Drame I - Vida Ognjenović

12.10.04

PISAC, dramaturg, reditelj, pedagog, ambasador - Vida Ognjenović. Neprikosnoven autoritet, redak među ženama. Crnogorska strogost i vojvođanska mekoća, tek na prvi pogled suprotstavljene jedna drugoj, stopile su se u njenom karakteru čineći je osobenom pojavom naše kulturne i političke scene. Ovih dana boravi u Beogradu i, naravno, nadgleda „glumačka“ pletiva svojih đaka, a oni nikad ne zaborave da kažu da su završili u klasi Vide Ognjenović. Jer, klasa je - klasa.

- Došla sam na godišnji odmor. Dobar povod, zar ne. Znate da se poneko tome i začudi, a možda je to i vama čudno, jer ljudi obično odavde idu nekud na odmor. Ima ih koji Beograd smatraju veoma zamornim gradom, a ne shvataju da ga oni zapravo najviše zamaraju tim svojim shvatanjem. Srećom koncept odmora nije kod svakog isti.Mene zamaraju turistička mesta. Isto tako nemam smisla za one čuvene kutke za usamljivanje u prirodi. Volim prirodu Beograda. Da, možda stvarno nije najčistiji, javni prevoz je spor, izduvni gasovi guše, prolaznici su nervozni i naprasiti, vozači voze kroz grad „šumaherskom“ brzinom. Jeste, sve je tako, ali ja vam kažem, Beograd je regenerativan grad, on ume da vas prodrma, da vas obodri, da vam priredi fantastičnu izložbu, ili koncert, ili predstavu, da vam knjižaru drži otvorenu do ponoći, da celu noć nudi tople đevreke... Eto, meni je to dovoljno za odmor... Kad se moj prijatelj Bora Balać vrati s mora u svoj Zemun, uvek kaže da se vratio ranije da se malo odmori. Tako i ja.

KAKVI ĐACI, ZVEZDE

BILI ste na premijeri bivše studentkinje Nade Šargin. Vaša bivša studentkinja je sigurno imala tremu kad vas je videla. Šta kažete za predstavu?

- Da, eto Beograd ume da vam priredi i tu premijeru koja je koprodukcija Narodnog pozorišta i Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora. Predstava se igra naizmenično i tamo i ovde. Pravi repertoarski potez za scenu na Petom spratu. Dvoje odličnih glumaca, Nada Šargin i Tadej Toš igraju izvanredno, prostudirano, u jako dobro pronađenom tempu za tu modernu dramu o usamljenosti, a bez banalnih psiholoških poštapalica. Strelec je dobar reditelj, fino je ovo režirao. Uživala sam. Stvarno je mnogo uradio LJuba Tadić otkad upravlja Narodnim, da se maksimalno modernizuje repertoarski šablon, a to je u našim uslovima najteže...

Pratite rad svojih bivših đaka? Pred većinom je, čini se, lepa karijera...

- Kakvi đaci, to su vam već zvezde. A? Prave mlade glumačke zveri, samo jurišaju i napreduju. Jeste, pratim ih i to s radošću. Milo mi je kad dobiju i sasvim malu ulogu, jer znam da su oni naučili da rade bez kabotenskih izmotacija i da će iz svake velike i male uloge izaći zreliji, jači. Oni ne foliraju, ne prenemažu se, oni se zaista bave tim poslom svom snagom. U stvari to se može reći za nekoliko generacija mladih koji su došli na naše scene za poslednjih desetak godina. Izvanredni mladi glumci i reditelji. Mogla bih sad odmah da nabrojim desetak i više njih koji su vitalno ispunili repertoar, pokrenuli pozorište napred. Donekle čak promenili opšti način igre. Stvarno mislim da se naše glumište veoma dobro obnavlja. Nema onog neprijatnog jaza među naraštajima, već se prirodno nadopunjuju, čak se razvija ono surovo takmičenje na ispadanje, ali to je inspirativno takmičenje, bez kojeg nema dobrog pozorišta ni dobre glume.

Kako sa distance posmatrate naš pozorišni život i koliko je on primeren vremenu u kojem živimo, ne samo u umetničkom smislu?

