Drugi jezik

23.05.04

David Albahari (Peć, 1948) je jedna od ikona naše savremene književnosti. Svojim proznim, prevodilačkim i uredničkim radom gotovo presudno je uticao na zasnivanje i afirmaciju postmodernizma, naročito među mlađim piscima. Poznati su njegovi naslovi: Porodično vreme, Sudija Dimitrijević, Obične priče, Opis smrti, Fras u šupi, Jednostavnost, Cink, Pelerina, Kratka knjiga, Mamac, Mrak, Gec i Majer, Snežni čovek, Prepisivanje sveta, Svetski putnik. Prošle godine u izdanju “Stubova kulture”, objavljena je njegova knjiga priča “«Drugi jezik”».
Poslednjih desetak godina živi u Kalgariju, u Kanadi. Često putuje, ali uvek misli da svoj Zemun, Srem... Za čitaoce «”Dnevnika”» rado govori posle niza uspeha na međunarodnoj sceni...
- Ovih meseci iz sveta stižu vesti o novim prevodima vaših romana u Nemačkoj, Francuskoj... Kako objašnjavate taj ponovni interes za književnost i autora koji dolazi iz jedne male zemlje i istog takvog jezika? Prisustvujemo li mi to izvesnom svetskom trenutku u recepciji vaše literature? Šta znači uspeh u književnosti?

- Nije reč, naravno, o interesovanju izdavača samo za moje knjige, već sam uveren da je, posle odsustva naše književnosti sa evropske i svetske scene tokom devedesetih, izdavački establišment – i sami čitaoci – zainteresovan da vidi šta se sada događa u našoj književnosti. Oni su ranijih godina predstavili prethodne spisateljske generacije, pisce kao što su Aleksandar Tišma, Danilo Kiš, Ivan V. Lalić i Milorad Pavić, i sada ih zanima šta u našoj književnosti rade pisci srednje i mlađe generacije. Svetislav Basara, Goran Petrović, Dragan Velikić, Radmila Lazić, Radoslav Petković i drugi autori su sve prisutniji na evropskoj književnoj sceni. Nije lako reći otkuda to interesovanje, premda je sasvim sigurno da postoji određena radoznalost, znatiželja da se vidi kako su ratne devedesete godine uticale na našu književnost i stvaralaštvo uopšte. A svako od tih autora trebalo bi za sebe da odgovori na pitanje o tome šta znači uspeh u književnosti. Nekoga zadovoljava kritički uspeh; neko je srećan samo ako postigne materijalni uspeh. Ja sam sasvim zadovoljan ako se moja knjiga dopadne mojoj ženi. Za materijalni uspeh treba pisati bestselere, a to doista ne umem.

Postmodernizam - forma nad formama

- Mnogi su Vašu poslednju knjigu priča “Drugi jezik” videli i kao diskretnu kritiku postmodernističke strategije i vraćanje na mirnije i klasičnije forme pripovedanja. S druge strane, ostaje stalni problem ovladavanja jezikom/pričom. Kako, uistinu, reći neizrecivo?
- Priče iz zbirke “Drugi jezik” nisam pisao da bih kritikovao postmodernističke strategije; naprotiv, uvek sam govorio da je prednost postmodernističkog pisca u tome što može da piše i najsiroviju realističku prozu jer mu postmodernizam – kao forma nad formama – i to omogućava.

U “Drugom jeziku” jednostavno sam radio na formama i stilovima kojima ranije nisam posvećivao veću pažnju. Čitalac će lako primetiti da mnoge priče iz ove zbirke uspostavljaju razne odnose sa pričama iz mojih ranijih zbirki, kao i da su tu poigravanja sa raznim autorima i njihovim tehnikama, slična onima koja se nalaze u mojoj zbirci “Jednostavnost”. U priči “Sto rečenica”, na primer, prisutno je isto traganje za originalnom formom koje me je vodilo u pisanju priča iz “Opisa smrti”. Proširio se, doduše, krug mojih tema, a i samo pisanje o pisanju je postalo znatno diskretnije, znatno veštije u svojoj mimikričnosti. Ukratko, i dalje tragam za neizrecivim, i srećan sam što ne uspevam da ga pronađem, jer tada ne bi bilo više razloga za pisanje. A uprkos mojim hvalospevima tišini, ja strašno volim da pričam.

- Poznati su vaši stavovi o pisanju kao ličnom činu, nečemu što se ne može sprečiti. No, ipak, pisac je uvek pred praznom hartijom i zanatskim problemima. Šta je to što odvaja zanatlije od majstora umetnosti reči?
- U stvari, ta dva aspekta stvaralačke ličnosti ne mogu da se razdvoje. Niko ne može da postane majstor dok prvo ne ispeče zanat, kao što niko ne može da ostane majstor ako ne prati šta se događa u okviru njegovog zanata. Drugim rečima, majstor koji nije spreman da stalno bude učenik neće doista biti majstor. Ono što će na kraju ipak odvojiti majstora od zanatlije jeste sposobnost prevazilaženja ograničenja koja zanatski postupak nameće, sposobnost uvida u rad ljudske duše, u ritam čovekovog srca. Zanatlija je savršen ali hladan i predvidljiv; majstor može katkad i da pogreši, ali je originalan u svojoj nepredvidljivosti.

- Razgovori o kraju romana/umetnosti traju više od pedeset godina. Uprkos svemu još se i piše, i slika, i snima... Gde su granice umetnosti? Šta mislite o sinkretizmu i preuzimanju iskustava i strategija iz suprotnih vidova umetničkog izražavanja?
- Sve dok bude postojao svet govoriće se o kraju sveta, kraju umetnosti, kraju svakog kraja. A umetnost će, uprkos tome, kao i čovek, nastaviti da traje. Umetnost nema granica, bez obzira što nam se sada čini da je sve već urađeno. Još je u najdrevnijim knjigama zapisano da nema ničeg novog pod kapom nebeskom, a umetnici i dalje stvaraju dela kakvih ranije nije bilo. Zašto ne bi mogli i dalje to da rade? Dakle, ne brinem o granicama umetnosti, jer njih nema, već brinem – kada poželim da se zabrinem – o ulozi umetnosti u budućim vremenima. NJena uloga ni sada nije više jasna, kao što se i njena upotrebljivost stalno stavlja pod znak pitanja. Ima li mesta za umetnost u ideologiji sumanute potrošnje? I da li će dobra umetnost biti samo ona umetnost koja donosi dobru zaradu? Umetnost će u svojoj borbi upotrebiti i iskustva sinkretizma, ali krajnji ishod ne može da se predvidi.

Nema nadmoći u pisanju

- Poslednjih godina živite i pišete u Kanadi? Kako izgleda sudar i komunikacija između pripovedača i kulture u koju je došao? Napetost između individualnog iskustva i istorijskih uopštavanja važna je tema i u vašim ranijim romanima...
- Kada se zadesite u drugoj sredini i drugoj kulturi, do sudara dolazi samo ako vi sami to želite, odnosno, ako niste spremni na otvaranje, već se samo zatvarate. Umetnik, po prirodi stvari, mora da bude otvoren, te boravak u novoj kulturi može samo da mu koristi (što ne znači da među umetnicima nema namćora koji mrze sve što je tuđe). Naravno, u njegovim delima sudari između kultura i tradicija mogu da postanu dominantna tema, ali pisanje o njima je zapravo način da se oni prevaziđu. U umetničkim delima sve je to mnogo napetije i izraženije, jer je to način da se određene stvari istaknu i učine vidljivim. U stvarnom životu, međutim, potrebno je samo malo dobre volje, to je sve.
- U poznatoj autopoetičkoj knjizi “Prepisivanje sveta”, objavljenoj u izdanju vršačkog KOV-a, negde ste, povodom Foknera, zapisali da se piše da bi se izbegao poraz, a ne da bi se – kao u slučaju Foknera - poraz priznao. Dakle, pisanje kao čin iskupljenja, ili čin nadmoći. Šta vi birate?
- Nema nadmoći u pisanju, jer pisac, jednostavno govoreći, nije po prirodi stvari bolji od drugih ljudi niti je pozvan (ko ga je zvao?) da ljudima nešto objasni. Pisanje je lični čin, pokušaj da se nešto razume ili da se sebi nešto protumači, da se dođe do neke suštine. U tom smislu, pisanje je nastojanje da se izbegne poraz, mada je – ma šta da sam ranije rekao – poraz zapravo neumitan.

