Dragi moji sveci

12.05.04

Jedan pitki, duhoviti, a opet nimalo jednostavni roman odskora se nalazi u našim knjižarama i polako osvaja čitaoce. Autor je Marija Amparo Eskandon, roman se zove „Dragi moji sveci”, izdavač je „Zepter Book World” a prevodioci su Ivan Grac i Jenny Perdomo.

Autorka je nedavno boravila u Beogradu a naši sugrađani su se na književnoj večeri na kojoj su predstavljeni „Dragi moji sveci” uverili u srdačnost i otvorenost jednog sasvim neobičnog pisca. Naime, Marija Amparo Eskandon je iz Meksika, živi dvadeset godina u Americi gde predaje pisanje na Kalifornijskom univerzitetu, piše na engleskom pa prevodi na španski, a roman koji je pred nama doživeo je nezapamćeni uspeh u svetu - preveden je na 18 jezika i odmah pretočen u istoimeni film.

Nemojte misliti da su „Dragi moji sveci” jednostavna knjiga. Ispod lake rečenice leži gorka i tužna priča o majci koja je izgubila kćerku, i koja, ne mireći se sa tragičnom istinom da joj je dete mrtvo, zamišlja da joj se sveti Juda Tadejski javlja i vodi putem kojim je, možda ipak, kćerka otišla... Roman „Dragi moji sveci” ima, ako se to može reći, srećan kraj i pisan je u duhu latinoameričke škole magijskog realizma.

Tužna priča sa srećnim krajem! Između, niz situacija koje su gotovo groteskne, neverovatne. Kako se to slaže?

- Život je takav. Ima svoje tužne i srećne trenutke, i mi prelazimo od jednog do drugog, od slatkog do gorkog. U okolnostima u kojima ne može da potvrdi smrt svoje kćerke, majka ulazi u period negacije svega toga. Ona ne želi da prihvati ono što joj govore osećanja i radije misli da su joj dete kidnapovali radi prostitucije. Jer, alternativa da je mrtva još je gora. Zato se upušta u čitavu seriju nemogućih situacija... Esperanca mora sama sebe da pronađe u toj tragici, mora da prođe kroz sve te neverovatne obrte, prepune „zmajeva i čudovišta”, i da izađe čista, kao nova žena.

Kao Merlin i princeza

Da li romanom nudite moguću utehu, moguće izlečenje posle takvog strahotnog iskustva?

- Priča ide klasičnim narativnim tokom, ona je putovanje, misija jedne krhke osobe na koju ju je poslalo jedno moćno lice, njen svetac. U drugim pričama je to Merlin, a moja Esperanca paž koji kreće u potragu za princezom koju je oteo zmaj. Esperanca je naoružana verom koja joj daje snagu za putovanje, i koja je pretvara u jednu vrstu „Mama terminatora”, i koju ništa ne zaustavlja do kraja puta. U tom smislu, ova potraga je u stvari jedno samootkrivanje. „Dragi moji sveci” nisu pisani sa namerom da bude preporuka za takve situacije. Da li je to uopšte moguće?

U knjizi je veoma neobičan i odnos prema religiji. Esperancu vodi svetac, ona se ispoveda svešteniku koji pokazuje i svoje ljudsko, svetovno lice, počinje da se zaljubljuje u Esperancu, gleda latinoameričke sapunice...

- Nisam imala nameru da kritikujem Crkvu. U Meksiku imamo vrlo blisku, familijarnu vezu sa Crkvom. Prema religiji, lokalnim sveštenicima, prema svecima, ophodimo se kao da su nam rođaci, razgovaramo sa njima, tražimo usluge od njih, molimo ih za svakodnevne sitne stvari. Kad izgubimo ključeve, recimo... Poželela sam da oslikam tu svakodnevnu panoramu odnosa narodne religije koja je prisutna kod Meksikanaca, bez namere da kritikujem. Kada sam pravila lik sveštenika mislila sam na to kakav bi za mene bio savršeni sveštenik? Naravno, onaj kome bih mogla da ispričam svoje grehe ali za koga bih znala i da ima trenutke slabosti u kojima ne može da kontroliše svoja osećanja ipak ostaje veran svome zavetu, i na neki način dosledan. Znate, moj je roman vrlo jednostavna i skromna priča, ali nekako je dotakao emocije čitalaca.

Ponovo u Beogradu

Na kraju knjige Esperanca konstatuje: „Blanka nije mrtva. Blanka nije živa. Ona j e u tom malom prostoru između jednog i drugog. Tamo je trebalo da je tražim.” Je li to suština, kada se bol transponuje u nešto drugo...

- To jeste ključni momenat u knjizi. To je trenutak u kojem je Esperanca našla mir. Kada čovek izgubi voljeno biće prolazi kroz razne etape bola i žalosti. Ono što se dogodilo sa Esperancom nije prirodni, normalni proces koji vodi u prihvatanje, jer ona nijednog trenutka ne vidi svoju kćerku mrtvu, ona odbija da poveruje to i zato prolazi celi ovaj put. Ali, u trenutku kada na svoj način kćerku proglašava sveticom, u tom trenutku prihvata, počinje da spoznaje sve. I može da nastavi da živi dalje.

I da, potpuno nadrealno, a iskreno, kuda god ide nosi deo zida kupatila, na kojem joj se kćerka prikazala kao svetica?

- Tačno. Moralo je da bude tako. Jer, to je bilo mesto gde se kćerka pojavila.