- Kao neko ko naše pozorište poznaje i spolja i iznutra, tvrdim da ne treba da imamo nikakve komplekse. Što se predstava tiče, mi smo odavno u Evropi. Samo nam je organizacija pozorišnog života, bojim se, još jednom nogom u bivšim vremenima, koje je praksa već uveliko porekla.

CEĐENJE SUVE DRENOVINE

KAKO to mislite?

- Mislim da je izanđala socijalistička šema striktne repertoarske pozorišne kuće ovde još na snazi. Zato imamo tu šizofrenu situaciju zakonski nerešenih odnosa izvođača i poslodavaca. Zaposleni su u tim stalnim ansamblima na neodređeno vreme, pa tako neodređeno i rade. Dešava se da glumac u jednom periodu ima predstavu svako veče, a onda opet dođe neko vreme, pa jedva da ima i svega jednu mesečno, što povlači i minimum zarade, odnosno maksimum nezadovoljstva. Poslodavac plaća svih osamsto zaposlenih (u Narodnom pozorištu, recimo) tako da niko nije plaćen prema radu, već koliko može da mu pripadne kad se novac podeli na tolike časti. Da je usvojen zakon po kojem bi se radno i kadrovski planirale celine od tri do četiri sezone, poslovnim ugovorima i obavezama, sve bi bilo drugačije. Sa sadašnjim budžetom bi se moglo uraditi mnogo više i najzad bi ljudi bar donekle mogli da žive od svog umetničkog rada. Ovako, to nažalost, nije sa svima slučaj.

Čini li vam se da država sve više kulturu prepušta sponzorima i donatorima?

- Država i ne treba da ima monopol na kulturu, ako već ne može da podnese taj izdatak. Samo se čudim da ništa ne čini da istinski inicira i pospešava donatorstvo. Ne mogu da shvatim da kod nas ne postoje poreske olakšice za donacije za kulturu. To je u celom svetu regulisano, ali mi se i dalje radije učimo na sopstvenim greškama, nego na tuđem dobrom iskustvu. Ovde je sponzorisanje kulture čista improvizacija. U rasponu od svadbene narudžbine do pranja novca, uz, naravno, časne izuzetke.Daje se tu i tamo neka pomoć, ali to je i oskudno i neredovno. Najpre zato što malo ko ima viška para a onaj ko ima ulaže u komercijalne, ili neke zadužbinarske - dobrotvorne svrhe. Drugo što, osim nekog eventualnog oglašavanja i lične naklonosti za tu delatnost, ni preduzeće, ni privrednik pojedinac, nemaju skoro nikakvog interesa da to čine. Krajnje bi vreme bilo da umetnici i ljudi koji rade u toj oblasti štrajkuju zbog toga i da zahtevaju da se ulaganje u kulturu odbija od poreza na dobit, a ne da gube vreme u ceđenju suve drenovine, koje se drugačije zove Ministarstvo kulture. Verujem da to Ministarstvo raspolaže nekim parama, ne bi njegove zvaničnike trebalo štrajkom nagoniti da ih raspodele....

CAR I NJEGOV SPOMENIK

PROŠLO je četiri godine od petooktobarskih promena. U čemu su ispunjena a u čemu izneverena narodna očekivanja?

- To bi trebalo da pitate nekog sociologa, ili ljude koji se stručno bave proučavanjem razvoja društva. NJihova objašnjenja su važnija. Ne znam kako da vam odgovorim. Mislim da smo, u naporu da se oslobodimo jedne veoma teške vlasti i njenih fatalnih grešaka i ogrešenja, očekivali da će ta promena biti vidljiva na svakoj društvenoj pori. Da će se priroda promeniti, da će se vode Dunava i Save same od sebe izbistriti, da ćemo se i mi prolepšati, da ćemo osvanuti bogati, tolerantni, fini i kulturni i nastaviti da živimo sretno i bezgrešno. Teško da ta bajka ima šanse i u našoj savremenoj narodnoj pesmi, a kamoli u našoj surovoj stvarnosti.