Tri stvari

- Šta Vam prvo pada na pamet kada čujete - Novi Sad/ Vojvodina?
- Tri stvari: prvo odmah pomislim na Maticu sprsku i Aleksandra Tišmu, na “krivce” što sam ušao u svet književnosti i u njoj ostao; onda pomislim na Čortanovce u kojima sam provodio divna leta (i usavršavao tarantinovske borilačke veštine u sukobima sa komarcima); potom, naravno, mislim na Zemun i Srem. Dok sam živeo u Zemunu, uvek sam mislio kako bi bilo lepo živeti u Novom Sadu. Ko zna, možda je trebalo da odem u Novi Sad umesto u Kalgari?

Milan Živanović

11.07.03

Ponovo sam naučio da većina ljudi zasniva svoj život na predrasudama i da većina neće odustati od njih, bez obzira na to šta se desi
Pisac David Albahari, koji već deceniju živi u Kanadi, nedavno je bio u Beogradu na promociji nove zbirke priča "Drugi jezik" (Stubovi kulture). Tada nije hteo da daje intervjue, želeći da u tom, medijskom smislu, bude prisutan kroz "jezik tišine". Knjiga je, naravno, ne obazirući se na piščeve želje, nastavila da živi svoj život, a onda je i on, Pisac, ponovo "neprisutan", odlučio da progovori, doduše, i sada "bez glasa", virtuelnim jezikom mejla.

Za sebe kažete da ste jedan od onih pisaca koji zapravo ne veruju u reči. Nova zbirka se zove "Drugi jezik". Da li to može da znači i da ste pronašli neku novu formulu izražavanja?
- Ne, nisam pronašao nikakvu novu formulu. Jezik, ma koliko bio nesavršen, ipak je naša zajednička sudbina, i uprkos mojoj neverici, primoran sam da mu se vraćam. Mogao bih, naravno, da ćutim, ali izgleda da nisam dovoljno disciplinovan za tako nešto. Ranije ili kasnije, ponovo progovorim, a kad već govorim, onda bar nastojim da pričam priče.

U pričama "Indijanac na Olimpijskom trgu" i "Učenje ćirilice", doveli ste u vezu sudbine Indijanaca i ljudi koji su emigrirali iz Srbije. Da li je jezik kojim oni "progovaraju" zapravo "drugi jezik"?
- Moglo bi se tako reći, zašto da ne? Na izvestan način, priče u ovoj zbirci govore o raznim "drugim jezicima" kojima se služimo: jeziku tišine, jeziku porodice, jeziku odsustva. Priče koje pominjete zapravo govore o jeziku autsajdera. Bez obzira na sve mehanizme kojima se ovde društvo služi, i Indijanci kao starosedeoci, i etničke imigrantske grupe, prebivaju u vakuumu autsajderstva. To je ono što me je navelo da potražim neke dodirne tačke između njihovih iskustava, između osećanja gubitka koji prožima obe zajednice.

Žalostan ostanak

Možete li da prokomentarišete kritiku Vašeg romana "Gec i Majer", nedavno objavljenu u jednom francuskom listu, kritiku koja očigledno nema mnogo veze sa književnošću?
- Shvatio sam tu kritiku kao ponovni pokušaj da se literatura zloupotrebi i iskoristi za druge ciljeve. Jedna sasvim jasna istorijska situacija - stradanje Jevreja u Srbiji u Drugom svetskom ratu; stradanje koje su organizovale i izvršile nemačke okupacione trupe - prikazana je u toj kritici kao još jedan dokaz o nepobitnom prisustvu zla među Srbima. Nijednog trenutka mi tako nešto nije padalo na pamet dok sam pisao tu knjigu, tako da mi se taj prikaz učinio kao žalostan ostatak sličnih napora sa početka devedesetih godina. Tada je to činjeno s namerom da se prikrije jedna druga jasna istorijska situacija - odnosno, činjenica da su stradanje hrvatskih Jevreja u tom ratu organizovale i izvršile ustaše. U ovom prikazu je u celu priču utrpano Kosovo, i to na toliko apsurdan način, da verovatno ni sam autor kritike ne bi umeo da ga objasni.

Forma kratke priče, žanra koji Vam je blizak, približava se često formi poezije. Takvih priča na granici žanra ima i u "Drugom jeziku". Nedavno sam pročitala da ste na početku pisali pesme. Kakva je to bliskost kratke priče i pesme?
- Desetak pesama koje je, možda, vredelo sačuvati uneo sam u svoju priču o mladom pesniku Eugenu Rajneru. Ostale sam zaboravio. A forma sažete kratke priče - koja se u tzv. pesničkom obliku naziva "pesma u prozi" - privlačna mi je upravo zbog jezičke zgusnutosti koja se u njoj očekuje. U pravoj prozi mora da postoji smena "punog" i "praznog" hoda, jer je to neophodno za čitaoca, a u sažetoj prozi jezik je uvek i samo "pun", kakav bi trebalo da bude i u pesmama. U mom proznom pisanju sklon sam traganju upravo za takvim jezikom - dakle, za jezikom koji čitaocu ne dozvoljava ni časak predaha. U tome vidim bliskost sažetih proznih i pesničkih formi, pogotovo u trenucima kada priča i ne priča "priču", već se trudi da zabeleži osećanje, utisak, odsustvo ili samu tišinu.

Osećate li se nadmoćno u odnosu na priču ili mislite da, u jednom trenutku, priča prevazilazi svog autora?
- Ne znam odakle priča dolazi, te se moja uloga sastoji u tome da je zapišem onog časa kada izbije na površinu, kada kroči u svet. Priča, dakle, ne služi meni, nego ja služim njoj. Zadovoljan sam tom ulogom, a izgleda da ni priče nemaju ništa protiv toga.

Jednom ste rekli da pišete ne da biste drugima nešto objasnili, već samom sebi. Koliko ste u tome uspeli ovom knjigom?
- Znate, posle svih ovih godina, ja i dalje podučavam sebe strpljenju, ljubavi prema malim stvarima i razumevanju smene otkucaja i tišine u ritmu ljudskog srca. Ponešto od svega toga naučio sam pišući ove priče. Takođe sam ponovo naučio da većina ljudi zasniva svoj život na predrasudama i da većina njih neće odustati od tih predrasuda, bez obzira šta se desi. Da li bi svet u kojem živimo bio bolji da nema predrasuda? Verujem da bi, i verujem da je svaki mali napor da se oslobodimo predrasuda izuzetno značajan. Kao što vidite, nije reč ni o čemu novom, ali kada su neke stvari u pitanju ne treba se stideti da čovek bude ponavljač.

