Duh paganskog nasleđa

31.12.07

I najteže životne i egzistencijalne situacije, kao neurotična i psihotična duševna oboljenja, predstavljaju za čoveka priliku da ih prevaziđe.
U beogradskoj „Prosveti” upravo je objavljena knjiga „Magija i sudbina” našeg poznatog etnologa i antropologa Bojana Jovanovića, u kojoj je sačinjen izbor najboljih autorovih studija iz do sada objavljenih dela, ali i tekstova koji se prvi put objavljuju. „Komponovana tako da predstavlja celinu, knjiga će omogućiti zainteresovanom čitaocu uvid u rezultate autorovih dosadašnjih istraživanja kako domaće kulturne tradicije, tako i univerzalnih antropoloških tema. Već samim naslovom ona upućuje na primarni model čovekovog odnosa prema svetu i prema sebi: verovanje u izvesnu predodređenost životnog puta i nastojanje da se taj put promeni...”, kaže se u recenziji ove knjige. O sudbini, magiji, bićima iz narodnog verovanja, ali o savremenim osećanjima usamljenosti i podvojenosti razgovaramo sa Bojanom Jovanovićem.
U kojoj meri čovek današnjice oseća vezu sa mitskim svetom i sa magijskom funkcijom jezika i reči?
Ukoliko je reč o čoveku tradicionalne kulture, onda on tu vezu još uvek održava, jer živi u svetu u kojem svojim verovanjem u natprirodno čini postojećim mitske entitete. Zato on i koristi magiju kao strategiju u komunikaciji sa bićima tog drugog sveta. Međutim, čovek savremene urbane kulture tu vezu uspostavlja ne samo svesno, istražujući i uranjajući u mitski svet i otkrivajući magijsku moć jezika u svom umetničkom stvaralaštvu, već i nesvesno, tako što arhaični sadržaji i principi spontano progovaraju iz njegovog duševnog sveta i iskazujući se u njegovim snovima, imenovanju i upotrebi reči.
Koliko su Srbi uspeli da prevaziđu svoje paganske korene, i u kakvim vremenima je posebno izražena potreba za predviđanjem sudbine?
Paganski koreni predstavljaju arhaično duhovno nasleđe vezano ne samo za elementarne oblike religijskog iskustva, već i za premonoteistički politeizam. Budući da je taj koren naše prirodno dato duhovno utemeljenje, njegovo prevazilaženje se iskazuje zadatom građevinom koju smo pozvani da podignemo na tim osnovama. Kada se građevina u čiju smo postojanost verovali poruši vidimo da izrone njeni ogoljeni paganski temelji. U takvim regresivnim, kriznim i neizvesnim vremenima posebno je izražena potreba da saznamo budućnost i otkrijemo svoju sudbinu. Kada kažemo sudbina, onda smo prvenstveno u sferi paganskog u kojoj je nastalo verovanje u predodređenu budućnost, ali i načini da se ona proricateljskim tehnikama otkrije, spozna i magijski utiče na njenu promenu.
Na koje je načine u našoj narodnoj tradiciji izražen iskonski strah od smrti?
U veoma širokom emocionalnom spektru: od strepnje, kao bojazni od nepoznatog, preko konretnih izraza straha do ekstremnih uzbuđenja sa fatalnim ishodom i smrću od straha. Imajući u vidu iracionalnu dimenziju tog osećanja, čovek je nastojao da njome ovlada, da je na neki način racionalizuje. Opšte rasprostranjeno iskustvo straha od smrti, koji stoji u pozadini mnogih strahova, samo je na poseban način izraženo u našoj tradiciji. Zato uporedo sa mitskim, odnosno folklornim sadržajima vezanih za ovaj strah, postoje kako načini otkrivanja i dijagnosticiranja uzročnika straha, tako i terapijske metode bajaličke prakse otklanja straha.
Kakav je odnos kod nas uspostavljen prema figurama đavola, vampira i veštice, u odnosu na zapadnu tradiciju?
U odnosu na zapadnu tradiciju koja je u đavolu videla oličenje apsolutnog zla, naš narod je đavola doživljavao kao demona sa kojim je mogao da komunicira. Đavo je vrag koji radeći naopako dovodi čoveka u iskušenje na koje može da odgovori. Spreman da učini razne nevolje, đavo se poigrava sa čovekom, ali u toj igri i čovek ima priliku da nadmudri đavola. Arhivski dokumenti pokazuju da je i u nas u 19. veku bilo spaljivanja žena optuženih da su veštice. Međutim, za razliku od masovne histerije koja je na Zapadu trajala vekovima, u našim sredinama to su bili pojedinačni i lokalno ograničeni slučajevi. Pandan veštici je vampir kao demonizovan pokojnik. Veštica kao živi, a vampir kao pokojni član zajednice postajali su objekat obrednog žrtvovanja kao načina izlaska iz aktuelnih nevolja kolektiva.
Zašto je kod nas prilikom svadbenog obreda centralno mesto davano mladi, dok je njena društvena uloga bila potpuno podređena muškarcu?
Zato što se obredom nastoji da privremeno ispravi taj „strukturni greh” društva prema ženi. Iako u tom obrascu naslućujemo i potrebu za uspostavljanjem ravnopravnosti između polova, ta utopijska dimenzija je osenčena njegovom instrumentalnom funkcijom koja se ogleda u potvrđivanju postojećih patrijarhalnih odnosa i ojačavanju principa muške supremacije.
Ogledi u knjizi „Sudbina i magija” posvećeni su i problemima savremenog čoveka koji u velikoj meri oseća usamljenost, bol i raspolućenost. Da li je u ovakvoj egzistencijalnoj situaciji moguće ipak izvući neku korist?
I najteže životne i egzistencijalne situacije, kao neurotična i psihotična duševna oboljenja, predstavljaju za čoveka priliku da ih prevaziđe. Sa opasnošću, naslutio je pesnik, raste i mogućnost spasenja, što je u savremenoj psihoterapiji i potvrđeno. Neugodna stanja u koja dolazimo posledica su trenutnih životnih okolnosti čija promena dovodi do poboljšanja. Usamljenost je negativna posledica težnje da budemo sami i da ćesto egoistički uživamo u svojoj samoći. Bol prati rađanje i odrastanje i oličava životni negativitet kome smo izloženi. Odnos prema bolu određuje i naš emocionalni kapacitet za tolerantnost i autentično životno zadovoljstvo. Raspolućenost je posledica podele i razdvajanja bitnih činilaca životne celine koji nastoje da u jednom trenutku prevagnu. Imajući u vidu i medijsko favorizovanje trivijalnog, mi učestvujemo u tom procesu pristajući da budemo obmanuti prenaglašenom važnošću parcijalnog. Od bliskog se otuđujemo, a daleko nam postaje blisko. To može da bude uvod u bolest, ali i prilika da povratimo izgubljenu duhovnu ravnotežu.

Marina Vulićević