Kažu da je neki istočnjački car obilazeći sa svojom svitom vrt u kome su dan ranije postavili njegov spomenik, gledajući vajarski rad, ljutito zapitao: „Zašto je statua tako mala?“ Svi su ćutali, a jedan doglavnik je stidljivo objasnio: „Ne, Veličanstvo, to se vama čini, zato što ste kratkovidi. Naredite da vam donesu naočari.“ Car se na to zagledao u njega i zapitao: „A imaš li ti glavu?“ „Imam, Veličanstvo, odgovorio je ovaj, evo, pogledajte.“ „Ne, dragi moj, to se tebi čini, zato što si brbljiv.“ Zatim je dao znak rukom i stražar je iskrenom doglavniku odrubio glavu. Priča ništa ne kaže o tome da li je car uzeo naočari. Mislim da u isključivosti ne možemo odnegovati građanska uverenja. Zato bi nam malo bile naočari. Potrebni su nam teleskopi.

Da li je Srbija i Crna Gora, u međuvremenu, i malo društveno sazrela u jačanju građanskih načela i vrednosti?

- Jeste, uverena sam, i to osetno. Samo socijalne prilike su teške, pa prosto nismo u stanju da usmerimo naše razmišljanje ni na šta drugo.Kao država, nažalost, godinama smo u fokusu svetske pažnje. Koliko se svet interesuje i poznaje našu književnost, „prebacuje“ li ona granice?- Postoji interesovanje, naša književnost ima šanse na svetskoj utakmici. Još kad bi se na tome malo više sistematski radilo, kao što to čine druge zemlje, bilo bi još i bolje. Počelo je i ovde kod nas, treba priznati. Ima domaćih izdavača koji objavljuju našu literaturu u prevodu na strane jezike. Pozdravljam tu odličnu praksu. To je jedan od načina da se predstavimo drugim kulturama. I ovi međunarodni sajmovi knjiga i naši kulturni centri po velikim stranim gradovima, sve to pomaže. Nismo mi tako nepoznati u svetu, prevedena su dela naših najboljih pisaca, ali to nije dovoljno, treba pratiti te knjige, učiniti da one dopru do čitalaca, tumačiti te naše pisce na Katedrama za književnost, prikazati ono što oni donose kao osobenost ovdašnje književne misli. Biće i toga, valjda. Idu novi dani...

“PUTOVANJE U PUTOPIS“

DA LI možda, beležite neke svoje „znakove pored puta“, odnosno, „pisma iz Norveške“?

- Na to pitanje koje ste mi vi i vaše kolege redovno postavljali uoči mog odlaska u Norvešku, sad već imam odgovor. To je knjiga koja će se pojaviti već na ovom Sajmu. Zove se: „Putovanje u putopis“. Izdavač je Gradska biblioteka iz Zrenjanina koja dodeljuje nagradu „Todor Manojlović“. U pravilniku nagrade je i klauzula po kojoj dobitnik novi rukopis objavljuje u njihovom izdanju. Eto, ove godine sam uz nagradu primila i tu obavezu... I izvršila je.

NOVA DRAMA

MOŽEMO li da se uskoro nadamo nekom Vašem novom dramskom delu, ili režiji?

- Neću ništa režirati ove sezone. Prošle godine sam radila za vreme godišnjeg odmora, ovoga puta nemam za to snage. Mislim, međutim, da ću uskoro završiti dramu koju sam već proletos započela. Ne bih baš da određujem datum završetka, ali biće uskoro.