Mnoge Vaše knjige su prevedene, nedavno ste bili povodom toga, na "evropskoj turneji". Kako Evropa čita Vaše knjige?
- Slutim da se u većini slučajeva čitaju kao egzotičan glas koji dolazi iz jedne malo poznate kulture i književnosti. Izgleda, međutim, da je objavljivanje "Geca i Majera" na nemačkom bilo zanimljivije tamošnjim čitaocima nego našim. Priča o vozačima kamiona "dušegupke" je za mnoge od njih bila još jedno tužno otkriće o tragičnom nasleđu koje su nacisti ostavili širom Evrope. Za mene je to bila opomena da se zlokobnost istorije ipak ne zaboravlja i da je neophodno da se sve što pre, i što istinitije, saopšti mladim generacijama. Prikrivanje istorijske istine može da ima samo loše posledice.

Lj. Pupezin

05.07.03

“SVE ima svoju priču”, kaže Indijanac Olujni oblak, prijatelj Davida Albaharija. “Svaki živi i neživi stvor, i kada znaš njegovu priču, onda znaš i stvar o kojoj priča govori.”A možda to kaže i sam Albahari. Jer to je utisak kad se pročita njegova nova knjiga “Drugi jezik”, u izdanju “Stubova kulture”. Moguće je, čak, zapitati se, posle “Drugog jezika”, šta je uopšte književna tema. Ponekad se učini da pisac i sebe proverava šta sve može da bude povod za lepu i zanimljivu priču: hladna kafa, bol u ramenu, ptičje pero...
- Upravo je to ono u šta verujem kada je reč o kratkim pričama: sve može da bude priča i sve jeste priča, treba samo pronaći način da se to ispriča. U tome i jeste lepota kratke priče i njena posebna privlačnost. Kratke priče govore o malim stvarima ili tananim trenucima koji prethode velikim promenama ili dubokim razumevanjima. Neki kažu da je kratka priča kao fotografija, a meni se čini da je i to previše za kratku priču. Pre bih rekao da je kratka priča blesak blica, neophodan za uspešan snimak.

DVA JEZIKA
“DRUGI jezik” je kao aritmična knjiga, kao srce koje je zahvatila aritmija. Lekari, međutim, kažu da aritmija nije bolest već stanje. Kako je sa “Drugim jezikom”?
- S obzirom da su priče iz ove zbirke nastajale tokom nekoliko poslednjih godina, onda i one odražavaju stanje moje spisateljske aritmije. Nekad su priče ubrzane i, samim tim, sasvim skraćene; nekad su usporene i razvučenije, uz silovitije otkucaje. Međutim, kao što sam jednom davno rekao, mene i dalje najviše zanima da osluškujem tišinu između tih otkucaja. Nadam se da se ta tišina čuje i u ovim pričama.
Posle romana “Svetski putnik”, vratili ste se svojoj staroj dobroj priči, reklo bi se - s novim žarom.
- Vratio? Nikada je nisam napustio. Kratke priče su moja prva ljubav, a prva ljubav se - kako to običnu kažu - ne zaboravlja. U izvesnom smislu, kratki romani koje sam pisao u poslednje vreme takođe su kratke priče, samo dobro maskirane.
Je li ovo bogatstvo tema, koje možemo nazvati i šarenilom, nenamerno ili je kod pisca postojala nit vodilja koja je sve tako povezala?
- Šarenilo je odlična reč za opisivanje ove knjige. Većina mojih ranijih pripovedavačkih knjiga imala je neku središnju tačku, žižu koja je privlačila sve priče, držala ih na okupu i davala im određeno značenje. Ova knjiga nema takvu tačku; ona se zapravo sve vreme raspada, pretvarajući se u neku vrstu urednog haosa. Jedina stvar koja ih objedinjuje jeste činjenica da su pisane prvim jezikom u okruženju drugog jezika.

NAJKRAĆE PRIČE
U “Drugom jeziku”, čini se, ima i nekih novih tema, kojima se do sada niste bavili. Recimo “Drugi jezik”, po kojoj je naslovljena cela zbirka, na ivici je krimi-priče.
- Da, ima tu nekih novih tema, možda i nekih, bar za mene, novih traganja za formom. U isto vreme, verujem da zbirka, onima koji se zanimaju za takve stvari, nudi dosta referenci i poigravanja sa mojim ranijim knjigama priča, posebno sa “Jednostavnošću” i “Neobičnim pričama”, ali i sa “Frasom u supi”. Na neki način, svaki put kada piše novu knjigu (posebno knjigu priča), pisac pravi i svojevrsnu rekapitulaciju svog pripovedačkog umeća. Podvlači se crta, sve se sabira, i onda se ide dalje. Verujem da sam u ovoj zbirci otišao malo dalje, i to je, bar za mene, više nego dovoljno.
Dok su neke priče “Drugog jezika” u prilično razvijenoj formi, neke su toliko kratke da nismo sigurni da ste ikada napisali kraće.
- Ako priča može da se sažme, sigurno ću je sažeti. Reči su ionako krhke i nepouzdane, zašto ih onda trošiti više nego što je potrebno? Ali, iako ovde ima nekoliko doista kratkih priča, napisao sam ranije nekoliko još kraćih, sastavljenih od po samo jedne rečenice.
Na kraju ono uobičajeno pitanje: šta je sledeće?
- Jedna duga priča u obliku kratkog romana. Godinama već govorim kako želim da napišem ljubavni roman. Pokušaću ponovo, ali rezultat je neizvestan - ljubav tako lako postaje nešto drugo.

Novo TOMIĆ

20.06.03

E Paun ne voli da živi sam, kaže pop, i ako ženka umre, mužjak će odleteti. Gde? - pitam. Tamo gde će neko drugi moći da ga voli, kaže pop - napisao je David Albahari u najnovijoj zbirci priča „Drugi jezik“ nedavno objavljenoj u „Stubovima kulture“. Komentarišući činjenicu da su pripovesti u ovoj knjizi zapravo popis posebnih trenutaka u ljudskim životima, i to onih kada čovek na drugačiji način sagledava sopstveno postojanje, Albahari navodi:

- U većini priča središnju tačku predstavljaju upravo takvi trenuci u kojima se odjednom, savršeno jasno, uviđa celovitost života i njegov smisao ili besmisao. Međutim, to i jesu oni trenuci od kojih se grade priče. U romanu predete i raspredate, a priča je trenutak prosvetljenja posle kojeg sledi mudrost, ludilo ili užas. Nisam, dakle, ja birao takve trenutke, već su oni sami odabrali svoje priče.

Pišete prevashodno o Indijancima i Srbima koji (ipak) ne mogu da se asimiluju u Kanadi. Šta je to što ih sprečava?

- Indijanci i ne treba da se asimiluju, ma gde živeli na teritoriji Amerike, jer to je ionako njihovo tlo, njihova zemlja. Oni zapravo najvećim delom žive u vakuumu, pokušavajući da definišu unutrašnji i spoljašnji prostor koji im, zapravo, pripada. Srbi, kao i svi drugi došljaci, teško se asimiluju u prvom naraštaju; većini to nikada ne pođe za rukom jer su sećanja i nostalgija, a katkad i gotovo opipljivo osećanje gneva, jači od svega ostalog. Naši ljudi nisu po tome drugačiji od ostalih, jer se kod svih novih useljenika javlja taj otpor. Naime, asimilacija se vidi kao nešto što može da promeni osobu, a prihvatanje promene znači definitivan raskid s prošlošću, što većina ljudi ne može da prihvati. Proces asimilacije ide mnogo brže u drugom naraštaju, koji nije opterećen nostalgijom niti slikom nekog idealizovanog mesta ili vremena.

Vaše ranije knjige su se uglavnom bavile pitanjima iz savremene istorije, otkud zaokret prema „detaljima“ iz čovekove svakodnevice?

