Dušan i Durundilo

20.04.06

POZNAVAO sam Gordanu Brajović, družio se s njom, iskreno je poštovao i voleo, kao i njeno stvaralaštvo. Zato mi ova nagrada znači više od nagrade, više od od podstreka i više od priznanja. Pod „Kišobranom za dvoje“ sada ima još jedno mesto, a to je istinska sreća kako za pisca tako i za knjigu.
Ovo kaže pisac Slobodan Stanišić ovogodišnji dobitnik nagrade za najbolju dečju knjigu koja nosi ime Gordane Brajović, dečjeg pisca i dugogodišnjeg reportera "Večernjih novosti". Nagradu, koja će mu biti uručena danas, dobio je za četvoroknjižje o detinjstvu i mladosti cara Dušana. Knjige "Dušan Princ sunca", " Dušan Dečak na prestolu", "Dušan i Durundilo" i "Vitezovi Dušana" objavljene su u "Kalamusu".

Šta vas je u liku cara Dušana inspirisalo da ga pretvorite u literarnog junaka?
- Pored hrabrosti, snage, čvrstine, odlučnosti, visokog morala, Dušan, kao dečak, ima još jednu važnu osobinu. Sklon je, ponekad, nerealnim planovima. Takvi su mnogi kako u istoriji čovečanstva, tako i danas, ali, jedino on ostvaruje sve što zamisli.

Prilikom stvaranja njegovog književnog lika, koliko ste se pomagali istorijom, a koliko je on prizvod vaše fikcije?
- Dve važne, istorijske činjenice, presudne za Dušanov karakter, poslužile su kao osnova književnog lika. Prva, da je srpski princ imao burnu mladost, a druga, da pred boj „postane strašan u licu“. Svaka za sebe dovoljna je da podstakne maštu. U knjigama dominira porodica Stefana Dečanskog - Teodora, Dušan, Dušica, zatim kralj Milutin, Jovan Oliver, Jug Bogdan, ima ih još dosta, prepoznatljivi su iz školskih udžbenika. Značajni događaji i datumi, koliko ih je moguće bilo naći, uzeti su iz istorije. Sporedni likovi, stražari, vojnici, negativci, zaplet, intriga, moraju se oblikovati književnim postupkom. Sa posebnom pažnjom slikane su životinje - konji, sokolovi, medvedi, nerazdvojni čovekovi pratioci u dobru i zlu.

U državama koje drže do svoje tradicije potencira se istorijski roman, pa su sekvence iz života pojedinih ličnosti i po nekoliko puta opisane. Kod nas, kao da se to izbegava?
- Istorijski roman je nešto složenija literarna forma. Bezbrojne zamke sačekuju autora, pogotovo kad nema dovoljno sačuvanih dokumenata. Zato zahteva veći napor od dela u kojima se oslanjamo samo na maštu. I pored teškoća, imamo mi blistavih dostignuća na tom planu, posebno u literaturi za decu. Spomenuću Svetlanu Velmar Janković, Dragana Lakićevića Tiodra Rosića... Plašim se da domaće „izbegavanje“ istorije potiče od ljudi kojima je i jučerašnji dan daleka prošlost, a literatura jelovnik brze hrane.

Koliko čuveni Dušanov zakonik može biti danas aktuelan?
- Pre sedamstotina godina, u vreme Milutina, bezakonje se toliko razvilo, da je napadnut i kraljev kovčeg na sprovodu. To je predstavljalo osnovni podstrek Dušanove zamisli o Zakoniku. Zvalo se to starinski razbojništvo, hajdučija ili, novije, preduzetništvo sa posebnim namenama, sve izlazi na isto, Dušanov zakonik bi nam dobro došao.

Da li je pisanje ovakvih knjiga za decu, na neki način uzaludan posao, jer ona uglavnom skupljaju znanja i obrazuju se putem tv, filma, di-vi-dija ili ce-de-ova?
-Uzaludnije je izgledalo onda kad je u Srbiji tek svaki stoti stanovnik bio pismen. Ipak, knjige su štampane, svi su znali pesme Zmaja, Đure i Laze Kostića. Knjiga i danas pruža čitaocu mogućnost nezamenljivog, sopstvenog doživljaja. Posebno kad su, kao ove o caru Dušanu, po zamisli izdavača, raskošno ilustrovane rukom slikarke Katarine Jocković. Najzad, ako knjiga nije napisana i objavljena, šta će se urezivati na di-vi-di ili ce-de?

D.MATOVIĆ