Vukica Strugar

01.01.00

Politika
16.05.2001.
Odabrana dela Vide Ognjenovic
Ne režiram dok pišem
Prva knjiga drama objavljena u "Stubovima kulture" a drugi tom se ocekuje na jesen
"Nijednu dramu nisam napisala ni lako ni brzo, i nikada ne režiram sopstveni komad za radnim stolom iako kao reditelj dobro poznajem zahteve pozorišta", reci su Vide Ognjenovic, autorke brojnih uspešnih drama, romansijera i pozorišnog režisera, koje je izgovorila povodom objavljivanja prve knjige iz odabranih dela u izdanju "Stubova kulture".
U knjizi "Drame I" izašle su cetiri drame Vide Ognjenovic: "Maj nejm iz Mitar", "Kako zasmejati gospodara", "Je li bilo Kneževe vecere?" i "Devojka modre kose", a urednik "Stubova kulture" Gojko Božovic je za njih, i ukupni dramski opus Vide Ognjenovic, kazao:
- U ovim dramama mnoštvo je tematskih i poetickih srodnosti a Vida Ognjenovic je u njima uspostavila nove vrednosti, iduci dalje od karakterološke dramaturgije i ukazujuci na tragicni vid postojanja, apsurd ispunjen beznadežnošcu i udes jedinke u svireposti istorije.
Božovic je, analizirajuci cetiri drame u prvoj knjizi koja je objavljena, posebno istakao "Je li bilo Kneževe vecere?" kao "možda najaktuelniju dramu koja je napisana na srpskom jeziku za poslednjih pedeset godina", nazvavši je i "Rodoljupcima" naših dana. Drugi tom drame Vide Ognjenovic najavljen je za jesen ove godine.
A. C.

01.01.00

Blic
13.06.2002.

Vida Ognjenović: Nadam se da mladi neće upadati u iste greške, a to je već svojevrsno nadrastanje. Mislim da je politika najviše uslovljena mentalitetom. Politiku su mistifikovali oni koji su imali strah od nje
Bojim se da su naši ožiljci preduboki
Vi i ne vidite da smo mi danas i ovde na ivici ponora. Ovo je doba u raspadu! Katastrofa je blizu, ja sam je već odavno predvideo, sad je već osećam, tu je! Mislite na mene kad se sve obistini, samo tada će biti kasno, sve će propasti, i moć mišljenja, i sve. Meni je najviše žao mene. Ja koji sam ovo vreme opipao, osetio i odbacio, zaslužio sam neko drugo, bolje, ali niko neće biti pošteđen, ni vi koji ste živeli malo, ali bedno, ni ja koji sam tako precizno procenio stepen našeg propadanja - napisala je Vida Ognjenović, rediteljka, dramski i prozni pisac, u drami "Mefisto", rađenoj po motivima istoimenog romana Klausa Mana, koju je upravo objavila izdavačka kuća "Stubovi kulture" u okviru treće knjige njenih drama. Uz ovu, knjiga sadrži i drame "Mileva Ajnštajn" i "Viza" tematski zapravo povezane promatranjem pozicije (mladih) ljudi u teškim vremenima. Prisetimo se, "Mefisto" je komad nastao 1984. godine, imao je preko sto izvođenja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i ovenčan je brojnim priznanjima i nagradama.

U razgovoru za "Blic", nakon veoma posećene promocije ove knjige, Vida Ognjenović, koja je sada ambasador Jugoslavije u Norveškoj, rekla je da piše novu dramu za scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

"Obećala sam Narodnom pozorištu da ću ove godine napisati za njih novu dramu. Ne mogu da kažem da sam se baš sasvim bacila na taj posao, ali u fazi sam skupljanja građe i rada na nekim skicama. Ali, ostajem čvrsto pri obećanju!"

"Mefisto" tretira problem umetnika i njihovih opredeljenja u vreme rađanja nacizma, "Mileva Ajnštajn" govori o velikim očekivanjima mladih na pragu 20. veka, "Viza" o mladim ljudima u poslednjoj deceniji prošlog veka na ovim prostorima. Mislite li da je ta naša mlada generacija sada došla u poziciju da rešava svoje elementarne probleme?
- Svaka generacija nadraste svoje mladalačke probleme, očekuje se da će tako biti i sa ovima koji su danas mladi. Jedino što je potrebno jeste da ih nadraste sa što manje ožiljaka. E sad, bojim se za ovu generaciju da su ožiljci preduboki. Jer, ljudski je život vrlo ograničen i decenija u njemu ne znači tako malo. Nije nam mnogo od pomoći ako kažemo da deset godina u večnosti ne znači ništa. Međutim, ovo je, imam utisak, vitalna generacija. Drugo, ona je na veoma dobar način osvešćena. Jasni su joj i uzroci i posledice i veličina sopstvenih ožiljaka. Nadam se da neće upadati u iste greške, a to je već svojevrsno nadrastanje.

