Dva veka zajedno (1795-1995) I-II

28.03.04 Glas javnosti

Planeta je već postala mala, i u bilo kakvoj novoj podeli - opet smo susedi. Treba naučiti da se već napete veze ne zatežu do pucanja. (Snajpera ili bombi, svejedno)
Petar Živadinović (Paidea) objavio je nedavno knjigu Aleksandra Solženjicina "Dva veka zajedno 1917-1972" o odnosima Rusa i Jevreja, u dva toma. (Prva knjiga govori o odnosima Jevreja i Rusa pre revolucije, dok je njihov odnos za vreme sovjetskog perioda tema druge knjige.) Skromno, hm, napomenuvši da mu je bilo žao pretekle građe za književna dela, Solženjicin priznaje da je knjiga primarno nastala iz saznanja da ovako značajna tema ne sme da ostane neobrađena.

Dakle, zbogom domišljanje, da vidimo šta kažu dokumenta. Teško je bilo moguće, međutim, otrgnuti se pozivu da Solženjicinovo "kako i zašto je pisao" čitamo doslovno, primenjujući ga na "našu stvar", na još jedno vrelo srpsko-albansko proleće. Stvar tako čitana deluje vrlo uzbudljivo. Jer, kada bi se napisala enciklopedija opštih mesta i lirskih magli, podmuklih istorijskih i medijskih podmetanja, u odnosima Srba i Albanaca, bumerang smrti i surovih ubijanja ne bi nas, mislim, tako silno i uvek iznova iznenađivao.

Takođe, intelektualni konformizam i politička manipulacija idealni su sastojci recepta za mržnju dva naroda. No, i pored svega, mora da začudi činjenica da se histeričnom vrištanju niskog dometa "oko za oko, etc...", ni sa srpske ni sa albanske strane još nije pojavila obimna i dokumentovana alternativa. Ili nemoć, ili primitivna ignoracija. Da problem još od potopa postoji, to je jasno, ali da sukob može da se završi i drugačije osim da se čeka da sledeća ruka ojača za kamu (ili snajper), izgleda nije uvek očigledno. Otvaramo, dakle, konkurs za srpskog Solženjicina, a, evo, kakve je standarde postavio ruski doktor logorologije.

Prema rečima Aleksandra Solženjicina, rusko-jevrejski odnosi stalno su ulazili kao klin u događaje i raspaljivali strasti. Ipak, nije se našao autor koji će taj "klin" uravnoteženo i obostrano osvetliti. (Zvuči poznato? No, tek smo na početku.) Kaže se dalje - "ali, češće srećemo jednostrane prekore, a piše se vatreno, prejako, bez želje da se na drugoj strani vidi išta pozitivno(Srbi - hegemonisti, Albanci - pleme).

Ali, kaže ruski nobelovac, treba naučiti da se već napete veze ne zatežu do pucanja. (Snajpera ili bombi, svejedno). Svestan je (ali i spreman, za razliku od pomahnitalih srpskih bukvojeda koji traže nove koncentracione logore), da će, s obzirom na društvenu atmosferu, to istraživanje ličiti na hodanje po oštrici noža, s obe strane koga se osećaju prekori i optužbe (nu, eto i odlučnosti da se po oštrici i prohoda). Ipak, osećanje koje Solženjicina vodi kroz knjigu o zajedničkom životu jeste traženje svih tačaka razumevanja i svih mogućih puteva u budućnost, očišćenih od gorčine prošlosti.

"Suvišna zapaljivost obeju strana ponižavajuća je i za jednu i za drugu stranu. Nakupile su se u narodnom pamćenju uzajamne uvrede - piše Solženjicin, ali i odmah primećuje - ako prećutkujemo prošlost, kada ćemo izlečiti sećanje? Dalje A.S. tvrdi da se od prošlosti ne možemo okrenuti bez reči (predlažem bilborde po Srbiji sa ovom rečenicom).

"Planeta je već postala mala, i u bilo kakvoj novoj podeli - opet smo susedi. Nikada nikome nisam priznavao pravo da sakrije ono što se dogodilo. Ne mogu ni da pozivam na slogu koja bi se zasnivala na pogrešnom tumačenju prošlosti. Ja pozivam obe strane (on misli na rusku i jevrejsku) na strpljivost i razumevanje i na priznavanje svog dela greha, iako je tako lako okrenuti mu leđa: ma nismo to mi...Usuđujem se da očekujem da knjiga neće biti primljena sa gnevom ekstremnih i nepomirljivih, već da će poslužiti uzajamnom razumevanju."

Malo je prostora, te ovde kočimo, a dobronamernima je i ovo već bio višak. Oni drugi preferiraju boju krvi (na svojim rukama)...

Tatjana Čanak