- Tačno je da su se moji noviji romani bavili tzv. istorijskim temama, ali moja ranija proza (pisana pre nego što smo ponovo otkrili istoriju) bavila se jedino - kako vi kažete - „detaljima“. Dakle, nisam sada napravio zaokret, već sam sada okončao zaokret koji sam morao da napravim pre desetak godina. Ruku na srce, lepše mi je sa „detaljima“ nego sa „istorijom“, iako znam da ne smem da kažem da se više nikada neću vraćati istoriji.

Mislite li da se „ludilu istorije“ treba suprotstaviti što mirnijim proživljavanjem „sitnica“ sopstvenog života?

- Ne, „ludilu istorije“ ne možemo se suprotstaviti ni na koji način, jer je ono jače od svakog pojedinca, ali pre nego što ono dođe i nakon što ono ode „sitnice“ i „detalji“ su ono od čega je naš život sastavljen. Nadam se da je „ludilo istorije“ okončalo svoj boravak na našem području, i uveren sam da je sada došlo vreme da se - uprkos „postistorijskom ludilu“ - posvetimo „sitnicama“, da počnemo sami da tkamo svoje živote, ne dopuštajući više da to neko drugi navodno radi za nas.

U priči „Duša“ govorite, između ostalog, kako duša (ne) boli?

- Priča „Duša“ je još jedna moja priča o tome kako reči uopšte ne pomažu, i kako, umesto da razjasne stvari, dovode do još većeg nerazumevanja. Verujte mi, da znam šta je duša, tu priču uopšte ne bih napisao.

„Učenje ćirilice“ je priča o poziciji Srba u Kanadi. I, šta uočavate kao ključnu karakteristiku?

- Pre svega, bar kada je reč o novim useljenicima, prvo zapažate grčevito odbijanje da se prihvate neumitnosti načina života u novoj sredini. To je, kao što sam već pomenuo, jedan od načina da se osoba odbrani od činjenice da joj se život, priznavala ona to ili ne, doista promenio. Posle toga, kada se pogleda celokupna zajednica u rasejanju, primetite da se u njoj odigravaju potpuno iste stvari kao i u matici - dominiraju nesloga, političke nesuglasice, suprotstavljanja različitih verzija istorije, te stalno traganje za nekim drugim koga bi trebalo proglasiti krivcem za bilo šta; u stvari za sve.

Šta vam prvo pada u oči kao bitna razlika između razvijenog Zapada i nerazvijenog Istoka?

- Glavne razlike su razlike materijalne prirode koje, uostalom, i odlučuju o tome ko je „razvijen“ a ko „nerazvijen“. I, naravno, na razvijenom Zapadu efikasnije deluju razni demokratski mehanizmi koji tek treba da postanu normalna mera stvari na tzv. nerazvijenom Istoku. Mimo toga, jedina uočljiva razlika je u tome da se na razvijenom Zapadu predanije brine o ekologiji i recikliranju kućnog otpada, dok se na nerazvijenom Istoku znatno više puši.

Kada bi sudbina srpsko-crnogorskog prostora bila u vašem peru, šta biste napisali?

- Ne bih ništa sada napisao, već bih prvo sačekao da čujem šta o tome misle ljudi koji na tom prostoru žive. Tada bih napisao ono što oni žele da pročitaju.

Tatjana Nježić

21.01.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Sedamdesetih godina minulog veka David Albahari pisao je i objavljivao poeziju a neki od naslova tih pesama su – Pesma lovca na gazele, Sreća u parku, Ona, Ja ništa ne znam osim ovog grada. Potonja biografija ovog pisca, naravno, svima je poznato, biografija je do izričitosti ekskluzivnog proznog pisca koji je, bez sumnje, ostvario osobenu postmodernističko-pionirsku “proizvodnju” dela bez kojih je nezamisliva mlada istorija naše moderne književnosti. Međutim, upravo zbog mogućnosti otklona od skoro plebiscitarne analitičko estetičke saglasnosti u kojoj preovladavaju, zaista, kompetentni i utemeljeni sudovi, eto prilike da ovaj tekst započnemo, uslovnom napomenom o piščevom “pesničkom predživotu”
Knjiga kratkih priča DRUGI JEZIK povratak je ovog pisca u sferu ne samo intrasubjektivne paradigme i nove igre oko poznatog metanarativnog postulata gde je detroniziran pripovedački subjekt, već je, između ostalog, kolekcija upravo onih tekstova u kojima se jasno i ubedljivo vidi i čita minimalistička i propusna fabulativnost. Albaharijeva rečenica, prividno opuštenom sižejnom predestinacijom, kompozicionom funkcionalnošću i mikrostrukturnom usmerenošću onoliko je prozna koliko je to omogućeno i predviđeno ličnom, autorskom recepturom. Tranzicija narativnog subjekta iz različitih sfera, pozicija, strasti, autopastiša ili samoironije odvija se na način koji je do te mere superioran u svojoj prividnoj jednostavnosti da se, na primer, hronologija opisanog događaja ne prihvata i ne artikuliše kao svest o poruci već kao diskurs koji vibrira.
Ta diskurzivna vibrantnost, slagali se ili ne, ekskluzivno je poetička i iz sfere neizbežnog, ličnog, preležanog ili odloženog pesničkog iskustva u ovoj je prozi upravo aksiološki najbitniji supstrat. Naime, sam pisac ne dolazi sasvim slučajno (u dijaloškoj ili nekoj drugoj mikro strukturi) do sledećih “pripitomljenih epifanija” Neverovatna je brzina kojom se život pretvara u rutinu i, sledeća, Svet je više od znanja o svetu. Prvi citat je iz priče Kutija a drugi iz priče Hladna kafa. Za razliku od dosadašnjih, objavljenih tekstova o ovoj Albaharijevoj knjizi u kojima se, naravno, sledio kontekst uporednog vrednovanja romaneskne i kratke forme pa time i izdvajao u prvi plan tematsko fenomenološki postupak vezan za dnevno mitološko, jezičko, socijalno i egzistencijalno, nacionalno, porodično, iseljeničko. Tako su u prvi plan u analitičko-receptivnu dijagnozu dospele, s pravom, priče Drugi jezik, Učenje ćirilice, Indijanac na Olimpijskom trgu ali je autoru ovog teksta, možda blago utopijski, više stalo do onih odlika ove proze čiji je kreativni dignitet ostvaren u nekoj možda ne toliko presudnoj stilskoj premisi a, opet, je bespogovorno, deo izuzetne vrednosti, zrelosti i samosvesti ove knjige kao celine.
U priči Pas pisac nas tipično poetičkim postupkom stavlja u poziciju, uslovno, nepokretnog izvora čulnih i mikrosižejnih rezova gde iz enterijera štrči prividno zapostavljena zavisnost od spoljnog sveta i gde se kroz ekran prozora odvijaju događaji bez velikih važnosti, situacije, gestovi, nijanse, glasovi, znaci i zagonetke koje u sleđenoj poziciji subjekta čine napon između iskustva i lične prošlosti i onoga što čak i sama čula citiraju. Tu, u tim, nadasve prozno-propusnim asocijacijama, u toj sferi čitke “nenaglašenosti primarnih semantičkih polja” ova se proza približila nekom osobenom idealu; status identiteta vezan je podjednako za komunikaciju s okruženjem ali i s onim što se u najdubljem intimnom prostoru gde se - između kokica i Indijanaca, slova rodnog jezika i starih fotografija, predmeta i nerazjašnjenih slika iz snova - život još otima od rutine, a znanje o svetu još nije sve od Sveta što staje i svesti i Prvoj Duši.

