E. & O.E. greške i omaške se izuzimaju

karakterističan vremenski korelat, jeste uspešna psihološka opservacija likova, predstavnika onog dela ljudstva koje se slučajno našlo na oslikanim prostorima između Milana i Beograda, a koje je razmešteno duboko u vekove, kao simbol ljudskih borbi, zalaganja, patnji, destruktivnosti i autodestruktivnosti; to su večne teme o ljubavi, neverstvu, porodičnim raskolima, slozi i mržnji, seksualnim frustracijama, gejovima i unutarnjim konfliktima onih koje je zadesila ovakva sudbina, koje šibaju „nevidljive šibe nerazumevanja“ i teraju ih da „kleče na konzervativnim shvatanjima“, o dramama na putevima odlaska prema lagodnijem životu, kajanju i prebacivanju, ubistvima vođenim opakim strastima. O svim tim večnim „elementima“, lako i spontano, u duhu nikad do kraja iskazanog vrcavog dijaloga, ni dovršenih monologa u osami i čekanju, progovoreno je probirljivim, ali često i do kraja „muškim“ izrazom, kao još jednom potvrdom vulgarnosti života kojeg je trebalo oplemeniti do kraja spornim metodama šticovanja deviza, bezočnog laganja, varanja i najstupidnijih obmanjivanja, uspavljivanjem savesti onih vođenih nekom izdržljivom i nezaustavljivom silom. Kritičar ovog društva i vremena, uvek negde između nekog prošlog i budućeg, spisateljica je detektivski ispratila svu oronulost i sav sjaj koji se probijao kroz ono svetlo malograđansko, skorojevićko i otužno.
Opsežnija sociološka analiza bi ukazala da je pogled i stil Milanke Mamule dubokoukorenjen u društvenu stvarnost kojom haraju i vladaju najrazličitiji ljudski tipovi, pobude i strasti koje vode u pogrešne korake, gde stradalnici nisu svesni svog porinuća u strogo materijalne forme kojoj su se priklonili, gde ne važe pravila tolerancije i brisanja dugova. Zato su često iznenađeni i zatečeni. Nepotrebno je i nemoguće odrediti krivce ili ispravne u svim transakcijama i novčanim i emocionalnim; suvišno je i njihovo grupisanje u dobre i manje dobre u takvom uskomešanom i isprepletanom društvu s nesvesnim srljanjem u prosperitet i odbacivanje tradicionalnih vrednosti. Ipak, kao i u prethodnim romanima, „Crveni biznismen“ i „Biznis i ljubav“, izdvajaju se neki ženski, miroljubivi, obični u svojoj neobičnosti, nežni tragači više sreće ženski likovi. I sami često kontroverzni, uspevaju da se naočigled svih nevolja, ojačani i potkrepljeni srcem, izvuku iz kolotečine banalnog, neshvaćenog i suvišnog bavljenja detaljima života i nastave priču s poentom u nadi, u spasavanju i bez zlatne sredine koja, primetili su, „kao etička vrlina više ne postoji“.
Aktuelnost tema mami čitaoca da ne zaobilazi dugačke deonice raskoraka između shvatanja Zapada i čoveka Balkana i da se ne zbuni pred izborom. Prostituciji na moderan način, pitanju sreće i nesreće, bračnoj golgoti, licemerju i trpljenju najadekvatniju potporu daje razmišljanje da „uzrok ima gadnu posledicu kad je sam po sebi gadan“.
Ravnoteža događaja, unutarnjih začikavanja i manifestovane prirode, najbolje se ispoljava u metaforičnim opisima u kojima se stapaju kao na slikarskom platnu ostrvo koje se roguši, kiša koja ostrvljeno pada, apatija koja „vreba iz žbuna kao neprijatelj“, kiša koja „mlati“ dok „sunce pokazuje slabu volju da se probije“. Sve je to još jedan dokaz da se „budi vrag u očima“, zabludelog čoveka koji je potrošni materijal a koji misli da je večan.
Poruke romana su mnogobrojne i sveobuhvatne. Pristupimo li im s interesovanjem, pronaći ćemo, na primer, deo svoje istine, i one univerzalne u piščevim razmišljanjima: „Još jednom je pojmila da život nije očekivanje, da neočekivano ima nedefinisane granice, da nesrećne spoznaje ne mogu biti ostavljene samo drugima, da je nada iscrpljiva kategorija, da uzroci imaju tajna skrovišta i da živeti znači i pomiriti se”.
Ako ubedljivost jednog dela zavisi od umetničke istinitosti i darovitosti da nam do kraja održi pažnju, probudivši naklonost i divljenje, onda je Milanka Mamula i po četvrti put ostvarila svoj umetnički cilj. Ona je zaista ušla u svet književnosti darom da daruje i druge...

Rada Ilić, književnik i lektor
Iz recenzije