Duša i smrt

28.02.14 Danas

Tokom druge polovine 20. veka, pesnik, pripovedač, romanopisac, kritičar i esejista Rade Vojvodić stvorio je kompleksno književno delo, a ovde posebno ističemo njegove eseje, jer, čini se, to je jedno od njegovih izrazitih područja stvaranja.
Vojvodić se kao majstor eseja dokazao još dok je objavljivao u časopisu Gradina. Kasnije su nastajale i esejističke knjige: Pohvala duhu rugajućem, Sudbina umetnika (u dijalogu sa Ivom Andrićem), Obasjanja Čudotvorne ikone, Zaratustra heroj podzemlja, Hristova misija, Vaseljenska svest i umetnost... a njima se priključuje Duša i smrt (Prosveta, Beograd 2013).
Ukupno govoreći, i poezija i priče i romani ovog pisca nose u sebi to spajanje i odmeravanje refleksije i pripovedačkog. Tu negde on izlazi iz užih tematskih područja i ulazi u pitanja bivstvenog, onoga što jeste i što nije, i u iznenađenjima sa sobom i sa svakodnevnim „stvarima“, to se sa svakom reči završava, ali i otvara. U nekom smislu i mi sami smo u toj poziciji „pokušavanja“ (esej na francuskom znači pokušaj, tako je Mišel de Montenj nazvao svoje pisanje i time formirao novi književni žanr).
Duša i smrt u nekom smislu je Vojvodićeva ispovedna i samo/ispovedna knjiga. U tome se otkriva i Vojvodićev intelektualni „kontekst“, ovde se ima u vidu, pre svih, Dostojevski, ali i drugi veliki ruski pisci, i pravoslavni filozofi koje je Vojvodić cenio. U ovoj knjizi, međutim, Vojvodić piše i o zapadnom „svetu“, to se oličava u delu Tomasa Mana, ali i u zapadnim filozofskim spekulacijama. Za Vojvodića „Istok“ i „Zapad“ su dva atributa „sveta“, taj „svet“ neprekidno dograđujemo, ali i „otvaramo“, i u tom smislu zatičemo sebe kao „strance“ u njemu, kako bi rekao Kami. Ali, u ovoj knjizi je i jedna refleksija o ovdašnjim kulturnim fenomenima, književnosti 19. i 20. veka i o srpskoj duhovnoj vertikali.

L. Prošić