Radivoj Šajtinac

27.12.03 Politika

Pripovedni i prostor u koji su situirane priče Davida Albaharija (1948), jednog od amblematičnih postmodernističkih autora u nas, najčešće je određen stalnim varijacijama sumnje u svekolikost pojavnog kroz koje se kreće subjekt pripovedanja.

Bilo da je opčinjen pripovedanjem poetike pripovedanja, ili nemogućnošću zasnivanja priče jer ni spoljašnja stvarnost nije dovoljno valjano i ubedljivo zasnovana, kao i nemogućnošću uspostavljanja suštinske komunikacije između likova, Albaharijev subjekt pripovedanja pripovednu tenziju ostvaruje najčešće kroz gnostička poigravanja smislom i istinom u mnoštvu pripovedajućih privida. Status privida, uglavnom, dobijaju različite sličice ili mitologeme spoljašnjeg sveta.

Iako je, u nekoliko poslednjih romana ("Mamac", "Mrak", "Gec i Majer", te "Svetski putnik"), ovakva ortodoksna kartezijanska pozicija poprilično umekšana uvođenjem istorijske intrige u dominantu i noseću pripovednu ravan, nova Albaharijava knjiga priča nas vraća njegovoj nultoj tački pripovedanja

Kao i u ostalih sedam do sada objavljenih zbirki priča, i knjiga "Drugi jezik" pripoveda o svetu, sasvim nalik našoj savremenosti, ili, što je novost, savremenosti životnih tokova naših emigranata u Kanadi, a najmanji privid od svih privida jeste glas pripovedača, odnosno tekst koji ga evocira.

Junaci ovih priča svoj užas i očaj maskiraju u različite forme privida, tako da paradokse sveta u koji su bačeni prati derealizacija njihovih bića. Na razne načine, između raslojenih stvarnosti, na čije se postojanje i poziva Albaharijeva proza u svojim najimpresivnijim momentima, oni, kao savremeni ahasferi lutaju između pretpostavljenog sopstva, slika o sebi i zakonitosti empirijskog sveta.

Pomerajući opservacione perspektive svojih junaka ka drugim teritorijama, Albahari primetno redukuje smisaono-pojmovni aparat sa kojim se oni zapućuju u takozvani "stvarni" život. Sveopšta životna jednostavnost njihovu komunikativnu nesigurnost pokazuje "običnom", čak delinkventnom.

U dvadeset pet kratkih i najkraćih, kao i u dve nešto duže priče, pisac varira svoje uobičajene teme koje stvarnost vide kroz prizme-odlazaka, putovanja, snova, halucinantnih vizija, identiteta kao dvojništva, ludila, te jezičke i egzistencijalne nemoći. Prepoznatljiv je i tipiziran Albaharijev autoparodijski kontekst, njegovi ironijsko spregnuće i olakšanje, no, u novim pričama ovaj pisac nije više toliko opčinjen pripovedanjem poetike, niti govorom o njoj.

Naime, svoju nostalgiju za nemogućim, junaci novih Albaharijevih priča više iskazuju u sukobu sa činjenicama prostornosti spoljašnjeg sveta, dok percepciji njihovih unutrašnjih realnosti nedostaje dubinska iznijansiranost autorovih najboljih proznih ostvarenja.

Vrednosno neujednačene i tematski šarolike, ove priče, kroz fenomene umnožavanja identiteta, kao i kroz stalnu borbu junakovog neodređenog Ja za svoje granice, iznova pred čitaoca iznose svojevrsnu fantastiku svakodnevnog-bilo u formi popisivanja pustoši svakodnevnog (priča "Sto rečenica"); otkrivanja davno potisnutog straha ("Kolač"); životne rutine kao modela stvarnosti "Kralj"; nemoći jezika da išta kaže ("Duša"); odlaska u ludnicu ("Mesija"); planiranja ubistva ("Pekar, poštar i kapadžija"); razmeni priče obične žene za sat velikog pisca ("Hitler u Čikagu"); ili emigrantskog uvlačenja u drugi život (priče "Drugi jezik", "Učenje ćirilice", "Indijanac"). Primetna shematičnost određuje najkraće priče iz knjige kao najmanje ubedljive i kao najosetljivije na jezičku redukciju.

S druge strane, Albaharijeva pripovedna pozicija stalnog markiranja tananosti granica između stvarnog i nestvarnog, kao i veština raslojavanja stvarnosti spoljašnjih i psiholoških ravni realiteta, potvrđuje njeno visoko mesto u savremenoj srpskoj prozi. Ona lako svog čitaoca uvodi u svet pitanja, jer njeni junaci su samo odrazi, koji se u najboljem, po sebe, slučaju, dotiču tek sa odrazima.

Nenad ŠAPONJA

02.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Ako je svet uvek više od znanja o svetu, piscu ne preostaje ništa drugo nego da pluta između govora i tišine. Granice jezika, u vitgenštajnovskoj viziji, su i granice sveta, a ovaj je opet na ivici izdržljivosti. Svedočeći o toj istini, uvek sa nevericom, moderni pripovedač postavlja nove okvire: granice moga prozora su granice moga sveta.
I upravo taj rakurs kao da lebdi nad 27 priča klasika naše postmoderne Davida Albaharija (Peć, 1948) okupljenim pod običnim naslovom «Drugi jezik». A već u prvoj priči Albahari pravi odstupnicu od zamršenih strategija kojima je i sam često pribegavao. Traži mirnije klasične prozne forme i smirenje u čitanju Singerovih priča. Mnogi će u ovome videti diskretnu kritiku postmodernističke fragmentarizacije i dominacije i vraćanje na preciznost i socifistiranost minimalističkog pripovedanja.
Polazeći od stava da je sigurnost oružje budala, Albahari svoje stalne mene i vraćanja na oneobičavanja običnog uzdiže na jednu od mogućih tačaka gledišta i pogleda na svet. Punina i praznina su izjednačene, a priča može da postoji i ako se u njoj ništa i ne dešava. Poigravanja s pravilima i kolažno pripovedanje ovde je demonstrirano i kao lakoća kazivanja o nemogućnosti komunikacije i tragici izolacije.
Drugi jezik je i drugi svet u kome se sve jasnije vidi, a junaci ostaju na brisanom prostoru, u stalnoj čežnji za «davnim dodirom». Umesto dodira događa se samo privid i to je onaj život u koji je upao svaki od aktera kanadske velike sage. Crni humor, apsurd, suptilna ironija jedina su odbrana pred bezdušnošću i uvek hladnom kafom.
Snovi su česta mesta psihološkog bega, ali ni oni ništa ne rešavaju. Optimizam i vedrina više ne stanuju ni u jednom kutku, a đavo, po indijanskom verovanju, ne ulazi jedino u njihove šatore. Zato priča o Olujnom Oblaku, Indijancu koji ćuteći uči ćirilicu u crkvi sa decom iseljenika/izbeglica jeste i velika metafora o nestajanju i rušenju, neshvaćenosti i usamljenosti. Život tako ovde postaje nešto što stalno izmiče, beskrajni sunovrat, a rasulo je opšti osećaj i doživljaj.
Sve ima svoju priču, a da li se nešto može naučiti iz priča, po indijanskom receptu, kako je sve došlo na svet, svedoče i nizovi ovih sumornih uvida u stanje stvari. I kako kaže jedna od junakinja «„svako mora jednom u životu da vidi Hitlera. Ne morate zbog toga da idete u Čikago»”.