Marija Amparo Eskandon završila je drugi roman, „Kamiondžijska kompanija ’Gonsales i kćerka’”, u kojem kćerka, umesto da je u kuhinji kakav je običaj u Latinskoj Americi, postaje poslovni partner svoga oca, nekadašnjeg profesora Univerziteta u Meksiku a sada vozača kamiona u SAD. Knjigu će na engleskom objaviti „Sajmon i Šuster”, a onda će je autorka prevesti na španski, sa kojeg će roman stići i do drugih jezika. Pitamo, hoće li biti i na srpskom?

Marija Amparo Eskandon, u društvu svog prevodioca Ivana Graca, sa osmehom kaže: „Nadam se da će je Ivan prevesti. Onda bih mogla da ponovo dođem u Beograd!”

Anđelka Cvijić

08.04.04

Marija Amparo Eskandon, rođena je i odrasla u Meksiko Sitiju, gradu koji su Asteci izgradili po mapi nebeskog svoda. Shvatila je da će život posvetiti književnosti u sedamnaestoj, odlučivši da napiše životopis svoje porodice, ali joj je majka posavetovala da se uzdrži dok oni, stariji, ne umru, kako bi hladne glave mogla da "ljušti", sloj po sloj, koru njihovih ličnosti.
Od tada je ne španskom i engleskom objavljivala kratke priče, preselila se u Los Anđeles, gde predaje na Kalifornijskom univerzitetu, a, najzad, objavila prvi roman "Moji dragi sveci", preveden na 18 jezika, odnedavno i na srpski. Večeras će ga izdavač "Cepter" u društvu same književnice predstaviti novim čitaocima.

STRASNA VERA
"DRAGI moji sveci" priča je o mladoj udovici Esperanci koja na misteriozan način gubi kći posle banalne operacije krajnika. Umesto očekivane zapadno-psihološke priče o patnji, na prepoznatljiv, latinoamerički način, čuda počinju da se događaju u nizu. Na dan sahrane Esperanca u umašćenom staklu svoje rerne ugleda mladog sveca Judu Tadejskog, "zaduženog za beznadežne slučajeve", koji joj saopštava da devojčica nije mrtva i da majci valja da je pronađe. Jednostavna, detinjasta i iskrena, ali u isti mah, prožeta verom i tipično meksičkim, prisnim pouzdanjem u svece-zaštitnike, ona počinje mukotrpnu potragu za detetom.
- U nizu protivrečnosti krije se složenost Esperancinog karaktera. U isti mah je jednostavna i do krajnjih granica čulna; iskrena, ali i nezaustavljiva u svojoj odlučnosti - kaže meksička književnica za "Novosti". - Vodi je strasna vera, iako joj se u glavi roje sudbinska pitanja bez odgovora. Takav stav zavisi od ličnosti, ali pre svega od kulture koja je iznedri. Mi u Meksiku čvrsto verujemo da sveci svakodnavno "silaze" da nam pomažu u složenim, ali i najobičnijim stvarima. Svaki svetac ima svoje "stručno" polje - ako ste izgubili ljubav, ako vam je nestao pas, postoji svetac zaštitnik prostitutki... Špansko katoličanstvo smo "preveli" u meksičku mnogobožačku svest na vrlo rođački, vedar, paganski način.
Esperanca - "nada", na španskom, je u ranom dobu izgubila sve što je volela - više nije ni kći, ni supruga, ni majka. Ali, tvrdoglavo nastoji da konce drži u svojim rukma, pa bila to i smrt. Kada spoznaje ženu u sebi, više ne mora da igra ni jednu od tih uloga, a tada nalazi i ljubav.

SMISAO ZA HUMOR
- BIT moje priče je taj neposustajući odnos prema životu, gde se sa višim silama razgovara na "ti". U najtragičnijim trenucima Esperanca odaje neumoran smisao za humor. Vitalnost je u uzvišenom spoju patosa i gotovo apsurdnog humora. Kada počinjem da pišem nešto novo, razmišljam koji su moji najgori strahovi. Zamislila sam kako bi to bilo da naprasno izgubim ćerku, a da pri tom ne dobijem nikakav dokaz njene smrti. Da li bih otišla na kraj sveta, udružila se sa svecima, postala prostitutka? Odabrala sam teži put za pisanje, a lakši za čitanje - povremeni humor koji poništava samoubilačku bezizlaznost situacije. Budući Meksikanka, moj odnos prema smrti je sličan, kao i onaj prema svecima i "onostranim" stvarima. Nedavno mi je umro otac, i rođaci me stalno pitaju da li smo skoro razgovarali. A ja to zaista i očekujem. Sanjala sam kako nalazim njegovom rukom ispisanu poruku: "Marija, treba uskoro da popričamo."
Marija Amparo Eskandon piše na dva izrazito različita jezika - jedan, njen maternji, patetičan je u onom antičkom smislu reči i skoro dramatičan; drugi, jezgrovit, svetao, kako je jedan kritičar rekao, poput osunčanog travnjaka.
- Pitala sam kako li je piscima, poput Kundere, koji ne pišu na maternjem jeziku. Napisala sam roman ne engleskom, a sigurna sam da bi na španskom bio barem upola duži. Vrlo je zanimljivo napraviti jezik-hibrid - engleski, inače vrlo direktan, obojen španskom dušom. Kao pisac sam morala da pretrpim uticaj latinoameričkog magičnog realizma, ali sam smišljeno odbila da svoju priču smestim u njegove okvire. Naravno, jasno se oseća njegov ukus. Ali, razlika je u tome da se ovde čuda opisuju kao najprirodniji deo života - Bogorodice se zaista ukazuju na ulici ili u parčetu hleba. To je svet u kome se na čuda uvek računa.

A. GRUJIĆ