricka Maya i Richiea Hawtina, i oni su imali privilegiju da uživo čuju i onoga koji je nedostajao da se popuni mozaik najvažnijih stvaralaca svetske elektronske muzičke scene. A on, opušten, šarmantan i, nadasve, elokventan, neumorno je odgovarao na novinarska pitanja, čak i kad su ona od njega zahtevala da se priseti dečačkih snova.
Kad sam bio mali, dok su moji drugari igrali fudbal, ja sam se interesovao za muziku i već tada sam znao da će to biti moj život.
Prva stvar na koju sam “odlepio” je bila ploča Barryja Whitea, koju sam ukrao od rođaka.
Mislim da sam tada imao šest godina i to mi je značilo mnogo. Bio sam u fazonu: “ne čitam, ne igram fudbal”, onda je muzika ono što želim.
Već u dvanaestoj godini sam imao gramofone u sobi, zamišljeni plesni podijum, sva svetla koja mozeš da imaš, strob...
Napravio sam diskoteku kod kuće, "samo" za roditelje. Od tada sam svaki dan miksovao i priželjkivao publiku koju ću zabaviti.

A, onda je, po njegovim rečima, nešto vatreno ušlo u njegov život - house muzika...
- Kada smo počinjali, svi su još otkrivali tu potpuno novu pojavu, scenu za koju niko nije znao sta će se s njom zapravo desiti. Nije bilo toliko novih ploča kao sada, pa se niko nije “zaglavljivao” u jednom muzičkom žanru.
U to vreme je postojala samo detroitska, čikaška, njujorška scena i tek ponešto iz Londona.
Tada je bilo od 50, do 100 novih ploča nedeljno, a sada ih ima 500, pa i hiljadu... To je previše izdanja, muzika se podelila na više žanrova, pa niko i ne moze baš sve da isprati, već se svako specijalizuje za određeni pravac: techno, drum’n’bass, breakbeat ili trance.

Novi pravac je izazvao oprečna mišljenja, ali su se svi slagali u jednom – klubovi su bili puni energije.
- Atmosfera u klubovima je bila fenomenalna. Techno muzika je prva donela takvo ludilo na plesni podijum. Kada kažem prva, ne mislim na live show, već na nastupe gde nema muzičara na bini.
Techno je doneo radost i snagu... Snaga je prava reč za to!

Laurent je i jedan od prvih, hrabrih koji se trudio da "probudi Pariz", da donese nešto novo na njegovu klupsku scenu...
- Mogu reći da sam jedan od prvih koji su puštali house muziku u Francuskoj. Zanimljivo, za nju sam morao i da se borim, jer straight ljudi nisu bili spremni da je prihvate. Francuska je više orijentisana ka rock kulturi, a mi smo se pojavili sa nečim što je prilično “crno”, sa soul muzikom.
House je u početku bio veoma funky, nije bio ono sto danas slušamo. Gay populacija je to prva prihvatila, dok su straight ljudi u to vreme bili totalno u rock "n" roll priči, ili su čekali da vide da li je to samo moda doneta iz Britanije ili prava stvar. Bilo je potrebno nekoliko godina da prođe da bi i oni to prihvatili.

Šta te je "pokrenulo"?
- Kada sam prvi put čuo pesmu Donne Summer “I Feel Love” osetio sam: "To je to, ono za čime sam tragao". Ima još ploča zbog kojih to osetiš - Lil’ Louis “French Kiss”, Farley Jackmaster Funk - ”Love Can"t Turn Around"...

Bitnu ulogu u Laurent-ovom životu i karijeri zauzima i Detroit. U svojoj knjizi "Electrochoc", Garnier kaže da je za ljude poput njega "Detroit majka techno muzike, zemlja bola na koju je jazz, poslednja velika muzika veka, došao da se pomeša sa elektronskom muzikom." U Detroitu je, između ostalih, upoznao i Mike Banksa, poznatijeg kao Mad Mikea, oca Underground Resistance, pod čijim je uticajem odlučio da se "baci na pravljenje prvog albuma".
- Pravio sam muziku i pre nego što sam bio u Detroitu. Čikaška i detroitska scena su me uvek najviše inspirisale. Mike je bio pravo otkrovenje za moju karijeru, što je dobro, jer za mene postoji period pre i posle toga.
Pre odlaska sam pravio muziku radi zabave, bio sam u potrazi za nečim. Mislio da ću to “nešto” pronaći u muzici iz Detroita.
Ipak, kada sam otišao tamo, bez obzira što je ta muzika i dalje duboko u mom srcu, shvatio sam da to nije ono što sam ja, što sam bio celog zivota, i da ne mogu da pravim muziku koju oni prave. Imao sam drugačiji život, drugačiju pozadinu.