M. Živanović

14.08.03 NIN

U tridesetak priča svoje nove zbirke Drugi jezik, David Albahari inspiriše se svojim starim, čitaocima njegove proze već dobro poznatim temama: usamljenošću, otuđenošću, suštinskom nedokučivošću tuđeg bića i sveta koji nas okružuje. Pripovedajući o junacima koji svoje monotone i neuzbudljive živote provode u dobrovoljnoj izolaciji sopstvenih unutrašnjh svetova, i sa najbližima komuniciraju još samo “posredstvom tišine”, Albahari i ovde još jednom uspešno evocira atmosferu, situacije i ličnosti svoje “kanadske serije” - Svetskog putnika, Mraka, Mamca i Snežnog čoveka. Ali, mimo ovih sličnosti, Drugi jezik pre svega je autorov pokušaj da preispita postmodernističku poetiku kratke priče s kakvom je eksperimentisao osamdesetih godina.
Na prvi pogled, Albahari kao da ostaje dosledan strategijama koje su, zahvaljujući inovativnosti i nekonvencionalnosti, postale zaštitni znak njegovog pripovedanja: fabularnom minimalizmu, fragmentarnosti forme, poigravanju s “pravilima” žanra, ironiji, apsurdu i crnom humoru. Kao i u prethodnim zbirkama, on i ovde oblikuje pripovedanje kao kolaž, intertekstualnu igru, priču bez poente. Pojedine priče Drugog jezika nedvosmisleno aludiraju na neke ranije Albaharijeve priče ili na tipične situacije, motive i likove iz njih. Po kompoziciji, motivskoj građi i središnjoj temi, “Kralj” iz Drugog jezika predstavlja pandan “Papi” iz Jednostavnosti, a u “Milenijumu” i “Ružnim snovima”, još efektnije nego ranije, na sceni se pojavljuje poznati albaharijevski tandem: pisac-sanjalica i njegova pragmatična, superiorna i zdravorazumski kritična žena.
Ne odričući se postmodernističkog manira, Albahari ipak menja svoj prozni stil. U Drugom jeziku više nema dugačkih metanarativnih digresija, autopoetičkih iskaza i “traktata” o poetici kratke priče kakvi su bili svojstveni njegovim ranijim zbirkama. Pripovedač Drugog jezika manje je pisac zabavljen pitanjima svog zanata, a više psiholog, neko ko nastoji da sagleda unutrašnji život svojih likova i izrazi njihov subjektivni doživljaj sveta. A tim doživljajem dominiraju osećanja neshvaćenosti, usamljenosti i otuđenosti. Albaharijevi junaci kao da nisu živi ljudi, već autistične senke koje proviruju iza spuštenih zavesa svojih bezličnih stanova, dezorijentisani stranci u nepoznatim gradovima, introvertni usamljenici na ivici razuma. Ovakve ličnosti ukazuju na piščev poetički i životni kredo, iskazan više puta u Drugom jeziku, a najeksplicitnije u sledećem odlomku: “Kada pružiš ruku, zar doista misliš da nekoga dotičeš? U najboljem slučaju, dotaći ćeš nečiji odraz, i to nećeš učiniti ti, već tvoj odraz. Odraz dotiče odraz, to je ceo život. Ovaj svet je kao veliko ogledalo u kojem se odražavaju stvari koje se događaju na nekom drugom mestu, izvan nas. U stvarnosti, ovde je svako sam. U ogledalu, prividi smo, okruženi drugim prividima. Tamo mene nema.”
Isti doživljaj sveta ima i junak najbolje priče u zbirci, “Učenje ćirilice”. Izlazeći iz crkve, u kojoj deci naših iseljenika drži časove srpskog jezika, on jedne večeri sreće tajanstvenog Indijanca, Olujnog Oblaka. U prvom susretu, Indijanac ništa ne govori, ali od te večeri uporno prati junaka, sve dok ga jednog dana ne sačeka na pragu njegove kuće. Iako potekli iz potpuno različitih svetova, kultura i tradicija, između Olujnog Oblaka i učitelja srpskog jezika počinje da se razvija neobično prijateljstvo. Junak u Indijancu nalazi “srodnu dušu”, sopstveni alter ego i simbol neprilagođenosti i nepripadanja svetu koji ga okružuje. Uvodeći u priču elemente apsurda i crnog humora, Albahariju polazi za rukom da junakov u osnovi tragičan doživljaj sveta dočara distancirano i bez suvišne patetike, pa i da povremeno nasmeje svog čitaoca. Doduše, to je smeh lišen svakog optimizma, no upravo on Albaharijevom pripovedanju daje jedan sasvim specifičan, lični pečat. Po osnovnom, crnohumornom tonu “Učenju ćirilice” slične su i priče “Milenijum”, “Mesija”, “Rame” i “Stena”. Ali, čak i tamo gde se pesimistički doživljaj sveta ne ublažava humorom i ironijom (“Kutija” i “Drugi jezik”), osnovne vrline Albaharijeve kratke priče ostaju iste: celovitost zamisli, jezička preciznost i superiorna neusiljenost pripovedanja.

ADRIJANA MARČETIĆ

19.06.03 NIN

Posle tri godine David Albahari je boravio u Beogradu, a posle dve i po godine objavljena je njegova nova knjiga. Napuštajući polje istorije kojom se bavio u romanima “Snežni čovek”, “Mamac”, “Mrak”, “Gec i Majer” i “Svetski putnik”, dobitnik NIN-ove nagrade se u knjizi priča “Drugi jezik” okreće pričanju o svakodnevici, o njenim retkostima i vrednostima, o tišini koja se u njoj stvara i o zvukovima koji u njoj odjekuju. Tu su i priče o Indijancima ili o učenju ćirilice u okruženju drugog jezika. Neke od najboljih priča koje je napisao David Albahari nalaze se u ovoj knjizi. Iz knjige “Drugi jezik”, upravo objavljene u izdanju Albaharijevog ekskluzivnog izdavača “Stubova kulture”, za čitaoce NIN-a izdvojili smo priču “Ružni snovi”.