Vi se sada bavite diplomatijom. Kakav odnos imate prema tom novom iskustvu u svom životu i karijeri?
- Najpre moram reći da mislim kako je ta vrsta posla mistifikovana, a mistifikovali su je ljudi koji su od samog tog posla imali veliki strah.

Imate li ga vi u nekoj meri?
- Imala sam malih nedoumica, ali ne i strah. Da sam ga imala ne bih otišla u diplomatiju. Retko ko ide tamo gde se plaši. Znala sam i ranije, a sada sam sasvim jasno uvidela, da je to posao visoke komunikacije kojoj je sadržaj operisanje činjenicama. Naravno, u vreme raznih političkih pritisaka i prismotri ljudi su baratali isključivo političkim činjenicama. Da ne govorimo o tome koliko su one bile "frizirane". Danas se diplomatija uglavnom oslobodila tog balasta. Komunikacija je otvorena na najširim planovima. Teško se išta može sakriti. Ostaje samo da neke stvari, koje su u brzini shvaćene možda na pogrešan način ili izlobirane, pojasnite i iznesete činjenice ako možete. Sem toga, mislim da je diplomatija apsolutno u prvom redu kulturna razmena, odnosno razmena kulturnih dobara. I na tom planu činim sve što mogu.

Kako se u svetu gleda na zbivanja u srpskom parlamentu, odnosno krizu, na događanja u Jugoslaviji nakon 5. oktobra, na razočaranja običnih ljudi?
- Najpre parlamentarne i slične krize postoje i u mnogim drugim zemljama. Nismo mi u tome izuzetak. Nama se, naravno, čini da jesmo jer ih vidimo kao veoma specifične. A prirodno je da nas najviše bole naše krize i da nemamo vremena da ih upoređujemo sa svetskim. Drugo, ja sada živim u zemlji koja je društveno visoko uređena, a čak i oni imaju tamo raznih kriza i sukoba. Mislim da su tamo parlamentarizam i demokratske vrednote razvijene do maksimuma, pa ipak ima nekih, da tako kažem, iskakanja iz šina.

Šta pod tim podrazumevate?
- Oni to ne zovu krizom. To mi zovemo krizom svaku svađu između dva političara. Međutim, smatram da je naš parlamentarizam zapravo jedan društveni rast, a svaki društveni rast mora platiti ovu ili onu cenu. Da se vratim na prethodno pitanje, u svetu oni koji su nam naklonjeni, kao na primer Stoltenberg i razni drugi političari, gledaju zabrinuto. Misle da bi bilo dobro da toga nema. Znate, ne moramo se stalno učiti na greškama. Dobro bi bilo da počnemo da se učimo na nekim slobodnim univerzitetima.

A kako vi lično gledate na to? Pogotovo ako uzmemo u obzir da ste stvaralac koji je u nekim svojim delima prejudicirao stvari?
- Ne bih htela da budem neki poseban prorok. Ali, mislim da je politika najviše uslovljena mentalitetom. I poznavanje mentaliteta vas čini donekle prorokom, da možete da predvidite stvari. Sem toga, kao što je poznato, proizvod politike je vlast. Sama politika je u osnovi proces osvajanja vlasti, a vlast, opet, ima svoju filozofiju i svoju psihologiju. Prema tome, u našem slučaju to izgleda ovako: mentalitet plus psihologija vlasti jednako je sukob.

Procenjujete li da će uskoro biti novi izbori?
- Ne mogu precizno da odgovorim na to pitanje sa ove distance na kojoj sada živim. Meni lično izgleda da su izbori vrlo daleko. Sa druge strane, zaista ne mislim da su izbori išta loše. Naprotiv. Ali, ne možemo ih imati ovako malo, pre svega zato što smo mi jedna siromašna zemlja a izbori su skupa forma političkog života. Trebalo bi prvo da rešimo neke elementarne stvari.

Na primer?
- Na primer, da vidimo gde će se zaposliti 30.000 otpuštenih radnika iz kragujevačke fabrike. Pa kada rešimo takve stvari, videćemo koga ćemo birati.

Tatjana Nježić