Album “Unreasonable Behaviour” je bio prekretnica u njegovom pravljenju muzike, a još veće promene se naslućuju na novom albumu, koji izlazi u januaru.
- Novi album nikako nije techno, pre ima downtempo electronike, jazz, blues uticaje, ima mnogo živih instrumenata i mogu reći da sam to, napokon, ja!
Bilo mi je potrebno mnogo vremena da postanem Laurent Garnier – muzičar, i mislim da sam sada, na četvrtom albumu zaista pronašao sebe.

Neupućeni u njegov rad (p)ostaju zbunjeni, kada u Laurent-ovom live setu, koji traje bar tri časa, čuju techhno i house, drum"n" bass i hip-hop, ali i salsu... Po ko zna koji put, Laurent naglašava da on NIJE techno DJ!
- Ljudi vole da kače etikete na svakoga. Nikada nisam želeo da me klasifikuju kao techno umetnika. Prilično sam orijentisan ka elektronskoj muzici, puštam i techno, jer ga volim, ali "vrtim" i druge stvari.
Međutim, ljudima je lakše da me svrstaju u jedan pravac. To ponekad može da bude loše po mene. Desi se da odem negde gde nisam bio dugo i dođu klinci koji me nikada nisu slušali, a znaju me pod etiketom "Laurent Garnier – techno", pa se začude se i pitaju: “Šta ovaj pušta?!”
Ti se ljudi ne vraćaju više na moju žurku, i to je OK, jer ja nisam jukebox, ja radim svoju stvar...

Posle skoro jedne decenije, Laurent je u Beograd došao iz više razloga. Jedan od njih je bio i promovisanje njegove knjige "Electrochoc", koju je ovdašnji izdavač "Plato" priredio tokom ovogodišnjeg "Sajma knjiga". Kritičari tvde da "Electrochoc" nije "ni istorija elektronske muzičke scene, ni biografija Laurent Garniera, pa čak ni analiza sociološkog fenomena techno muzike, ali je istovremeno od svačega pomalo." Kada je u pitanju dizajn i tehničko rešenje knjige, Laurent je postavio posebne uslove.
- Knjiga je objavljena pre godinu dana u Francuskoj i korice su potpuno drugačije izgledale. Nisam baš oduševljen ovim, ali su OK. Bilo mi je bitno da to dobro izgleda, jer je techno dosta povezan sa dizajnom.
Recimo, nisam želeo da imam mnogo naslova pesama u tekstu, jer bi to bilo opterećujuće pogotovo za onoga ko nije upućen u muzičku scenu. Ako želite da se informišete o muzici, ne postoji ništa gore od toga da vam navedu 35 naslova za koje nikada niste čuli.
Kada sam pričao o klubovima, nisam hteo satima i satima da ih opisujem, već sam stavio njihove playlist-e. Možete otići na moj web-radio www.pedrobroadcast.com, i tamo poslušati pesme sa tih playlist-a, pa tako i saznati o čemu se zapravo radi .

Ovo nije knjiga samo o techno sceni, već o ljubavi prema muzici.

Jelena Vasić

26.10.04

Na Sajmu knjiga u Beogradu jedna od najaktuelnijih knjiga i nezvanični šampion kad je reč o prevodima (ali i dizajnu) bila je knjiga „Elektrošok“ („Plato“), Lorana Garnijea, iskusnog francuskog producenta i DJ-a. Reč je o dokumentarnom štivu koje, prateći njegovu posvećenost haus muzici i tzv. detroitzvuku, prati spontano i razvoj tehna, najnovije autentične kontrakulture mladih. Tehno je adekvatno zamenio rokenrol i tokom petnaestak godina, od andergraunda koji je policijski gonjen, postao ultimativni kulturni trend.

Ako je, u prevodu Davida Albaharija, Hebdižova „Potkultura: značenje stila“ pre dvadesetak godina domaćoj javnosti ponudila validan dokument o rokenrol fenomenima šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, elektro testament Lorana Garnijea u prevodu Ivane Misirlić u istom je rangu kad je reč o kulturi osamdesetih i devedesetih. Knjiga je upotpunjena plej listama i adresom na kojoj se u MP3 formatu mogu i čuti glavni akteri evropske i američke di-džej scene o kojima je reč.