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
Levo ili desno? - pitao sam.
Levo, rekao je Zoran, uvek levo.
A onda? - pitao sam.
Onda zažmurim od straha, rekao je Zoran.
A prsti, pitao sam, da li se ti prsti nekada doista spuste na tvoje rame, da li te povuku i zaustave usred trka?
Ne znam, rekao je Zoran, jer kada otvorim oči, vidim tebe.
Ustao je, zabacio ranac s knjigama na rame i odjurio u školu, tako da je moje poslednje pitanje - da li me je video u snu ili na javi - ostalo da lebdi u vazduhu, gde se verovatno i dalje nalazi.
Moja žena je bila nešto govorljivija. Nije u pitanju samo jedan san, rekla je, i najčešće nije reč o nekoj određenoj osobi. Nekada, i to se nikada ne zna kada, naglasila je, strah nije izazvan prisustvom kakvog stvora, već njegovim odsustvom. Na primer, rekla je, sanjam kako ulazim u sobu u kojoj nema nikoga. Soba je oskudno nameštena: sto i dve stolice, nizak ležaj, umivaonik u ćošku. Ogledalo na zidu je slomljeno. Moja žena je umorna: jedva čeka da sedne i skine cipele, da se baci na krevet. Tada, kada se sagne i povuče pertlu, oseti da se u sobi nalazi još neko. Ne podiže glavu, ne osvrće se, jer zna da ne bi nikoga videla, ali ipak pita ko je to. Tišina. Šta hoćeš od mene? - pita posle toga, osećajući se, kako kaže, veoma glupo, jer bi neko još mogao da pomisli da razgovara sa svojom cipelom. I odmah pomisli, rekla je, kako je još gluplje što joj takva misao uopšte pada na pamet, s obzirom na to da se sve to događa u snu i da niko ne može da je vidi. Osim tog prisutnog odsustva, naravno, rekla je, i tada je obuzme novi strah, jači i užasniji nego malopre, i reči počinju da joj naviru na usta, jer oseća da taj užas samo reči mogu da zadrže, zid od reči ili jezero od reči, i širi usta, dopušta rečima da u mlazevima izleću iz nje, nadajući se, rekla je, da joj se jezik i usne neće nikada umoriti, pogotovo onda kada se to prisutno odsustvo obavije oko nje i počne silovito da je trese.
Nije to odsustvo, rekao sam, već sam to ja.
Ti nisi u mom snu, rekla je moja žena.
Nisam u snu, odgovorio sam, ali tresem te na javi.
Ti? - sumnjičavo je pitala moja žena.
Da, rekao sam, ja. Ko bi drugi bio u krevetu s tobom?
Ali, ko je onda u sobi?
U kojoj sobi?
U mom snu, rekla je moja žena.
Tamo nema nikoga.
Otkud ti znaš?
Rekla si mi.
Kada?
Malopre.
Zašto me onda treseš?
Zato što se dereš, rekao sam. Urlaš kao da ti neko guli kožu.
Niko mi ne guli kožu, rekla je moja žena. Tamo ionako nema nikoga.
Otkud to znaš?
Ti si mi rekao.
Ne, uzvratio sam, ti si to meni rekla.
Moja žena je uzdahnula, pogledala na sat, zabacila pramen koji joj je pao na čelo. Moram da idem, rekla je, zakasniću na posao, a ovaj razgovor ionako ničemu ne vodi. Ustala je, sagnula se i poljubila me u čelo. Kako to, upitala je, da jedino ti ništa ne sanjaš? Oblizala je usne, okrenula se i otišla.
I tako, kao i uvek, ostajem sam, ali više se ne osećam prijatno. I dalje volim samoću, jedino što sada sve češće pomišljam da više nisam sam u kući. Svi ti snovi negde se kriju tokom dana; nemoguće je da se svake noći uvlače kroz neku pukotinu ili da se spuštaju niz uski dimnjak. Ako budem dovoljno uporan, govorio sam sebi, jednom ću ih pronaći, ali nisam ih nikada našao. Zavirio sam u svaki plakar, pomerio svaku teglu, kesu i kutiju u ostavi, gurao metlu iza frižidera, podigao i spustio svaku alatku u radionici - ni traga od snova. Pokušao sam čak da ih odagnam pomoću mirišljavih štapića i zamršenih bajalica: štapiće sam kupio u kineskoj radnji, a bajalice sam pronašao u jednoj prašnjavoj knjizi o snovima u univerzitetskoj biblioteci. Štapići su doista lepo mirisali i nisam požalio što sam ih kupio. U bajalice, međutim, nikada nisam potpuno poverovao. Autor knjige, Linda Sebastijan, tvrdila je da bajalice potiču iz rukopisa egipatskih magova, ali dok sam ih izgovarao - Damba budira, ma joka gritam, harum pa krita dognavi, itd. - nisam mogao da se otmem utisku da ih je napisala sama Linda, jedne noći kada nije mogla da zaspi od zubobolje ili gasova u stomaku. Ipak sam ih marljivo ponavljao u svakom uglu sobe, uz ritmično mahanje mirišljavim štapićima, dok je iza mojih leđa, tačno na sredini prostorije, gorela bela sveća. Prošao sam tako kroz sve prostorije, uključujući kupatilo i mali nužnik, gde sam se, sledeći Lindinu preporuku, najduže zadržao, s obzirom na to da ružni snovi, kako je ona tvrdila, naročito vole da se kriju u blizini klozetskih šolja. Posle sam morao ponovo da pregledam celu kuću, ne tragajući više za ružnim snovima, već za kapima voska koje sam nepažljivo ostavljao za sobom, a koje bi, da ih je moja žena ugledala, bile pogubnije po mene od bilo kog, pa i najstrašnijeg, sna.
Ništa nije pomoglo. Ružni snovi su ostali, noćna buđenja i jaukanja su se nastavila, a ja sam kao kakav lelujavi duh jurio iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta, od suza do urlika, priželjkujući samo malo sna. Lice mi se izdužilo, obrazi upali, oči izgubile sjaj. Ako se ovako nastavi, rekao sam za doručkom, neće od mene ništa ostati. Niko se nije obazirao na moje reči, niko od njih verovatno i ne zna kako ja doista izgledam. Na svetu ionako ima dovoljno očeva: jedan manje ili više doista ništa ne menja. Pokušao sam, ipak, da ubedim ćerku da mi nešto kaže o svom snu. To lice, rekao sam, kako ono izgleda? Stajao sam u vratima kupatila, oslanjajući se na ragastov, dok se ona šminkala, toliko nagnuta prema ogledalu, da ga je skoro doticala vrhom nosa.
Lice kao lice, rekla je Ivanka, nema tu šta da se priča. Zadigla je kapak kao da hoće da zaviri ispod njega.
Ali, zašto se onda plašiš tog lica? Ako je obično, rekao sam, ne bi trebalo da bude strašno.
Strašno je ono što lice namerava sa mnom da učini, rekla je moja ćerka.
Šta to?
Da me povredi.
Ali, uporno sam nastavljao, ako lice hoće da te povredi, mora da si mu nešto učinila, pogotovo ako je tako obično kao što ti kažeš.
Stvarno ne znam, rekla je Ivanka, kakve veze ima strah od povrede sa izgledom.
Nisam ja povezao izgled sa strahom, pokušao sam da se odbranim, nego ti.
Znaš šta, tata, rekla je Ivanka, ti posvećuješ previše pažnje nekim sasvim beznačajnim događajima. Možda je krajnje vreme, rekla je i zatvorila maskaru, da se zainteresuješ za neke ozbiljnije stvari.
Moja žena bulazni u snu, moja ćerka strepi od ljudoždera, moj sin pokušava da pobegne od plaćenih ubica, i ti mi kažeš da sam neozbiljan? Da su to nevažne stvari
Kakav sad ljudožder, rekla je Ivanka, otkud ti je tako nešto palo na pamet? Vrhom prsta je sklonila mrvicu karmina sa zuba i potražila moj pogled u ogledalu. I te plaćene ubice si izmislio, dodala je, Zoran ih uopšte nije pomenuo kada ti je prepričao svoj san.
Možda je, rekao sam te iste noći svojoj ženi, naša kuća sagrađena na nekom svetilištu, na kakvom drevnom groblju ili na mestu gde su se nekada nalazila vešala? Ležali smo na leđima i gledali u hitre svetlosne šare koje su automobilski farovi ispisivali na tavanici.
Koješta, odgovorila je moja žena, takve stvari postoje samo u filmovima. Nadam se, ipak, da nećeš početi da kopaš po dvorištu.
Taman posla, rekao sam, iako sam nedavno pomislio na tu mogućnost. Čak sam i svratio u jednu prodavnicu alata da se raspitam za cene ašova i lopata.
Kako je počelo, rekla je moja žena, tako će se i završiti. Ne treba tome pripisivati nikakvo posebno značenje.
Da si ti budna, rekao sam, a da ja sanjam, i da se pri tom derem kao da me kolju, drugačije bi govorila.
Možda ne bih govorila.
Molim?
Zašto o svemu mora da se govori? Zašto o nečemu ne bi moglo da se ćuti?
Šta da kažem posle toga? Ćutim i čekam. Moja žena se okreće, namešta jastuk, poteže prekrivač, traži najudobniji položaj. Nekada je to podrazumevalo da ležimo jedno naspram drugog, isprepletenih nogu i ruku, kao da se nikada nećemo rastati. Sada udobnost povezujemo sa nedodirljivošću, sa svetošću granica koje mogu da se pređu samo uz uzajamni pristanak. Šare na tavanici se proređuju, mrak se zgušnjava, tišina postaje sve glasnija. Moja žena diše duboko i ravnomerno. Pažljivo ustajem iz kreveta, izbegavam mesta na kojima pod škripi, i odlazim u dnevnu sobu. Mrak je tu ređi; ulična svetlost se uliva kroz dva velika prozora i prosipa se, poput providne bare, preko tepiha. Okrećem se i prilazim ulaznim vratima. Ključ se malo odupire, onda se bešumno okrene. Hvatam kvaku i otvaram vrata. Svež noćni vazduh lizne mi članke. Osećam kako mi se koža ježi, kako mi srce sve brže udara. Trebalo bi samo da krenem, pomišljam, i da više ne stanem. Ne bih morao ni da gledam, noge bi same znale kojim putem da idu. Tada nešto šušne u travi, ispod breze. Možda miš traži hranu ili nastoji da utekne komšijskoj mački? Podižem nogu, krenem, onda se zaustavim, stopala ukočenog iznad praga. Koliko čovek može da izdrži na jednoj nozi, pogotovo ako nije fakir? Ubrzo osetim kako mi mišići podrhtavaju, kako mi nožni prsti trnu, ali ostajem gde sam, ne pomeram se, ne zatvaram vrata, sve dok ne začujem kako me doziva ćerkin glas.

DAVID ALBAHARI

15.06.03 Politika

Beogradski "Stubovi kulture" objavili su tri nova prozna dela, dva romana i jednu zbirku pripovedaka. Prvi roman, "Camera obscura", potpisuje lekar kardiolog, i književnik Goran Milašinović; drugi, "Dosije Domaševski", napisao je Dragan Velikić, dok je knjiga pripovedaka "Drugi jezik" delo Davida Albaharija.

"Camera obscura" je "kratak roman o dugom vremenu", kako kaže književni kritičar i urednik "Stubova" Gojko Božović. Milašinovićevi junaci, sećajući se, prolaze i kroz vekove i kroz ogromne prostore: sve to zahvata vreme od 18. veka u Vojvodini iz koje Srbi, bežeći, stižu do Rusije da bi u 20. veku, posle političkih burnih zbivanja, preko Beograda otišli do Amerike gde se priča o "obećanoj zemlji" završava 11. septembra 2001. godine.

Goran Milašinović je za jednog od glavnih junaka izabrao naučnika Uroša Majstorovića koji je živeo u 18. veku i koji je, prema autorovim rečima, stvarni izumitelj fotografije. Majstorović, čiji je život trajao koliko i celi 18. vek, borio se da se za dela naših naučnika na pravi način čuje u svetu jer je većina njih, budući da potiču iz malih naroda, uglavnom zapostavljana. Za Božovića, roman Gorana Milašinovića "Camera obscura" istoriju - koja nam je, što je dalja, maglovitija - čini jasnijom nego mnogi udžbenici što o njoj govore.

Dosije Domaševski

I glavni junak romana "Dosije Domaševski" Dragana Velikića lik je iz stvarnosti. Viktor Domaševski je graditelj, u vreme Austro-ugarske nesuđeni projektant luke u Puli, koji je misteriozno nestao i na čijoj sudbini, kombinujući je sa sudbinom našeg savremenika Adama Vasića, rođenog u Puli, Velikić gradi priču o neumitnosti onoga što se u nama, i oko nas zbiva.

Pokušaj pisca da rekonstruiše boravak Domaševskog u Puli, i njegov tajanstveni nestanak, prepliće se sa sećanjima Adama Vasića na vreme koje se "poklopilo" sa raspadom bivše Jugoslavije.

U "Dosijeu Domaševski" Gojko Božović otkriva ukrštenost priča kroz koje pisac istražuje nove prostore, i proširuje granice spoznaje, što postaje Velikićev lični stil koji ga sve više izdvaja od drugih autora.

Drugi jezik

Nova zbirka priča "Drugi jezik" Davida Albaharija predstavlja, prema mišljenju Gojka Božovića, prekid sa prethodnim periodom "u kojem se autor suočio sa pitanjem istorije što je ’provalila’ u naše živote početkom 90-ih godina". U pričama iz "Drugog jezika" (neke od njih su prethodno objavljene u periodici), David Albahari se vraća malim temama iz svakodnevice, koje u njegovoj interpretaciji postaju velike.

Mnogi junaci priča su Indijanci, a kako autor objašnjava, razlog tome je što su oni prisutni u sredini u kojoj živi (David Albahari je početkom 90-ih napustio zemlju i otputovao u Kanadu). Kao belac, priznaje, postiđen je kada vidi "bedu u kojoj živi ovaj narod koji je nekada bio važan deo istorije Severne Amerike". Impresioniran i time što živi u kraju u kojem je jedno vreme boravio i legendarni indijanski poglavica "Bik koji sedi", Albahari je, kako kaže, zgrožen kada vidi kako se potomci tog poglavice danas mogu videti na ulicama pijani ili drogirani. Priče "Drugi jezik" su i nastale tako što je pisac bio okružen "drugim jezikom"...

A.C.

25.05.03 Glas javnosti

Na, takoreci, evropskoj turneji, David Albahari, pisac koji vec neko vreme živi u Kanadi, prekjuce je u Beogradu, u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, predstavio svoju novu knjigu prica "Drugi jezik" (Stubovi kulture). Pre toga, posetio je Nemacku takode zbog promocije knjige. Naime, tamo je preveden njegov roman "Gec i Majer".

Povodom toga, urednik Stubova, Gojko Božovic je rekao, podsecajuci se na minulo doba, "da smo zahvaljujuci Albaharijevim knjigama bili deo Evrope". Jer njegove knjige prevedene su na engleski, hebrejski, italijanski, madarski, albanski, slovacki, nemacki, poljski, francuski, španski, grcki, danski i jezik esperanto.

Broj ljudi, neuobicajeno velik za promociju književnosti, pokazao je sasvim sigurno da je Albahari pisac koji se poštuje, ali i da ga dugo nije bilo, pa su ga se, kao malo, ljudi i zaželeli.

On je, za pocetak, procitao jednu od prica, a zatim ponešto rekao i o knjizi u celini.
- Naslov knjige potice otuda što sam price pisao u okruženju drugog jezika. On kao jezik u pricama ne bi smeo i nadam se da se ne prepoznaje, ali je kao tema prisutan. Zbirka je drugacija od ranijih koje su imale cvršcu strukturu. Ova nema cvrsto središte - rekao je Albahari.

Posebno je pricao o Indijancima, koji takode zauzimaju znacajan deo zbirke, kao što cine znacajan deo istorije i stvarnosti zemlje u kojoj pisac trenutno živi.
- Tamo su se vodile bitke izmedu belaca i Indijanca, tu je boravio i cuveni Bik Koji Sedi... Sada Indijance srecem po ulicama pijane ili drogirane i kad god ih sretnem zažalim što sam beli covek. Postoje mnogi tragicni momenti u istoriji, ali je najcrnji onaj kada je beli covek naudio onom druge boje - smatra Albahari.

Sve ostalo što bi pisac rekao nalazi se u knjizi. Albahari to potvrduje i objašnjava da, takode, postoji i dogovor da objavljivanje ove knjige prati tišina. U medijskom smislu, naravno. Promocija se ne racuna. Iako su novinari ovoga puta ostali uskraceni za "unutrašnji pogled" na pisca, svi su izgledi da ce i on, ipak, ostati uskracen za tišinu: bilo je ljudi, bilo je pitanja, bilo je kamera, novinara... Na kraju, ko bi zaista poželeo da mu knjigu prati tišina?
"Marketinški potez!"- dobacio je neko glasno iz publike. Smeh.

LJ. P.