„Lepo je bilo na Sajmu kniga. Baš je bilo gužve. Možda se ponovi ono što se desilo u Francuskoj. Nadali smo se da prodamo 4000 primeraka a prodali smo dosad 12000. Baš sam ponosan što se knjiga odmah nakon Francuske pojavila u Srbiji jer je ipak reč o maloj zemlji koja je imala snage da je objavi. Imate više hrabrosti od Engleza koji oklevaju i ovo im je sada vrsta srednjeg prsta: pogledajte gde je knjiga izašla. Englezi uvek misle da su prvi u svemu“, kaže za „Blic“ s dozom engleskog humora Garnije, komentarišući svetsko, premijerno, izdanje svoje knjige u Beogradu, nakon nacionalne promocije u Parizu. U Beogradu je održao i prebukiran koncert u SKC-u.

Didžejing je bio isključiva muzička podloga nedavnog svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Atini, a evo i vaše knjige i to u Srbiji. Da li je tehno ciklus zatvoren!? - Nije, ipak, nismo još establišment - ne prodajemo dovoljno ploča. Nije tu reč samo o tehnu. Muzička industrija nije baš pri zdravlju, trenutno. Mada, mislim da smo etablirali osnove naše muzike na prelazu vekova kada elektronska scena munjevito osvaja tržišta, posebno film i pablisiti a publika spremno putuje daleko od kuća da bi prisustvovala didžejingu u nekom klubu ili na brojnim festivalima.

Od klasičnog postali ste elektrodžej, a poslednjih godina prkosite skorojevićima, tehno fenserima, miksom bez isključivosti i lajvektom - instrumentima i muzičarima uz vaš tonski pult!

- Od četrnaeste godine imao sam miksetu i kontrolni sto, pravio eklektičke muzičke zabave za prijatelje puštajući disko, fank, soul pa i rok. Muzika me veoma zanima, volim da znam predistoriju stvari. Većini je valjda jasno da se tehno rodio u spoju fanka, soula, diska, regea... mislim, danas u elektronskoj muzici imaš ama baš sve postojeće muzičke stilove i žanrove. Možda klinci ne kapiraju jer „celog života“ slušaju samo tehno. Džez je prisutan u hausu, možeš osetiti dab u vibrirajućem dramendbejsu ili ekstremnu buku u hardkoru i hardtehnu. Ma, navedi bilo koji stil, sve je zastupljeno. Samo sam pratio razvoj tehnologije, miks sam već imao kao ideju.

Kako komentarišete da na evropsku elektro scenu nisu u većoj meri uticale „nemačka škola“ ili repetitivni, eksatatični zvuk Severne Afrike?

- Doduše, Nemačka je danas predvodnik kad je reč o andergraund elektronskoj muzici - bez premca su, za glavu ispred svih. To je stvarno bizarno da je, kad je reč o hausu, o tehno muzici, evropska scena oduvek više pod uticajem Amerike, pod uticajem diska i detroit-tehna, nego „nemačke škole“ ili severno-afričke i muzike Afrike u principu. Recimo, mi smo u Francuskoj odrastali pod direktnim uticajem afričke muzike, jer je deo francuske kulture danas, ali, eto nije imala presudan uticaj.

Napisali ste „on the road“ knjigu; kako ste otišli iz Pariza da bi mu se vratili?

- Niti sam ga napustio zbog muzike niti sam bio vagabund. Rođen sam u zapadnom a danas živim u njegovom južnom predgrađu, u jednoj napuštenoj fabrici. Dve godine bio sam u školi keteringa a zatim tri godine u ugostiteljskoj. Da bi bio uspešan u tom poslu moraš da govoriš dobar engleski. Otišao sam u Englesku da bih naučio jezik jer je, kao velika šansa, došao posao poslužitelja ambasadora Francuske u Londonu. Ali sam onda napustio posao u ambasadi jer sam svake noći odlazio po londonskim klubovima. Zatim sam se preselio u Mančester i dobio posao u legendarnom klubu „Hacijenda“. Odlazim natrag u Pariz pa opet u London i Detroit, počinju velike turneje...Reč je o petnaest godina mog života.

Ali je dobijen i širi, fenomenološki ugao „tehno-revolucije“!

- Nije ovde reč o „sociološkom“ štivu već samo opisujem onako kako se desilo. Pritom, nisam hteo da gnjavim čitaoca „brejnstormingom“, samim sobom. Običan sam DJ, volim da izvodim muziku, uživam u tome da podelim ta osećanja sa publikom. Ovo je knjiga o ljudima sa densflora, o njihovom znoju. Opet, nije bila moja ideja ni da napišem knjigu samo za „decu tehna“. Hteo sam više od toga - da je klinac prosledi roditeljima jer možda nema prave reči da im objasni u kakvoj novoj kulturi živi.

Milorad Pavlović